Former Negotiator Describes Milosevic, the Peacemaker
Former Negotiator Describes Milosevic, the Peacemaker
HAG ? Na rocistu za odredjivanje kazne, i odbrana i tuzilac su zatrazili blagost od suda. Koristeci superlative, tuzilac Piter Mekloski je istakao koliko je bilo vazno da neko Obrenovicevog ranga istupi i kaze istinu. Obrenovic je bio zamenik komandanta Zvornicke brigade tokom tri kriticna dana u julu 1995. On je pustio pripadnike brigade da pomognu u kampanji ubijanja hiljada zatvorenika bosanskih Muslimana. On je sledio naredjenja uz postavljanje nekoliko pitanja. Ipak, nakon optuzenja za ucesce u tim zlocinima, on je takodje ?bez kolebanja prihvatio odgovornost za takvo ponasanje? i nikada nije trazio izgovor?, naveo je tuzilac u dodatnom podnesku dostavljenom sudu. Isticuci Obrenovicevu saradnju sa tuzilastvom tokom njegovog sedmodnevnog svedocenja na sudjenju dvojici bivsih saoptuzenih (Vidoju Blagojevicu i Draganu Jokicu), gospodin Mekloski je zakljucio: ?On je svedocio jasno i sa vrstom snage kakvu tuzilastvo retko srece kod svedoka voljnih da saradjuju?. U dodatnom podnesku tuzilac je napisao: ?Svedocenje gospodina Obrenovica je izuzetno po svojoj objektivnosti, jasnoci i integritetu. Obrenovic je bez zadrske i bez trazenja opravdanja opisao kako mu je plan o ubijanju hiljade Muslimana saopsten, kako ga je on usvojio i izvrsio u svojstvu zamenika komandanta Zvornicke brigade.? Mekloski je rekao da je to svedocenje na koje se sud moze osloniti i na osnovu koga moze vrednovati druga svedocenja u postupku protiv Blagojevica i Jokica, u zalbenom postupku u slucaju Krstic i u buducim sudjenjima vezanim za Srebrenicu. Tuzilac je takodje obavestio sud o ?neprocenjivoj? pomoci koju je Obrenovic dao pruzivsi svoje vojno znanje i ekspertizu. U svom dodatnom podnesku Tuzilac je istakao: ?Kao ratni nacelnik staba/zamenik komandanta i posleratni komandant Zvornicke brigade, gospodin Obrenovic je imao veliko znanje o unutrasnjem ustrojstvu VRS (Vojske Republike Srpske), posebno o stvarima vezanim za odsek sigurnosti i komandu. Pre svedocenja gospodina Obrenovica, Kancelarija tuzilastva se oslanjala na uredbe, zakone i prirucnike i na spoljne vojne eksperte? Vaznost ovog pogleda u unutrasnjost VRS ne moze biti prenaglasen??
Posmatraci koji dugo prate sud primetili su retkost ovakve tuzicoceve pohvale za okrivljenog koji je priznao krivicu i saradjuje sa tuzilastvom. Ona je vodila do toga da gospodin Mekloski ?bezrezervno? predlozi kaznu u rasponu od 15 do 20 godina zatvora. Generalu Krsticu, osudjenom po komandnoj odgvornosti za genocide i druge zlocine u Srebrenici, izrecena je kazna od 46 godina zatvora.
Drugi zapazen dogadjaj na rocistu za odredjivanje kazne bila je izjava gospodina Dejvida Vilsona, branioca gospodina Obrenovica. Vilson je podsetio sud o ljudskim slabostima i nesavrsenosti. On je opisao Obrenovica kao dobrog coveka, koji je vodio zivot koji je bio za primer do tog 13.jula 1995.godine. Tog dana je on dobio poziv od vojnog policajca koji je bio pod njegovom komandom, koji je zatrazio dozvolu da pomogne u velikoj operaciji obezbedjivanja, zatvaranja i ubijanja hiljada zatvorenika. Kako je Obrenovic bio profesionalni oficir upoznat sa Zenevskim konvencijama koje zabranjuju ubistvo i zlostavljanje ratnih zarobljenika, on je samo rekao da to mora da proveri sa pretpostavljenima i, kada se uverio da su oni upoznati sa kampanjom, dao je dozvolu VP-u. On je nastavio da odobrava dodatnu pomoc za operaciju, dok je svoju paznju usredsredio na manje problematicno bojiste.
Tragedija Dragana Obrenovica jeste u tome sto je on bio ?zlatan momak?, kako ga je opisao njegov branilac. On je bio ?mlad covek koji bi zahvaljujuci svojoj inteligenciji, hrabrosti i prirodnim sposobnostima, napredovao do vrha bilo koje armije na svetu? koji je bio visoko cenjen i postovan od pretpostavljenih i potcinjenih i od civilne zajednice kojoj je sluzio? On je bio ?vojnicina?, vrsta oficira za koju se u vojnim krugovima kaze ?da bi ga njegovi ljudi sledili i u vatru i u vodu?.? To je takodje tragedija Dragana Obrenovica i ljudi koji su ga cenili i sluzili pod njegovom komandom. ?Sta bi se dogodilo da je on rekao ?ne? njihovom zahtevu za pomoc u njihovom jezivom zadatku?? upitao je retoricki gospodin Vilson. Sam Obrenovic nikada nije tvrdio da to ne bi napravilo nikakvu razliku - niko ne moze da zna da li bi. On sam mora postaviti pitanje sebi, ako je vec bio toliko postovan i cenjen, da li bi njegovo odbijanje iz razloga savesti izazvalo savest ostalih?
Gospodin Vilson je tvrdio da su uspeh i omiljenost mladog oficira stavili na polozaj za koji on nije bio pripremljen i sto je bila i njegova propast. ?Mladici i devojke vanrednih sposobnosti kao Dragan Obrenovic bivaju primeceni od starijih i predodredjeni za velika dela. Oni bivaju istureni napred mnogo brze od svojih vrsnjaka. Njima se daju odgovornosti i unapredjenja koja su obicno rezervisana za one starije, zrelije i iskusnije? Oni su, jedan za drugim, navedeni da veruju da mogu da urade bilo sta, da nema zadatka koji premasuje njihove prirodne talente i sposobnosti, da su inteligencija i energija sve sto je potrebno, i da su novi i zahtevniji zadaci jednostavno nove mogucnosti za isticanje.? ?Zlatni momci i devojke? pre ili kasnije dolaze do toga da veruju u svoju nepobedivost. Eto kako je Dragan Obrenovic zavrsio u Srebrenici u sred kampanje masovnog ubijanja i etnickog ciscenja, pri cemu je u isto vreme pozvan da se sa nedovoljnim snagama upusti u borbu sa 28-tom divizijom bosanske armije. To ga je dovelo i do izbora od koga svaki oficir i vojnik strepe ? da li odbiti nezakonito naredjenje?
Ironija je u tome da mnogi vojnici jesu odbili da izvrse ovakva naredjenja u ratovima u Bosni i Hrvatskoj. Oni su polozili oruzje, vratili opremu i napustili bojiste. Hiljade drugih mladih ljudi odbili su mobilizacijske pozive, krili se ili su napustili zemlju. Vecina njih verovatno nisu bili ?zlatni momci i devojke?. Privilegije imaju cenu. Oni koji su unapredjeni u vise cinove duguju svoj status i ono sto oni jesu tom drustvu. Verovatno postaje i teze da se tom drustvu prkosi.
Obracajuci se sudu koji ce odluciti o sudbini njegovog klijenta, gospodin Vilson je istakao Obrenovicevu vanredne sposobnosti i uspehe, i upitao: ?Sta je Dragan Obrenovic uradio kada se suocio sa najvaznijim izazovom u svom zivotu? Mladi covek koji nije mogao da pogresi, pogresio je spektakularno?. On je ucinio ono sto je od njega zatrazeno i pomogao je izvrsenje masovnog ubistva. Gospodin Vilson je podsetio sud da kada je njegovom klijentu postavljeno pitanje ?Zasto?? ?Dragan Obrenovic je priznao ono sto je za njega sigurno bilo najbolnije priznanje: ?Uplasio sam se?.?
Jasno dirnut tragedijom svog klijenta, Vilson je rekao sudu da ne bi mogao sa sigurnoscu da bi on, da je bio na Obrenovicevom mestu, napravio pravi izbor. ?Lako je meni, koji imam skoro dva puta vise godina nego sto je Dragan Obrenovic imao 1995-te, da sedim u svojoj radnoj sobi u Sijetlu i da kazem koje greske ja nikada sebi ne bih dozvolio. Ali, u privatnosti svojih najskrivenijih misli, ja sam se setio drugog mladog coveka koji je u 32-oj takodje bio oficir, u drugoj vojsci, tokom drugog rata, u drugom delu sveta, i zapitao sam se da li su mogle postojati neke hipoteticke okolnosti u kojima bi taj mladi covek mogao posrnuti sa tako tragicnim rezultatima. Trideset i nesto godina kasnije, ja sam potajno odahnuo sto taj mladic nije nikada stavljen pred takav test, i sto on nikada nije morao da odgovori na to hipoteticko pitanje.?
Tezak izbor za Dragana Obrenovica se nije zavrsio sredinom jula 1995., niti je ?knjiga njegovog zivota? zatvorena, objasnio je gospodin Vilson sudu. ?Znajuci da ce biti optuzen zbog svoje uloge u zlocinima u Srebrenici, Dragan Obrenovic imao je tri mogucnosti: mogao je pristupiti svim onim optuzenima koji su i dalje na slobodi i izvan domasaja suda. Njihov opstanak je neizvestan, ali ipak svi mi znamo da mnogi od onih koji su planirali egzekucije i stvarno ih naredili i cak povlacili oroze imaju vrlo dobre izglede da nikada ne vide Hag. U medjuvremenu, oni su slobodni, i u ocima mnogih sunarodnika uzivaju status heroja i aktivnu podrsku tih gradjana. Dragan Obrenovic imao je tu mogucnost pred sobom. On nije pobegao.?
Druga mogucnost za njegovog klijenta, rekao je Vilson, bila je da ospori optuzbe protiv njega i da razvlaci pitanje svoje krivice jos nekoliko godina. ?Tu bi on i dalje uzivao status heroja medju mnogim svojim sunarodnicima, i ukoliko bi na kraju bio osudjen on bi od tih ljudi bio smatran ne samo herojem, vec i zrtvom. I kada bi u nekoj dalekoj buducnosti na kraju izdrzao svoju kaznu i vratio se kuci, bio bi sa dobrodoslicom docekan u njihovoj sredini. On je odbio mogucnost negiranja svoje krivice.?
Umesto toga, gospodin Obrenovic je izabrao trecu mogucnost, priznao je krivicu i prihvatio da saradjuje sa tuzilastvom ?u svom naporu da se pravicno odredi odgovornost za ono sto se dogodilo u julu 1995. Nakon sto je odbio dve mogucnosti koje bi ga ucinile herojem za mnoge, on je izabrao trecu koja ga je dovela u mnogo drugaciji status za te iste ljude. To je tezak put koji je on izabrao?.
Da je gospodin Obrenovic napravio taj tezak izbor u julu 1995. on je mogao da izgubi glavu. Sigurno bi izgubio cin i privilegije. Ucinivsi pogresan izbor, on je zamalo izgubio svoju dusu. Ali, gospodin Vilson je podsetio sud da ?ukoliko neko nacini pogresan izbor, to nije kraj te price. Njegova odgovornost se tu ne zavrsava, i knjiga zivota se jos ne zatvara. On jos uvek mora da odluci sta ce uraditi sa svojom greskom. Da li ce odbiti da je prizna, i uvuci sebe u udobno okruzenje drugih koji su takodje napravili tu gresku? Ili ce se suociti sa tom greskom, priznati tu gresku, pokajati se i nositi se sa tim da bi zasluzio oprostaj??
Ranije u svojoj izjavi, gospodin Vilson je uporedio izbor ovog zamenika komandanta sa izborom njegovih nadredjenih koji su ostali begunci od optuznica koje su protiv njih podignute. ?Ti pojedinci ukljucuju sve u lancu komandovanja, cak i predsednika. Gotovo svi ti pojedinci su ostali begunci od pravde, skrivajuci se u balkanskim gorama i prepustajuci svoj narod da se suoci sa svetskim zgrazavanjem koje je proisteklo iz cudovisnosti njihovih nedela?. Gospodin Obrenovic, kao sto je rekao u svojoj izjavi pred sudom, zeleo je da prihvati individualnu odgovornost delimicno i zbog toga da bi skinuo kolektivnu odgovornost sa srpskog naroda. [Pogledaj izvestaj KMP ?Optu?eni za zloèin u Srebrenici ka?e Tribunalu: 'Kriv sam!'? od 31.oktobra 2003.]
Uprkos njegovim dobrim namerama i namerama suda, trebace vise od priznanja krivice jednog coveka da bi se to postiglo. Ali taj covek, prihvatajuci odgovornost i govoreci istinu, otvorio je siroko vrata negiranja koja su bila cvrsto zatvorena. Pitanje je da li ce drugi, oni koji su zajedno ucestvovali u izvrsenju zlocina kao i oni koji zive u upornom negiranju, izabrati da prodju kroz ta vrata i slede njegov primer. Put gospodina Obrenovica je zaista tezak, ali to je jedini put koji vodi u mogucu buducnost mira i pomirenja. Oni koji nastavljaju da slede i obozavaju vodje koje su im donele rat, smrt i mrznju biraju to nasledje za svoju decu i unuke.
Sto se tice buducnosti Dragana Obrenovica, sud ce odluku doneti do kraja godine. U zavrsnoj reci, gospodin Vilson je rekao: ?Dragan Obrenovic je covek sa mnogo kvaliteta za iskupljenje. On je pokazao da je vredan vase milosti i da je zasluzio priliku da spase onoliko od njegovog nekada obecavajuceg zivota koliko ste vi voljni da mu dodelite. Koliku god kaznu da mu odredite, ona ce posluziti svrsi?. Branilac je predlozio kaznu od 8 do 12 godina zatvora.
Mrtvi iz Srebrenice, preziveli, njihovi rodjaci i prijatelji nisu bili fizicki prisutni u sudnici. Oni su, naravno, razlog za nastavak dalje. Dragan Obrenovic kroz svoje kajanje i priznanje krivice ne moze vratiti mrtve u zivot niti zivot u stanje u kome je bio pre masovnih ubistava i etnickog ciscenja. Cak i ako bi mu svi ili neki od njih oprostili (sto je nesto sto samo zrtve mogu da iniciraju i ponude), on takodje mora da nadje mir sa sobom. Kao sto je gospodin Vilson rekao pred sudom: ?On je vec kaznio sebe. On je kao gospodja Makbet, osudjen zauvek na Sizifov posao pranja svojih ruku u beznadeznom pokusaju da ukloni neizbrisive mrlje?.
Ipak, gospodin Obrenovic je ucinio vredan poklon zrtvama i prezivelima ? on je rekao istinu.
Posmatraci koji dugo prate sud primetili su retkost ovakve tuzicoceve pohvale za okrivljenog koji je priznao krivicu i saradjuje sa tuzilastvom. Ona je vodila do toga da gospodin Mekloski ?bezrezervno? predlozi kaznu u rasponu od 15 do 20 godina zatvora. Generalu Krsticu, osudjenom po komandnoj odgvornosti za genocide i druge zlocine u Srebrenici, izrecena je kazna od 46 godina zatvora.
Drugi zapazen dogadjaj na rocistu za odredjivanje kazne bila je izjava gospodina Dejvida Vilsona, branioca gospodina Obrenovica. Vilson je podsetio sud o ljudskim slabostima i nesavrsenosti. On je opisao Obrenovica kao dobrog coveka, koji je vodio zivot koji je bio za primer do tog 13.jula 1995.godine. Tog dana je on dobio poziv od vojnog policajca koji je bio pod njegovom komandom, koji je zatrazio dozvolu da pomogne u velikoj operaciji obezbedjivanja, zatvaranja i ubijanja hiljada zatvorenika. Kako je Obrenovic bio profesionalni oficir upoznat sa Zenevskim konvencijama koje zabranjuju ubistvo i zlostavljanje ratnih zarobljenika, on je samo rekao da to mora da proveri sa pretpostavljenima i, kada se uverio da su oni upoznati sa kampanjom, dao je dozvolu VP-u. On je nastavio da odobrava dodatnu pomoc za operaciju, dok je svoju paznju usredsredio na manje problematicno bojiste.
Tragedija Dragana Obrenovica jeste u tome sto je on bio ?zlatan momak?, kako ga je opisao njegov branilac. On je bio ?mlad covek koji bi zahvaljujuci svojoj inteligenciji, hrabrosti i prirodnim sposobnostima, napredovao do vrha bilo koje armije na svetu? koji je bio visoko cenjen i postovan od pretpostavljenih i potcinjenih i od civilne zajednice kojoj je sluzio? On je bio ?vojnicina?, vrsta oficira za koju se u vojnim krugovima kaze ?da bi ga njegovi ljudi sledili i u vatru i u vodu?.? To je takodje tragedija Dragana Obrenovica i ljudi koji su ga cenili i sluzili pod njegovom komandom. ?Sta bi se dogodilo da je on rekao ?ne? njihovom zahtevu za pomoc u njihovom jezivom zadatku?? upitao je retoricki gospodin Vilson. Sam Obrenovic nikada nije tvrdio da to ne bi napravilo nikakvu razliku - niko ne moze da zna da li bi. On sam mora postaviti pitanje sebi, ako je vec bio toliko postovan i cenjen, da li bi njegovo odbijanje iz razloga savesti izazvalo savest ostalih?
Gospodin Vilson je tvrdio da su uspeh i omiljenost mladog oficira stavili na polozaj za koji on nije bio pripremljen i sto je bila i njegova propast. ?Mladici i devojke vanrednih sposobnosti kao Dragan Obrenovic bivaju primeceni od starijih i predodredjeni za velika dela. Oni bivaju istureni napred mnogo brze od svojih vrsnjaka. Njima se daju odgovornosti i unapredjenja koja su obicno rezervisana za one starije, zrelije i iskusnije? Oni su, jedan za drugim, navedeni da veruju da mogu da urade bilo sta, da nema zadatka koji premasuje njihove prirodne talente i sposobnosti, da su inteligencija i energija sve sto je potrebno, i da su novi i zahtevniji zadaci jednostavno nove mogucnosti za isticanje.? ?Zlatni momci i devojke? pre ili kasnije dolaze do toga da veruju u svoju nepobedivost. Eto kako je Dragan Obrenovic zavrsio u Srebrenici u sred kampanje masovnog ubijanja i etnickog ciscenja, pri cemu je u isto vreme pozvan da se sa nedovoljnim snagama upusti u borbu sa 28-tom divizijom bosanske armije. To ga je dovelo i do izbora od koga svaki oficir i vojnik strepe ? da li odbiti nezakonito naredjenje?
Ironija je u tome da mnogi vojnici jesu odbili da izvrse ovakva naredjenja u ratovima u Bosni i Hrvatskoj. Oni su polozili oruzje, vratili opremu i napustili bojiste. Hiljade drugih mladih ljudi odbili su mobilizacijske pozive, krili se ili su napustili zemlju. Vecina njih verovatno nisu bili ?zlatni momci i devojke?. Privilegije imaju cenu. Oni koji su unapredjeni u vise cinove duguju svoj status i ono sto oni jesu tom drustvu. Verovatno postaje i teze da se tom drustvu prkosi.
Obracajuci se sudu koji ce odluciti o sudbini njegovog klijenta, gospodin Vilson je istakao Obrenovicevu vanredne sposobnosti i uspehe, i upitao: ?Sta je Dragan Obrenovic uradio kada se suocio sa najvaznijim izazovom u svom zivotu? Mladi covek koji nije mogao da pogresi, pogresio je spektakularno?. On je ucinio ono sto je od njega zatrazeno i pomogao je izvrsenje masovnog ubistva. Gospodin Vilson je podsetio sud da kada je njegovom klijentu postavljeno pitanje ?Zasto?? ?Dragan Obrenovic je priznao ono sto je za njega sigurno bilo najbolnije priznanje: ?Uplasio sam se?.?
Jasno dirnut tragedijom svog klijenta, Vilson je rekao sudu da ne bi mogao sa sigurnoscu da bi on, da je bio na Obrenovicevom mestu, napravio pravi izbor. ?Lako je meni, koji imam skoro dva puta vise godina nego sto je Dragan Obrenovic imao 1995-te, da sedim u svojoj radnoj sobi u Sijetlu i da kazem koje greske ja nikada sebi ne bih dozvolio. Ali, u privatnosti svojih najskrivenijih misli, ja sam se setio drugog mladog coveka koji je u 32-oj takodje bio oficir, u drugoj vojsci, tokom drugog rata, u drugom delu sveta, i zapitao sam se da li su mogle postojati neke hipoteticke okolnosti u kojima bi taj mladi covek mogao posrnuti sa tako tragicnim rezultatima. Trideset i nesto godina kasnije, ja sam potajno odahnuo sto taj mladic nije nikada stavljen pred takav test, i sto on nikada nije morao da odgovori na to hipoteticko pitanje.?
Tezak izbor za Dragana Obrenovica se nije zavrsio sredinom jula 1995., niti je ?knjiga njegovog zivota? zatvorena, objasnio je gospodin Vilson sudu. ?Znajuci da ce biti optuzen zbog svoje uloge u zlocinima u Srebrenici, Dragan Obrenovic imao je tri mogucnosti: mogao je pristupiti svim onim optuzenima koji su i dalje na slobodi i izvan domasaja suda. Njihov opstanak je neizvestan, ali ipak svi mi znamo da mnogi od onih koji su planirali egzekucije i stvarno ih naredili i cak povlacili oroze imaju vrlo dobre izglede da nikada ne vide Hag. U medjuvremenu, oni su slobodni, i u ocima mnogih sunarodnika uzivaju status heroja i aktivnu podrsku tih gradjana. Dragan Obrenovic imao je tu mogucnost pred sobom. On nije pobegao.?
Druga mogucnost za njegovog klijenta, rekao je Vilson, bila je da ospori optuzbe protiv njega i da razvlaci pitanje svoje krivice jos nekoliko godina. ?Tu bi on i dalje uzivao status heroja medju mnogim svojim sunarodnicima, i ukoliko bi na kraju bio osudjen on bi od tih ljudi bio smatran ne samo herojem, vec i zrtvom. I kada bi u nekoj dalekoj buducnosti na kraju izdrzao svoju kaznu i vratio se kuci, bio bi sa dobrodoslicom docekan u njihovoj sredini. On je odbio mogucnost negiranja svoje krivice.?
Umesto toga, gospodin Obrenovic je izabrao trecu mogucnost, priznao je krivicu i prihvatio da saradjuje sa tuzilastvom ?u svom naporu da se pravicno odredi odgovornost za ono sto se dogodilo u julu 1995. Nakon sto je odbio dve mogucnosti koje bi ga ucinile herojem za mnoge, on je izabrao trecu koja ga je dovela u mnogo drugaciji status za te iste ljude. To je tezak put koji je on izabrao?.
Da je gospodin Obrenovic napravio taj tezak izbor u julu 1995. on je mogao da izgubi glavu. Sigurno bi izgubio cin i privilegije. Ucinivsi pogresan izbor, on je zamalo izgubio svoju dusu. Ali, gospodin Vilson je podsetio sud da ?ukoliko neko nacini pogresan izbor, to nije kraj te price. Njegova odgovornost se tu ne zavrsava, i knjiga zivota se jos ne zatvara. On jos uvek mora da odluci sta ce uraditi sa svojom greskom. Da li ce odbiti da je prizna, i uvuci sebe u udobno okruzenje drugih koji su takodje napravili tu gresku? Ili ce se suociti sa tom greskom, priznati tu gresku, pokajati se i nositi se sa tim da bi zasluzio oprostaj??
Ranije u svojoj izjavi, gospodin Vilson je uporedio izbor ovog zamenika komandanta sa izborom njegovih nadredjenih koji su ostali begunci od optuznica koje su protiv njih podignute. ?Ti pojedinci ukljucuju sve u lancu komandovanja, cak i predsednika. Gotovo svi ti pojedinci su ostali begunci od pravde, skrivajuci se u balkanskim gorama i prepustajuci svoj narod da se suoci sa svetskim zgrazavanjem koje je proisteklo iz cudovisnosti njihovih nedela?. Gospodin Obrenovic, kao sto je rekao u svojoj izjavi pred sudom, zeleo je da prihvati individualnu odgovornost delimicno i zbog toga da bi skinuo kolektivnu odgovornost sa srpskog naroda. [Pogledaj izvestaj KMP ?Optu?eni za zloèin u Srebrenici ka?e Tribunalu: 'Kriv sam!'? od 31.oktobra 2003.]
Uprkos njegovim dobrim namerama i namerama suda, trebace vise od priznanja krivice jednog coveka da bi se to postiglo. Ali taj covek, prihvatajuci odgovornost i govoreci istinu, otvorio je siroko vrata negiranja koja su bila cvrsto zatvorena. Pitanje je da li ce drugi, oni koji su zajedno ucestvovali u izvrsenju zlocina kao i oni koji zive u upornom negiranju, izabrati da prodju kroz ta vrata i slede njegov primer. Put gospodina Obrenovica je zaista tezak, ali to je jedini put koji vodi u mogucu buducnost mira i pomirenja. Oni koji nastavljaju da slede i obozavaju vodje koje su im donele rat, smrt i mrznju biraju to nasledje za svoju decu i unuke.
Sto se tice buducnosti Dragana Obrenovica, sud ce odluku doneti do kraja godine. U zavrsnoj reci, gospodin Vilson je rekao: ?Dragan Obrenovic je covek sa mnogo kvaliteta za iskupljenje. On je pokazao da je vredan vase milosti i da je zasluzio priliku da spase onoliko od njegovog nekada obecavajuceg zivota koliko ste vi voljni da mu dodelite. Koliku god kaznu da mu odredite, ona ce posluziti svrsi?. Branilac je predlozio kaznu od 8 do 12 godina zatvora.
Mrtvi iz Srebrenice, preziveli, njihovi rodjaci i prijatelji nisu bili fizicki prisutni u sudnici. Oni su, naravno, razlog za nastavak dalje. Dragan Obrenovic kroz svoje kajanje i priznanje krivice ne moze vratiti mrtve u zivot niti zivot u stanje u kome je bio pre masovnih ubistava i etnickog ciscenja. Cak i ako bi mu svi ili neki od njih oprostili (sto je nesto sto samo zrtve mogu da iniciraju i ponude), on takodje mora da nadje mir sa sobom. Kao sto je gospodin Vilson rekao pred sudom: ?On je vec kaznio sebe. On je kao gospodja Makbet, osudjen zauvek na Sizifov posao pranja svojih ruku u beznadeznom pokusaju da ukloni neizbrisive mrlje?.
Ipak, gospodin Obrenovic je ucinio vredan poklon zrtvama i prezivelima ? on je rekao istinu.
