Less of Prosecution's Case to be Public?
Less of Prosecution's Case to be Public?
Tužilac Džefri Najs (Geoffrey Nice) je rekao da Pravilnik Tribunala ne predviđa situaciju u kojoj optuženi insistira da se samostalno brani, a pri tome je toliko narušenog zdravlja da ne može ni da prisustvuje pretresima. On je zato potsetio sudije da u takvoj situaciji imaju pravo da sami formulišu novo pravilo, ili da traže izmenu Pravilnika. Pravilo br. 6 opisuje nekoliko načina izmene pravila, no sudije nisu pokazali interes za to rešenje. Gospodnin Najs je još predložio da se optuženom dodeli advokat ili pomoćni advokat, i da se dozvoli da se snime direktna svedočenja kojima optuženi zbog bolesti ne prisustvuje, a da se njemu kasnije omogući unakrsno ispitivanje tih svedoka.
Tužilac je još predložio Sudu da naloži Miloševiću da prestane da puši, ako se pokaže da ja tačna informacija koju su dobili tužioci, bi prekinuvši pušenje, optuženi smanjio svoj sada opasno visoki krvni pritisak za trećinu. Amikus je odgovorio da bi stres koji bi kod optuženog izazvao prekid pušenja možda bio još pogubniji za njegovo zdravlje od nastavka pušenja, i da ne bi dovelo do poboljšanja optuženikovog zdravlja. Na pitanje sudije, Kej je odgovorio da smatra da video-snimanje svedoka ne bi uštedelo Tribunalu ni novac ni vreme, jer bi svedoci u svakom slučaju morali dva puta da putuju u Hag.
Tužilac je rekao i da bi iznošenje dokaza optužbe trajalo tek malo duže od jedne godine, da se suđenje odvijalo po uobičajenom raposredu, a ne dve godine, koliko se odužilo zbog lošeg zdravlja optuženog. Tužilac smatra da su optuženi i prijatelji suda do sada potrošili dvostruko više vremena sa svedocima optužbe, nego što su tužioci utrošili na unakrsno ispitivanje tih istih svedoka. Prijatelj suda Kej je oštro protestvovao u svomi izlaganju, insistirajući da je za to odgovoran način na koji tužioci iznose dokaze -- uključujući pisane izjave i stenograme drugih suđenja po Pravilu 92bis.
Produžetak suđenje nije jedina posledica učestalih, nepredvidivih pauzi u suđenju, rekao je Najs. Tu su i znatni troškovi i gnjavaža. Svedoci koji doputuju u Hag spremni da svedoče, moraju se vratiti kućama, i ponovo putovati. To se do sada desilo sa četrdesetak svedoka, što je koštalo Sud oko 157 hiljada dolara, rekao je Najs.
Sudije su pokazali veći interes za postavljanje advokata ili stendbaj advokata nego ikada do sad. U svom izlaganju, Najs je apelovao na Sud da uzme u obzir interes javnosti u pravično suđenje i u blagovremeno pronalaženje pravde, a ne samo 'uske interse optuženog.' Takođe je zamolio Sud da uzme u obzir da optuženi s vremena na vreme ne može samostalno da vodi svoju odbranu, i potsetio je sudije na primere iz pravne prakse kada su 'službeni organi odredili da optuženike u tom položaju mora da predstavlja [profesionalni branilac.]'
Ipak, Najs je rekao da tužilaštvo ne očekuje da Miloševiću bude oduzeto pravo na samostalno vođenje odbrane. Trebalo bi mu dodeliti advokata koji bi sa njim radio 'u tandemu', da bi se 'smanjio obim posla koji [optuženi] svakodnevno obavlja.' Taj advokat bi mogao da ispituje direktne svedoke zločina, t.j. one osobe koje ne svedoče o ponašanju ili radu optuženog, nego o samim zločinima, koji su posledice udružennog zločinačkog poduhvata. To bi bilo moguće, smatra Kej, samo ako bi jedan od dvojice sadašnjih prijatelja suda, ili neko od Miloševićevih asistenata, preuzeo tu ulogu, jer su oni do detalja upoznati sa predmetom i ne bi im bilo potrebno dugo vreme da se pripreme, kao što bi bio slučaj sa nekim drugim advokatom.
Kej, koji se obratio sudijama u ime prijatelja suda, se oštro suprotstavio predlogu tužilaštva, optužujući njih da su odgovorni za iscrpljenost optuženika. 'Može se reći da je [njegova] iscrpljenost direktna posledica toga što [tužioci] od prvog dana ne uspevaju da osmisle svoj predmet,' rekao je Kej, i optužio tužioce da zatrpavajau optuženog i prijatelje suda ogromnim količinama materijala koji oni ne usepavaju da organizuju i obrade.
Kada je Kej rekao da možda dolazi vreme kada optuženi neće biti u stanju da prisustvuje suđenju, sudija Mej ga je prekinuo i potsetio da je on prijatelj suda (a ne Miloševićev branilac,) i zahtevao je od njega da odgovori na pretpostavku tužilaštva da je Milošević barem delomično sam odgovoran za sadašnju situaciju, s obzirom na to da insistira da se samostalno brani. Kejev je stav, čini se, da svaki optuženi ima apsolutno pravo da se samostalno brani, premda to nije tako ni u SAD, gde je pravo na samo-odbranu garantovano ustavom.
Kaj zastupa mišljenje da, optuženom koji angažuje advokata i tako se odrekne prava na samo-odbranu, preostaje jedino da se nada da će ta osoba savesno da uradi svoj posao. Optuženi u krivičnim predmetima u otprilike 99% slučajeva imaju advokate. Premda postoje nesposobni i nesavesni advokati, oni su u većini slučajeva prošli višegodišnja školovanja i imaju za sobom više godina pravne prakse, tako da spretno savladavaju pravne prepreke u krivičnim suđenjima na način na koji to laik ne bi mogao. U SAD su se borci za građanska prava, advokati odbrane i optuženici mukotrpno borili za pravo svakog optuženog da angažuje advokata branioca.
Kej kao da smatra da je optuženik u nepravedno lošoj poziciji ako ga brani advokat. Rekao je Sudu da to od optuženika čini 'posmatrača' procesa. Ali, Kej je rekao i da branilac ne može da bude uspešan ako optuženi s njim ne sarađuje, i ako mu ne kaže na koji način želi da ovaj vodi njegovu odbranu. Bez takvih instrukcija, rekao je, 'veoma je teško advokatu da zna da li je na pravi način pristupio odbrani, i čak da li do kraja razume predmet u kome učestvuje.' Kej je rekao da iskustvo pokazuje da Milošević ne bi komunicirao sa advokatom, jer on ne samo da ne želi branioca, nego ni ne priznaje legitimitet Tribunala.
Vrlo je verovatno da bi Milošević odbio komunikaciju sa advokatom, ali je podjednako verovatno da bi Kej ili drugi prijatelj suda, Branislav Tapušković (a obojica su pratili suđenje od samog početka,) vrlo dobro znali po kojoj osnovi Milošević planira da se brani. Problem je u tome što je njegov cilj da drži govore, a ne da se brani. On je mnogo puta do sada ponovio da ne priznaje ni Tribunal ni suđenje, i da ih koristi samo kao platformu sa koje brani srpski narod i iznosi svoju interpretaciju događaja u bivšoj Jugoslaviji. Naravno da ni jedan advokat ne bi mogao to da radi umesto njega -- Sud to ne bi dozvolio! Sud odlučuje o krivici ili nevinosti Slobodana Miloševića za navode optužnice, i nije na njemu da rešava da li su za raspad Jugoslavije više krivi Srbi, Hrvati ili Bošnjaci, ili ko je od njih počinio više ratnih zločina. Sud neće, i ne bi smeo da se upetlja u ikakvo dodeljivanje krivice nacijama, što bi bio samo nastavak diskriminacije koja je i dovela do rata, ubijanja i etničkog čišćenja. Činjenica da profesionalni advokat ne bi mogao da ostvari nelegiitimne ciljeve optuženog je razlog zašto bi mu trebao biti dodeljn branilac, a ne razlog da mu se dozvoli da se i dalje samostalno brani.
Posmatrači ovo suđenje gledaju svaki svojim očima, i razlike u mišljenjima su posledice mnogih faktora. Ponekad su njihove perspektive toliko različita da se mogu uporediti sa slikama sveta koje imaju mrav i žirafa. Pisac ovog teksta smatra da je Milošević do sada fantastično uspešno kontrolisao i manipulisao procesom da bi ostvario svoje ciljeve. Njegovi zdravstveni problemi svakako da nisu izmišljeni, ali upravo zato što su oni relani, njegova je obaveza da ih rešava. Jasno je da Miloševićeva odluka da se samostalno brani doprinosi stresu verovatno mu povisuje i krvni pritisak. Isto tako je vrlo verovatno da bi se njegovo zdravlje poboljšalo kada ne bi bio preopterećen izvođenjem vlastite odbarane - što uključuje ispitivanje svedoka, i pripremu izvan sudnice. Njegov je izbor da se i dalje samostalno brani, ali na sudijama je da, uzimajući u obzir želje optuženog (a one nisu njegova neotuđiva prava!), procene kako da se suđenje nastavi. Do sada su to činili. Ali, optuženi uporno pokazuje krajnji nedostatak poštovanja prema instituciji, i odbija da se i minimalno pridržava njenih pravila, već i dalje koristi sudnicu kao govornicu. To nije u interesu pravde. Interesi optuženog nisu jedini koje Sud treba da štiti. Sud ima obavezu i prema javnosti, koja se sastoji u tome da otkrije pravdu i da sačuva integritet procesa. Ako Sud i dalje bude dopuštao optuženom da manipuiše procesom da bi ostvario vlastite ciljeve, narušava se integritet institucije i suđenja u očima svetske javnosti. Sa samo 46 dana preostalih tužilaštvu za iznošenje preostalih dokaza, sudije moraju pažljivo da procene koje je najpravičnije rešenje za ovaj najkomplikovaniji predmet.
Osim što su se obavezali da će da prihvate savet kardiologa u određivanju rasporeda suđenja. Sudije su najavili i da će uzeti u obzir predloge tužilaca i prijatelja suda, i da će dozvoliti optuženom da pročita stenogram ove rasprave i da iznese svoje komentare pre nego što odluče da li da mu nametnu usluge advokata i protiv njegove volje.