UN Observes the Siege of Sarajevo
Dan 255
UN Observes the Siege of Sarajevo
Dan 255
Jedan od najbitnijih dokaza na sudjenju Slobodanu Milosevicu izveden je danas pred sudom kada se Robert Donia, vestak tuzilastva, vratio da bi se zavrsilo unakrsno ispitivanje koje je prekinuto 12. septembra. Dokaz sadrzi isecke iz zapisnika sa sednica Skupstine Republike Srpske od 1992. do 1995. godine. Dr. Donia je pregledao zapisnike i predao svoj sazeti izvestaj sudu (vidi izvestaje KMP-a: 'Iz stenograma se vidi Miloseviceva uloga u ratu u Bosni' od 12. septembra 2003.; 'Bosanski Srbi planirali etnicko ciscenje, prikrivali dokaze' od 13. septembra 2003.; 'Miloševiæ dovodi u pitanje strucnost i objektivnost sudskog vestaka' od 14. septembra 2003.). Danasnje ispitivanje bilo je fokusirano na Srebrenicu.
Oscrcuci se na neke od po njega najstetnijih isecaka, gospodin Milosevic je ispitivao svedoka o upozoravajucoj izjavi Radovana Karadzica na 30-toj sednici, odrzanoj 20-21.jula 1993. 'Ukoliko udjemo u Srebrenicu, ljudi koji ce uci bice oni cije su porodice pobijene, 1200 Srba je ubijeno; bilo bi krvi do kolena, i zbog toga bi mogli da izgubimo drzavu'. Milosevic je pitao Dr Donia: 'Ukoliko je neko 1993. bio svestan kako bi uzasan bio takav akt, sasvim sigurno da bi toga bio svestan i kasnije'. Bilo je dosta cudno da je Milosevic izasao sa ovim, posto zapisnici takodje pokazuju da je Karadzic naredio armiji bosanskih Srba (VRS) da napadne i zauzme zasticenu zonu Srebrenica skoro dve godine kasnije, u julu 1995. Pre ce biti da se time ucvrscuje pozicija da je Karadzic znao da ce se krvoprolice desiti kada je naredio VRS da zauzme Srebrenicu, nego sto podrzava argument da on nije moga narediti taj napad.
Svedok je takodje istakao da Karadzic nije zaustavio zauzimanje Srebrenice 1993. godine zbog zabrinutosti za ono sto bi se dogodilo bosnjackom stanovnistvu, vec zbog posledica koje bi njihov masakr imao na pokusaje RS da bude medjunarodno priznata kao nezavisna drzava. Dr. Donia je objasnio da se situacija promenila 1995. Tada najvaznija briga RS-a nije vise bilo medjunarodno priznanje, vec da ne bude vojno porazena od kombinovanih snaga hrvatske i bosanske armije. Napad na Srebrenicu bio je pokusaj da se zauzme teritorija, dok su masakri koji su sledili bili predvidjeni dve godine ranije.
Dr. Donia je ukazao na dva govora koje je Milosevic odrzao u Skupstini RS 9.maja 1993. zalazuci se da ona prihvati potpisivanje Vens-Ovenovog mirovnog plana. Svedok je rekao da je prvi govor napravljen za medjunarodne medije. U njemu je Milosevic ustvrdio da je postignuta pobeda i da je to odslikano u Vens-Ovenovom mirovnom planu. On je rekao da je glavni cilj bio sloboda i ravnopravnost za Srbe i da je to postignuto. Kada je drzao drugi govor na zatvorenoj sednici njegov ton se dramaticno promenio.
U medjuvremenu, poslanici Skupstine RS su izlazili za govornicu da govore protiv Vens-Ovenovog mirovnog plana, optuzujuci Milosevica da ih je izdao i napustio. Dva poslanika su govorila o srpskim vojnicima koji umiru sa Milosevicevom slikom na grudima. Dobrica Cosic ih je sve podsetio da Srbi svuda dele zajednicki cilj o ujedinjenju, cilj koji su hteli da ostvare tokom sedam ratova u dva veka.
Kada je Milosevic ustao da govori ponovo, on je o sebi govorio kao o lideru bosanskih Srba i prihvatio cilj bosanskih Srba kao svoj cilj. On je rekao da Vens-Ovenov plan nije postigao taj cilj. 'Postavljeno je pitanje, koje ja smatram neprihvatljivim: Da li mi odustajemo od svog cilja? Ja vam kazem: ne! Mi ne odustajemo od naseg cilja. Pitanje, ako pogledamo plan, nije da li plan predstavlja ostvarenje cilja. Naravno da ne predstavlja. Pitanje je u stvari da li plan predstavlja put ka konacnom cilju. Cilj je ostvaren u mnogim aspektima, ali ne u svim. Medjutim, on predstavlja put ka konacnom cilju, naravno da predstavlja. Ali, mi treba da upotrebimo malo vise svoje glave, da upotrebimo mozak, i treba da prolijemo malo manje krvi'. Svojim drugim govorom, Milosevic je promenio cilj koji je podrzavao od ravnopravnosti i slobode za Srbe do ujedinjenja Srba u politicki entitet, prema dr. Donii.
Milosevic je glasno protestvovao, insistirajuci da je kao cilj zagovarao slobodu i ravnopravnost. On je mahao novinskim clankom koji navodno sadrzi njegov govor u celini (mada nije rekao da li je to prvi ili drugi govor). Optuzeni je prakticno ponovio svoj drugi govor u sudu, zavrsavajuci konstatacijom da je njegov cilj bio da se zaustavi rat.
Sta god je bio njegov cilj, njegov govor u Skupstini RS prosto dokazuje da je, bar kada ga je izrekao, on formulisao svoje interese tako da oni odrazavaju interese bosanskih Srba. On im se obratio kao delu jednog entiteta – srpske nacije, zato sto je nesto od njih hteo – prihvatanje Vens-Ovenovog mirovnog plana. Medjutim, ako su on ili njegova publika smatrali da je on bio vodja bosanskih Srba, to nije rezultiralo njihovim uslisenjem njegovih zelja. Skupstina je velikom vecinom odbila Vens-Ovenov plan.
Ukoliko je Milosevicev uticaj na bosanske Srbe bio na niskom nivou u maju 1993., izgleda da se naposredno nakon toga povecao, bar je tako prema proslonedeljnom svedocenju Lorda Dejvida Ovena. Lord Oven je rekao da je kontaktirao Milosevica, kada je saznao da bosanski Srbi planiraju da napadnu Srebrenicu u julu 1993.godine. On je naveo da je Milosevic delio njegovu zabrinutost da bi moglo doci do masakra bosanskih Muslimana ako VRS to ucini. Prema lordu Ovenu Milosevicevo zauzimanje kod Mladica je sprecilo da do napada dodje. [Vidi izvestaj KMP-a 'Bivsi pregovarac opisuje Milosevica-mirotvorca' od 4. novembra 2003.]
Ukoliko je lord Oven u pravu da se Milosevicev uticaj na bosanske Srbe veoma povecao do leta 1995., postavlja se pitanje zasto nije intervenisao tada kao sto je to ucinio 1993. Tuzilastvo bi zelelo da pokaze da njegov propust da to ucini predstavlja njegov udeo u krivicnoj odgovornosti za Srebrenicu. Da bi se to utvrdilo veza izmedju Milosevica i Karadzica i/ili Mladica mora da bude jasnija. Kao sto je Karadzic rekao na 34-toj sednici Skupstine (od 27.avgusta do 1. oktobra 1993.): 'Ja moram da kazem da su oni (Milosevic i Srbija) veoma oprezno uz nas. Oni nas veoma postuju. Ja ne mogu da kazem da nas oni ne pritisakju, ali oni ne koriste pritisak u formi ultimatuma. Oni razgovaraju sa nama, i pokazuju veliko strpljenje sa nama. Oni bi nas radije ubedili nego da nas pritiskaju. I Milosevic je, moram da kazem, lukav kao lisica i on je umnogome pomogao da se stvari odigravaju u tom pravcu. Prirodno, on je pomagao na osnovu ustavnih principa'. Sa svim ovim pretvaranjem, pojasnjenje nece biti lako.
Naravno, tuzilastvo ne mora da dokaze da je Milosevic naredio napad na Srebrenicu, niti dogadjaje koji su sledili. Ali, kao minimum, mora pokazati da je on bio deo zajednickog zlocinackog poduhvata i da je doprineo tom poduhvatu koji je planirao napad na Srebrenicu, da su clanovi (Milosevic, Karadzic) zajednickog zlocinackog poduhvata znali da ce verovatno to rezultirati krvoprolicem, i da je on propustio da ucini bilo sta da to zaustavi kao sto je to ucinio 1993. Dodatno, za saucesce u genocidu, tuzilastvo mora da dokaze da je bar nekoliko clanova tog zajednickog zlocinackog poduhvata imalo nameru da pocini genocid i da je Milosevic znao za to. Za genocid, Milosevic je morao da deli tu nameru.
Do sada, tuzilastvo je pokazalo da je Milosevic obezbedio neophodnu vojnu pomoc, oficire i obuku bez kojih bosanski Srbi nikada ne bi mogli da izvrse svoju kampanju etnickog ciscenja, da je znao njihove namere u pogledu etnickog ciscenja i da je bio svestan ekscesa i mogucnosti da se masakr u Srebrenici dogodi, da je imao uticaja na njih sto je prethodno sprecilo vojne napade na zasticene zone (Srebrenicu i Gorazde). Tuzilastvo jos uvek nije predstavilo dokaze da je Milosevic unapred znao za napad na Srebrenicu 1995. Iako je tuzilastvo pokazalo da je Mladic bio u Beogradu na razgovorima sa Milosevicem 7.jula (pre napada) i 15.jula (dok je masakr trajao), bez necega vise to su samo posredni dokazi, sto nije dovoljno bi neko bio osudjen za genocid ili za saucesnistvo u genocidu.
Milosevic ne negira da su se masakri odigrali u Srebrenici, nakon njenog pada. On tvrdi da su oni bili izvrseni od francuskih placenika, ludaka ili ljudi sa 'kriminalnom svescu'.
Napomena: trebalo bi imati u vidu da Milosevic optuzen za genocid i saucesnistvo u genocidu ne samo za zlocine pocinjene u Srebrenici, vec i u 18 drugih opstina. Tuzilastvo je obavestilo sud, medjutim, da ce, zbog ogranicenog vremena, oni pokusati da dokazu optuzbe za genocid za sest opstina, ukljucujuci Srebrenicu. Pocetni korak za sve optuzbe za genocid jeste da se dokaze da je neko (Karadzic, Mladic, Krajisnik, Plavsic, Milosevic itd) imao nameru da ga pocini.
Oscrcuci se na neke od po njega najstetnijih isecaka, gospodin Milosevic je ispitivao svedoka o upozoravajucoj izjavi Radovana Karadzica na 30-toj sednici, odrzanoj 20-21.jula 1993. 'Ukoliko udjemo u Srebrenicu, ljudi koji ce uci bice oni cije su porodice pobijene, 1200 Srba je ubijeno; bilo bi krvi do kolena, i zbog toga bi mogli da izgubimo drzavu'. Milosevic je pitao Dr Donia: 'Ukoliko je neko 1993. bio svestan kako bi uzasan bio takav akt, sasvim sigurno da bi toga bio svestan i kasnije'. Bilo je dosta cudno da je Milosevic izasao sa ovim, posto zapisnici takodje pokazuju da je Karadzic naredio armiji bosanskih Srba (VRS) da napadne i zauzme zasticenu zonu Srebrenica skoro dve godine kasnije, u julu 1995. Pre ce biti da se time ucvrscuje pozicija da je Karadzic znao da ce se krvoprolice desiti kada je naredio VRS da zauzme Srebrenicu, nego sto podrzava argument da on nije moga narediti taj napad.
Svedok je takodje istakao da Karadzic nije zaustavio zauzimanje Srebrenice 1993. godine zbog zabrinutosti za ono sto bi se dogodilo bosnjackom stanovnistvu, vec zbog posledica koje bi njihov masakr imao na pokusaje RS da bude medjunarodno priznata kao nezavisna drzava. Dr. Donia je objasnio da se situacija promenila 1995. Tada najvaznija briga RS-a nije vise bilo medjunarodno priznanje, vec da ne bude vojno porazena od kombinovanih snaga hrvatske i bosanske armije. Napad na Srebrenicu bio je pokusaj da se zauzme teritorija, dok su masakri koji su sledili bili predvidjeni dve godine ranije.
Dr. Donia je ukazao na dva govora koje je Milosevic odrzao u Skupstini RS 9.maja 1993. zalazuci se da ona prihvati potpisivanje Vens-Ovenovog mirovnog plana. Svedok je rekao da je prvi govor napravljen za medjunarodne medije. U njemu je Milosevic ustvrdio da je postignuta pobeda i da je to odslikano u Vens-Ovenovom mirovnom planu. On je rekao da je glavni cilj bio sloboda i ravnopravnost za Srbe i da je to postignuto. Kada je drzao drugi govor na zatvorenoj sednici njegov ton se dramaticno promenio.
U medjuvremenu, poslanici Skupstine RS su izlazili za govornicu da govore protiv Vens-Ovenovog mirovnog plana, optuzujuci Milosevica da ih je izdao i napustio. Dva poslanika su govorila o srpskim vojnicima koji umiru sa Milosevicevom slikom na grudima. Dobrica Cosic ih je sve podsetio da Srbi svuda dele zajednicki cilj o ujedinjenju, cilj koji su hteli da ostvare tokom sedam ratova u dva veka.
Kada je Milosevic ustao da govori ponovo, on je o sebi govorio kao o lideru bosanskih Srba i prihvatio cilj bosanskih Srba kao svoj cilj. On je rekao da Vens-Ovenov plan nije postigao taj cilj. 'Postavljeno je pitanje, koje ja smatram neprihvatljivim: Da li mi odustajemo od svog cilja? Ja vam kazem: ne! Mi ne odustajemo od naseg cilja. Pitanje, ako pogledamo plan, nije da li plan predstavlja ostvarenje cilja. Naravno da ne predstavlja. Pitanje je u stvari da li plan predstavlja put ka konacnom cilju. Cilj je ostvaren u mnogim aspektima, ali ne u svim. Medjutim, on predstavlja put ka konacnom cilju, naravno da predstavlja. Ali, mi treba da upotrebimo malo vise svoje glave, da upotrebimo mozak, i treba da prolijemo malo manje krvi'. Svojim drugim govorom, Milosevic je promenio cilj koji je podrzavao od ravnopravnosti i slobode za Srbe do ujedinjenja Srba u politicki entitet, prema dr. Donii.
Milosevic je glasno protestvovao, insistirajuci da je kao cilj zagovarao slobodu i ravnopravnost. On je mahao novinskim clankom koji navodno sadrzi njegov govor u celini (mada nije rekao da li je to prvi ili drugi govor). Optuzeni je prakticno ponovio svoj drugi govor u sudu, zavrsavajuci konstatacijom da je njegov cilj bio da se zaustavi rat.
Sta god je bio njegov cilj, njegov govor u Skupstini RS prosto dokazuje da je, bar kada ga je izrekao, on formulisao svoje interese tako da oni odrazavaju interese bosanskih Srba. On im se obratio kao delu jednog entiteta – srpske nacije, zato sto je nesto od njih hteo – prihvatanje Vens-Ovenovog mirovnog plana. Medjutim, ako su on ili njegova publika smatrali da je on bio vodja bosanskih Srba, to nije rezultiralo njihovim uslisenjem njegovih zelja. Skupstina je velikom vecinom odbila Vens-Ovenov plan.
Ukoliko je Milosevicev uticaj na bosanske Srbe bio na niskom nivou u maju 1993., izgleda da se naposredno nakon toga povecao, bar je tako prema proslonedeljnom svedocenju Lorda Dejvida Ovena. Lord Oven je rekao da je kontaktirao Milosevica, kada je saznao da bosanski Srbi planiraju da napadnu Srebrenicu u julu 1993.godine. On je naveo da je Milosevic delio njegovu zabrinutost da bi moglo doci do masakra bosanskih Muslimana ako VRS to ucini. Prema lordu Ovenu Milosevicevo zauzimanje kod Mladica je sprecilo da do napada dodje. [Vidi izvestaj KMP-a 'Bivsi pregovarac opisuje Milosevica-mirotvorca' od 4. novembra 2003.]
Ukoliko je lord Oven u pravu da se Milosevicev uticaj na bosanske Srbe veoma povecao do leta 1995., postavlja se pitanje zasto nije intervenisao tada kao sto je to ucinio 1993. Tuzilastvo bi zelelo da pokaze da njegov propust da to ucini predstavlja njegov udeo u krivicnoj odgovornosti za Srebrenicu. Da bi se to utvrdilo veza izmedju Milosevica i Karadzica i/ili Mladica mora da bude jasnija. Kao sto je Karadzic rekao na 34-toj sednici Skupstine (od 27.avgusta do 1. oktobra 1993.): 'Ja moram da kazem da su oni (Milosevic i Srbija) veoma oprezno uz nas. Oni nas veoma postuju. Ja ne mogu da kazem da nas oni ne pritisakju, ali oni ne koriste pritisak u formi ultimatuma. Oni razgovaraju sa nama, i pokazuju veliko strpljenje sa nama. Oni bi nas radije ubedili nego da nas pritiskaju. I Milosevic je, moram da kazem, lukav kao lisica i on je umnogome pomogao da se stvari odigravaju u tom pravcu. Prirodno, on je pomagao na osnovu ustavnih principa'. Sa svim ovim pretvaranjem, pojasnjenje nece biti lako.
Naravno, tuzilastvo ne mora da dokaze da je Milosevic naredio napad na Srebrenicu, niti dogadjaje koji su sledili. Ali, kao minimum, mora pokazati da je on bio deo zajednickog zlocinackog poduhvata i da je doprineo tom poduhvatu koji je planirao napad na Srebrenicu, da su clanovi (Milosevic, Karadzic) zajednickog zlocinackog poduhvata znali da ce verovatno to rezultirati krvoprolicem, i da je on propustio da ucini bilo sta da to zaustavi kao sto je to ucinio 1993. Dodatno, za saucesce u genocidu, tuzilastvo mora da dokaze da je bar nekoliko clanova tog zajednickog zlocinackog poduhvata imalo nameru da pocini genocid i da je Milosevic znao za to. Za genocid, Milosevic je morao da deli tu nameru.
Do sada, tuzilastvo je pokazalo da je Milosevic obezbedio neophodnu vojnu pomoc, oficire i obuku bez kojih bosanski Srbi nikada ne bi mogli da izvrse svoju kampanju etnickog ciscenja, da je znao njihove namere u pogledu etnickog ciscenja i da je bio svestan ekscesa i mogucnosti da se masakr u Srebrenici dogodi, da je imao uticaja na njih sto je prethodno sprecilo vojne napade na zasticene zone (Srebrenicu i Gorazde). Tuzilastvo jos uvek nije predstavilo dokaze da je Milosevic unapred znao za napad na Srebrenicu 1995. Iako je tuzilastvo pokazalo da je Mladic bio u Beogradu na razgovorima sa Milosevicem 7.jula (pre napada) i 15.jula (dok je masakr trajao), bez necega vise to su samo posredni dokazi, sto nije dovoljno bi neko bio osudjen za genocid ili za saucesnistvo u genocidu.
Milosevic ne negira da su se masakri odigrali u Srebrenici, nakon njenog pada. On tvrdi da su oni bili izvrseni od francuskih placenika, ludaka ili ljudi sa 'kriminalnom svescu'.
Napomena: trebalo bi imati u vidu da Milosevic optuzen za genocid i saucesnistvo u genocidu ne samo za zlocine pocinjene u Srebrenici, vec i u 18 drugih opstina. Tuzilastvo je obavestilo sud, medjutim, da ce, zbog ogranicenog vremena, oni pokusati da dokazu optuzbe za genocid za sest opstina, ukljucujuci Srebrenicu. Pocetni korak za sve optuzbe za genocid jeste da se dokaze da je neko (Karadzic, Mladic, Krajisnik, Plavsic, Milosevic itd) imao nameru da ga pocini.
