Milosevic Clarifies His Position as Dutch Commander Testifies on Srebrenica
Day 256
Milosevic Clarifies His Position as Dutch Commander Testifies on Srebrenica
Day 256
Major Frensis Roj Tomas, profesionalni oficir kanadske armije, dosao je u Sarajevo u oktobru 1993. kao visi vojni posmatrac (VVP) Ujedinjenih nacija. Grad, poznat po multietnickom i kosmopolitskom karakteru svog stanovnistva, bio je pod opsadom bosanskih Srba 18 meseci. Kada je major Tomas otisao devet meseci kasnije, opsada je jos uvek trajala i trajace jos 16 meseci nakon toga. Hiljade civila umrlo je tokom opsade, i mnogo vise je povredjeno. U Sarajevu danas mesta na kojima su ljudi sahranjeni ima koliko i cvetnih basta.
VPUN (Vojni posmatraci Ujedinjenih nacija) imali su zadatak da posmatraju dogadjaje u Sarajevu i da izvestavaju o tome Sektore UN-a Sarajevo i Zagreb. To je bila nezavidna uloga koja im je dodeljena od “medjunarodne zajednice”, nevoljne ili nespremne da preduzme odlucniju akciju. [“Medjunarodna zajednica” nastavljala je sa raznim naporima da postigne sporazum izmedju strana u sukobu]. Major Tomas je imao pod svojom komandom 233 vojna posmatraca, koji su bili rasporedjeni na 12 posmatrackih mesta, po sest na obe strane linije fronta. Nakon prvog masakra na pijaci na Markalama 5.februara 1994. povecan je broj posmatrackih mesta na vladinoj strani fronta. Vlasti bosanskih Srba ogranicili su pristup UN-u na svoju teritoriju, sto je umanjilo mogucnosti UN da stekne kompletnu sliku o onome sto se dogadja.
VRS je zapocela napad na Sarajevo u aprilu 1992. godine, zauzevsi polozaje na okolnim brdima. Posto njeni tenkovi i teska oprema nisu bili upotrebljivi u gradskoj borbi, VRS (armija bosanskih Srba) je nameravala da granatira grad i da gadja pojedince sa snajperskih polozaja, koristeci svoje velike zalihe municije i artiljerije. U svojoj izjavi, sazetoj od strane tuzilastva, major Tomas je naveo da je VRS namerno gadjala pesacke staze sto je prouzrokovalo mnogo zrtvava. Znacajni deo snaga bosanske Vlade je branio grad. One su bile slabo naoruzane i obucene, ali se vremenom ta situacija malo promenila, uprkos embargu na uvoz oruzja koji su Ujedinjene nacije uvele za sve strane u sukobu.
Major Tomas je izjavio da su bosnjacke snage takodje koristile snajpere, koji je kontrolisalo Ministarstvo unutrasnjih poslova. On je potvrdio da su na srpskoj strani aktivnosti snajpera takodje kontrolisane sa “visih polozaja”. Major se slozio sa Milosevicem da su mediji davali nebalansiranu sliku o delovanju srpskih i bosnjackih snajpera, izjavljujuci da su ih obe strane koristile da uticu na suprotnu stranu i da izazovu ljude da odustanu od prekida vatre. Misljenje svedoka odrazava razlicite stavove medija i osoblja UN-a, zabelezene u raznim izvestajima o ratu u Bosni. On je takodje izjavio da je bosanska Vlada precenjivala civilne gubitke, dok su bosanski Srbi negirali odgovornost u celosti, sto je uobicajena praksa u svim ratovima.
Uzimajuci u obzir navodnu iritiranost UN-a bosanskom Vladom i njenim snagama, u ovom slucaju u Sarajevu, Milosevic je ispitujuci bivseg posmatraca UN-a izrekao i optuzbu da bosanski Muslimani nisu samo provocirali napade na sopstvene ljude, nego da su ih takodje i ciljali u pokusaju da zadobiju medjunarodne simpatije i, nakon toga, vojnu intervenciju na svojoj strani.
Kada je rat u Bosni poceo, novoproglasena nezavisna drzava Bosna i Hercegovina nije imala vojsku osim teritorijalne odbrane koju su pod Titom imale sve republike. Bosanski Srbi su izgradili svoju armiju od oruzja, opreme i oficira koje je ostavila JNA, a Srbija i Savezna Republika Jugoslavija su obezbedile znacajno i kontinuirano snabdevanje. Kada su UN uspostavile embargo, bosanska vlada je bila u znacajno slabijem polozaju. Iako je imala vise ljudi koji su bili spremni da se bore nego sto su imali bosanski Srbi, njima je nedostajala obuka, disciplina, uniforme i oruzje. Nije iznenadjujuce da su oni trazili vojnu pomoc i vojnu intervenciju iz inostranstva. Pitanje koje ostaje jeste da li su oni cinicno rizikovali zivote sopstvenih ljudi da bi to ostvarili.
Jedan od incidenata za koji su bosnjacke snage cesto optuzivane jeste granatiranje pijace na Markalama 5.februara 1994. u kome je 68 civila ubijeno a skoro 200 ranjeno. U odgovoru na pitanje optuzenog, major Tomas je dao svoje profesionalno misljenje da “se ne moze odrediti ko je ispalio [granatu koja je eksplodirala na pijaci]”. Zvanicni izvestaj UN-a sadrzi slican zakljucak. Medjutim, u svojoj pisanoj izjavi predatoj sudu, major je naveo da su dva incidenta u kojima je VRS gadjala i ubila civile neposredno prethodila masakru na pijaci Markale. Prvi se dogodio 24.januara, kada je ubijeno sestoro dece. Utvrdjeno je da je mesto ispaljenja bilo sa teritorije VRS. Drugi incident se odigrao 4.februara, dan pre masakra na Markalama, kada je veci broj odraslih i dece ubijen od minobacacke vatre iz baraka na Lukavici, koje je takodje drzala VRS. Malo je nelogicno verovati da su Bosnjaci mislili da im treba vise civilnih gubitaka da privuku paznju medija i bes medjunarodne zajednice.
Jos jedna poznata optuzba na racun bosnjackih snaga je ona da su dovezle pokretni minobacac do Kosevske bolnice, otvarajuci odatle vatru odatle na polozaje VRS u nameri da izazovu odgovor i medjunarodnu osudu. No, bez obzira da li su bosnjacke snage to ucinile, VRS je pucala na bolnicu. Milosevic je pretpostavio da kada je vatra jednom dosla iz bolnice, da je ona postala legitimni vojni cilj. Major Tomas ga je ispravio: “Samo ako smatrate da jedan prekrsaj opravdava drugi. Zabranjeno je pucati na bolnicu. Zabranjeno je i koristiti bolnicu da bi se iz nje pucalo.” On je naglasio da, iako se sumnjalo da su bosnjacke snage pucale iz bolnice, to nikada nije dokazano. “Medjutim, mi znamo zasigurno da su bosanski Srbi pucali na bolnicu”.
Pod Milosevicevim pitanjima, bivsi kanadski oficir je potvrdio da su povremeno, ali ne cesto, snage ABiH (Armije Bosne i Hercegovine) koristile vojne posmatrace UN-a kao stit, pucajuci sa polozaja blizu njih. “Ja pretpostavljam”, rekao je okrivljeni, “da je srpska artiljerija odgovarala u pokusaju da ih neutralizuje”. Major Tomas se slozio: “Da, na Srbe se moglo racunati da ce odgovoriti bez obzira odakle je vatra dolazila”. Svedok je nastavio rekavsi da “vatra koja je za cilj imala odmazdu, a koja je pretila nasim ljudima ne bi bila neophodna” da su bosanski Srbi dali UN-u vise vremena da nagovori snage ABiH da uklone svoje polozaje.
Milosevic je pokusao da stvori sliku bosanskih Srba kao nekog ko je zeleo mir, dok je bosanska Vlada zelela rat, postavljajuci pitanje svedoku da potvrdi da su Srbi postovali prekid vatre, dok su se Bosnjaci tome protivili. Major Tomas je objasnio da bosanska Vlada nije zelela prekid vatre posto bi to cementiralo postojece linije razdvajanja u Bosni. U tom trenutku VRS je kontrolisala 70% teritorije BiH, dok je Vlada kontrolisala manje od 20%, ali je imala vise od 50% stanovnistva. Major Tomas je dodao da su srpski napadi trajali dok su pregovori o prekidu vatre bili u toku. Takodje, stav bosanskih Srba je bio da bez prekida vatre u celoj Bosni, ne moze biti ni prekida vatre u Gorazdu. Gorazde je bilo zasticena zona UN-a koju su bosanski Srbi napadali.
Optuzeni je izmamio potvrdu od majora Tomasa da su “Muslimani” spalili srpske kuce u nekoliko sela u okolini Han Pijeska i da su tamo pobili sve Srbe bez obzira na uzrast i pol. Svedok je kasnije izjavio da pocinioci tog zlocina nisu mogli biti utvrdjeni. Ko god da su pocinioci bili, to je bez pogovora ratni zlocin. Ali, kao sto je bivsi sluzbenik UN-a rekao, to ne opravdava druge ratne zlocine. To nije predmet u ovom slucaju.
Major Tomas se slozio da su obe strane “varale”, tako sto su koristile uniforme suprotne strane ili civilna odela (ABiH nije imala dovoljno uniformi za svoje trupe koje su cesto nosile delove uniformi). On je takodje rekao da pretpostavlja da su svi sposobni muskarci ukoliko su mogli da nose oruzje i ukoliko nisu bili previse stari, bili borci bez obzira da li su nosili uniforme. On je nastavio da “na nesrecu, mnoge zrtve [srpskih snajperista] nisu bile muskarci”. Priroda gadjanja iz snajpera omogucava strelcu da jasno identifikuje svoju metu – da vidi da li se radi o muskarcu ili zeni, staroj ili mladoj osobi.
Uprkos optuzbama i sumnjama da su snage ABiH pokusavale da isprovociraju vatru ili da su pucale na svoje ljude da bi izazvale medjunarodnu intervenciju, svedocenje majora Tomasa nije dalo nikakve konkretne dokaze za to. Niti bi to bilo previse relevantno u slucaju protiv Milosevica, posto nije osporeno da je ABiH pocinila sve navodne zlocine koji su se odigrali u Sarajevu. Bosanski Srbi su napali civilnu metu – grad od nekoliko stotina hiljada ljudi. Oni su ga drzali pod opsadom tri i po godine, granatirajuci i pucajuci na civile i civilne objekte, ukljucujuci istorijske i verske spomenike. Nista od toga nije opravdano odbrambenim ili neodbrambenim akcijama snaga bosanske Vlade, cak i ako su neke od njih povredile zakone ratovanja.
Kao minimum, Miloseviceva veza sa zlocinima koje su pocinile snage bosanskih Srba proizlazi iz snabdevanja oruzjem, municijom, uniformama i finansiranja, koje im je omogucilo da izvrse opsadu. Toliko je za sada utvrdjeno na sudjenju. Ostaje da se vidi koliko je on bio ukljucen u planiranje i izvodjenje te kampanje.
VPUN (Vojni posmatraci Ujedinjenih nacija) imali su zadatak da posmatraju dogadjaje u Sarajevu i da izvestavaju o tome Sektore UN-a Sarajevo i Zagreb. To je bila nezavidna uloga koja im je dodeljena od “medjunarodne zajednice”, nevoljne ili nespremne da preduzme odlucniju akciju. [“Medjunarodna zajednica” nastavljala je sa raznim naporima da postigne sporazum izmedju strana u sukobu]. Major Tomas je imao pod svojom komandom 233 vojna posmatraca, koji su bili rasporedjeni na 12 posmatrackih mesta, po sest na obe strane linije fronta. Nakon prvog masakra na pijaci na Markalama 5.februara 1994. povecan je broj posmatrackih mesta na vladinoj strani fronta. Vlasti bosanskih Srba ogranicili su pristup UN-u na svoju teritoriju, sto je umanjilo mogucnosti UN da stekne kompletnu sliku o onome sto se dogadja.
VRS je zapocela napad na Sarajevo u aprilu 1992. godine, zauzevsi polozaje na okolnim brdima. Posto njeni tenkovi i teska oprema nisu bili upotrebljivi u gradskoj borbi, VRS (armija bosanskih Srba) je nameravala da granatira grad i da gadja pojedince sa snajperskih polozaja, koristeci svoje velike zalihe municije i artiljerije. U svojoj izjavi, sazetoj od strane tuzilastva, major Tomas je naveo da je VRS namerno gadjala pesacke staze sto je prouzrokovalo mnogo zrtvava. Znacajni deo snaga bosanske Vlade je branio grad. One su bile slabo naoruzane i obucene, ali se vremenom ta situacija malo promenila, uprkos embargu na uvoz oruzja koji su Ujedinjene nacije uvele za sve strane u sukobu.
Major Tomas je izjavio da su bosnjacke snage takodje koristile snajpere, koji je kontrolisalo Ministarstvo unutrasnjih poslova. On je potvrdio da su na srpskoj strani aktivnosti snajpera takodje kontrolisane sa “visih polozaja”. Major se slozio sa Milosevicem da su mediji davali nebalansiranu sliku o delovanju srpskih i bosnjackih snajpera, izjavljujuci da su ih obe strane koristile da uticu na suprotnu stranu i da izazovu ljude da odustanu od prekida vatre. Misljenje svedoka odrazava razlicite stavove medija i osoblja UN-a, zabelezene u raznim izvestajima o ratu u Bosni. On je takodje izjavio da je bosanska Vlada precenjivala civilne gubitke, dok su bosanski Srbi negirali odgovornost u celosti, sto je uobicajena praksa u svim ratovima.
Uzimajuci u obzir navodnu iritiranost UN-a bosanskom Vladom i njenim snagama, u ovom slucaju u Sarajevu, Milosevic je ispitujuci bivseg posmatraca UN-a izrekao i optuzbu da bosanski Muslimani nisu samo provocirali napade na sopstvene ljude, nego da su ih takodje i ciljali u pokusaju da zadobiju medjunarodne simpatije i, nakon toga, vojnu intervenciju na svojoj strani.
Kada je rat u Bosni poceo, novoproglasena nezavisna drzava Bosna i Hercegovina nije imala vojsku osim teritorijalne odbrane koju su pod Titom imale sve republike. Bosanski Srbi su izgradili svoju armiju od oruzja, opreme i oficira koje je ostavila JNA, a Srbija i Savezna Republika Jugoslavija su obezbedile znacajno i kontinuirano snabdevanje. Kada su UN uspostavile embargo, bosanska vlada je bila u znacajno slabijem polozaju. Iako je imala vise ljudi koji su bili spremni da se bore nego sto su imali bosanski Srbi, njima je nedostajala obuka, disciplina, uniforme i oruzje. Nije iznenadjujuce da su oni trazili vojnu pomoc i vojnu intervenciju iz inostranstva. Pitanje koje ostaje jeste da li su oni cinicno rizikovali zivote sopstvenih ljudi da bi to ostvarili.
Jedan od incidenata za koji su bosnjacke snage cesto optuzivane jeste granatiranje pijace na Markalama 5.februara 1994. u kome je 68 civila ubijeno a skoro 200 ranjeno. U odgovoru na pitanje optuzenog, major Tomas je dao svoje profesionalno misljenje da “se ne moze odrediti ko je ispalio [granatu koja je eksplodirala na pijaci]”. Zvanicni izvestaj UN-a sadrzi slican zakljucak. Medjutim, u svojoj pisanoj izjavi predatoj sudu, major je naveo da su dva incidenta u kojima je VRS gadjala i ubila civile neposredno prethodila masakru na pijaci Markale. Prvi se dogodio 24.januara, kada je ubijeno sestoro dece. Utvrdjeno je da je mesto ispaljenja bilo sa teritorije VRS. Drugi incident se odigrao 4.februara, dan pre masakra na Markalama, kada je veci broj odraslih i dece ubijen od minobacacke vatre iz baraka na Lukavici, koje je takodje drzala VRS. Malo je nelogicno verovati da su Bosnjaci mislili da im treba vise civilnih gubitaka da privuku paznju medija i bes medjunarodne zajednice.
Jos jedna poznata optuzba na racun bosnjackih snaga je ona da su dovezle pokretni minobacac do Kosevske bolnice, otvarajuci odatle vatru odatle na polozaje VRS u nameri da izazovu odgovor i medjunarodnu osudu. No, bez obzira da li su bosnjacke snage to ucinile, VRS je pucala na bolnicu. Milosevic je pretpostavio da kada je vatra jednom dosla iz bolnice, da je ona postala legitimni vojni cilj. Major Tomas ga je ispravio: “Samo ako smatrate da jedan prekrsaj opravdava drugi. Zabranjeno je pucati na bolnicu. Zabranjeno je i koristiti bolnicu da bi se iz nje pucalo.” On je naglasio da, iako se sumnjalo da su bosnjacke snage pucale iz bolnice, to nikada nije dokazano. “Medjutim, mi znamo zasigurno da su bosanski Srbi pucali na bolnicu”.
Pod Milosevicevim pitanjima, bivsi kanadski oficir je potvrdio da su povremeno, ali ne cesto, snage ABiH (Armije Bosne i Hercegovine) koristile vojne posmatrace UN-a kao stit, pucajuci sa polozaja blizu njih. “Ja pretpostavljam”, rekao je okrivljeni, “da je srpska artiljerija odgovarala u pokusaju da ih neutralizuje”. Major Tomas se slozio: “Da, na Srbe se moglo racunati da ce odgovoriti bez obzira odakle je vatra dolazila”. Svedok je nastavio rekavsi da “vatra koja je za cilj imala odmazdu, a koja je pretila nasim ljudima ne bi bila neophodna” da su bosanski Srbi dali UN-u vise vremena da nagovori snage ABiH da uklone svoje polozaje.
Milosevic je pokusao da stvori sliku bosanskih Srba kao nekog ko je zeleo mir, dok je bosanska Vlada zelela rat, postavljajuci pitanje svedoku da potvrdi da su Srbi postovali prekid vatre, dok su se Bosnjaci tome protivili. Major Tomas je objasnio da bosanska Vlada nije zelela prekid vatre posto bi to cementiralo postojece linije razdvajanja u Bosni. U tom trenutku VRS je kontrolisala 70% teritorije BiH, dok je Vlada kontrolisala manje od 20%, ali je imala vise od 50% stanovnistva. Major Tomas je dodao da su srpski napadi trajali dok su pregovori o prekidu vatre bili u toku. Takodje, stav bosanskih Srba je bio da bez prekida vatre u celoj Bosni, ne moze biti ni prekida vatre u Gorazdu. Gorazde je bilo zasticena zona UN-a koju su bosanski Srbi napadali.
Optuzeni je izmamio potvrdu od majora Tomasa da su “Muslimani” spalili srpske kuce u nekoliko sela u okolini Han Pijeska i da su tamo pobili sve Srbe bez obzira na uzrast i pol. Svedok je kasnije izjavio da pocinioci tog zlocina nisu mogli biti utvrdjeni. Ko god da su pocinioci bili, to je bez pogovora ratni zlocin. Ali, kao sto je bivsi sluzbenik UN-a rekao, to ne opravdava druge ratne zlocine. To nije predmet u ovom slucaju.
Major Tomas se slozio da su obe strane “varale”, tako sto su koristile uniforme suprotne strane ili civilna odela (ABiH nije imala dovoljno uniformi za svoje trupe koje su cesto nosile delove uniformi). On je takodje rekao da pretpostavlja da su svi sposobni muskarci ukoliko su mogli da nose oruzje i ukoliko nisu bili previse stari, bili borci bez obzira da li su nosili uniforme. On je nastavio da “na nesrecu, mnoge zrtve [srpskih snajperista] nisu bile muskarci”. Priroda gadjanja iz snajpera omogucava strelcu da jasno identifikuje svoju metu – da vidi da li se radi o muskarcu ili zeni, staroj ili mladoj osobi.
Uprkos optuzbama i sumnjama da su snage ABiH pokusavale da isprovociraju vatru ili da su pucale na svoje ljude da bi izazvale medjunarodnu intervenciju, svedocenje majora Tomasa nije dalo nikakve konkretne dokaze za to. Niti bi to bilo previse relevantno u slucaju protiv Milosevica, posto nije osporeno da je ABiH pocinila sve navodne zlocine koji su se odigrali u Sarajevu. Bosanski Srbi su napali civilnu metu – grad od nekoliko stotina hiljada ljudi. Oni su ga drzali pod opsadom tri i po godine, granatirajuci i pucajuci na civile i civilne objekte, ukljucujuci istorijske i verske spomenike. Nista od toga nije opravdano odbrambenim ili neodbrambenim akcijama snaga bosanske Vlade, cak i ako su neke od njih povredile zakone ratovanja.
Kao minimum, Miloseviceva veza sa zlocinima koje su pocinile snage bosanskih Srba proizlazi iz snabdevanja oruzjem, municijom, uniformama i finansiranja, koje im je omogucilo da izvrse opsadu. Toliko je za sada utvrdjeno na sudjenju. Ostaje da se vidi koliko je on bio ukljucen u planiranje i izvodjenje te kampanje.
