Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Court Challenged to Focus Milosevic Cross Examination

Day 246
By IWPR ICTY
Izmedju tuzioceve stednje vremena i upotrebe pisanih izjava umesto usmenih iskaza, i cesto irelevantnog unakrsnog ispitivanja od strane Slobodana Milosevica, glasovi prezivelih i zrtava postaju utisani, ako ne cak i izgubljeni na ovom sudjenju za ratne zlocine. Sigurno je da glavni fokus tuzioca moraju biti cinjenja i ponasanja optuzenog, i iznosenje dokaza koji ce omoguciti sudu da odluci da li cinjenje optuzenog predstavlja ratne zlocine, zlocine protiv covecnosti i genocid. Sigurno je takodje i da sudjenje ne moze trajati vecno i iako neki dokazi o osnovnim zlocinima moraju biti izvedeni, ogromna vecina takvih dokaza nikada nece stici do sudnice zbog ogranicenog vremena i prirode sudjenja za ratne zlocine na kome se sudi sefu drzave za ono sto je njegova politika navodno napravila u tri rata tokom poslednje decenije. Sigurno je takodje i to da se optuzeni sam brani i da on nije obucen za ono sto se nekad naziva “umetnoscu unakrsnog ispitivanja”. Uprkos svim ovim cinjenicama, ili mozda upravo zbog njih, javnosti su samo povrsno dostupni glasovi zrtava, cije patnje jesu razlog za postojanje ovog suda.

Svedocenje svedoka B-1115, penzionisanog policajca iz Doboja, predstavlja jasnu ilustraciju. On je svedocio po Pravilu 92 bis koje dozvoljava da se kumulativni dokazi predaju u formi pisane izjave pod zakletvom. U sudu svedok polaze zakletvu da ce govoriti istinu, tuzilac procita sazetak njegove izjave za sta ima vreme od pet minuta, a optuzeni ima sat vremena na raspolaganju za unakrsno ispitivanje svedoka. U ovakvoj proceduri na videlo izadje veoma malo od onoga sto je svedok doziveo.

Nakon sto je B-1115 polozio zakletvu, tuzilac Kamil Bajbls je sumirala njegovu izjavu kako sledi. Pocetkom maja 1992. godine, snage bosanskih Srba pomognute Jugoslovenskom narodnom armijom (JNA) preuzele su kontrolu nad opstinom Doboj i presekle komunikaciju sa spoljnim svetom. Do 9. maja, mestani sela Gornja Grapska su shvatili da ce biti napadnuti. Nacinjeni su napori da se evakuisu zene, deca i stari, ali su mestane u tome usporili susedi u srpskom selu. Dana 10. maja 1992 vojnici u kamuflaznim uniformama JNA, naoruzani profesionalnim naoruzanjem JNA, napali su selo. Tridesetcetvoro civila, ukljucujuci zene i decu, ubijeno je u granatiranju koje je trajalo citav dan. Kada je pesadija napala u 17 casova, naisla je na mali otpor mestana Muslimana. Nakon sto su mestani nasilno odvedeni, muskarci su odvojeni od zena i dece. Muskarci su odvedeni u zatvorske objekte.

B-1115 je zatvoren sa ostalim muskarcima Muslimanima u skladistu u Barama nedelju dana. Ljudi su tretirani kao stoka, sutirani i prebijani. Uslovi u pet hangara, u kojima je drzano 1200 ljudi, bili su surovi. Svedok je zajedno sa 27 drugih muskaraca 18. maja odveden u zatvor Spreca u Doboju u kome je ostao do 9. februara 1993. Receno im je da se nalaze u srpskoj drzavi i da ce biti tretirani na bilo koji nacin na koji njihovi cuvari zele. Bili su prebijani, ponizavani i ubijani. Oko 5000 muskaraca je proslo kroz zatvor Spreca. Oni su dovodjeni i odvodjeni svakog dana dok je B-1115 bio tamo. Zatvorenici su odvodjeni nocu i nikada vise nisu vidjeni. Najgore za svedoka bila je psiholoska neizvesnost, i stalno postavljanje pitanja da li je on sledeci. B-1115 je bio prisiljen na prinudni rad, ukljucujuci zakopavanje tela i pljackanje kuca u selima iz kojih su mestani bili oterani. U tim selima svedok je video leseve pretezno starijih ljudi i onih koji nisu mogli da beze.

Dok je radio pod prinudom na vojnim barakama u Doboju, svedok je video da je komandant profesionalni oficir JNA. Medju paravojnicima su bili Beli orlovi, Knindze i Marticeva policija. Kada su se jedinice vratile iz neuspesne bitke, njihovi pripadnici su tukli zatvorenike. Kada je cistio mesta gde su drzani zatvorenici nasao je krv i zube. Oficiri su prisustvovali prebijanjima i dozvoljavali su ih. B-1115 je prebacen u Banjaluku i receno mu je da ce mu biti sudjeno. Tamo je ispitivan o politickoj pripadnosti, pri cemu je primoran da stoji 12 sati, a da pritom ne sme nista da kaze. 16. maja 1993. on je prebacen u zatvor u Doboju gde je radio u lokalnoj fabrici. Razmenjen je 1. oktobra. Tokom vremena koje je proveo u zatvorenistvu izgubio je 25 kg i jos uvek ima psiholoske posledice.

Ovo nije tuziocev sazetak prenet od reci do reci, vec to sledi iz ukupne slike. Milosevicevo unakrsno ispitivanje nije mnogo pomoglo da na videlo izadje ono sto je svedok doziveo (vidi prateci izvestaj o problemima Milosevicevog unakrsnog ispitivanja). Pisana izjava svedoka B-1115, medjutim, pruza detaljan opis njegovih iskustava. To je prica koju bi javnost trebalo da cuje. Iako je ona preduga da bi se ovde ponovila, sledeci odlomci pokazuju sta javnost propusta u sudnici.

U odnosu na ono sto se dogodilo nakon sto su srpske snage zauzele njegovo selo: “Te veceri kada sam odveden iz svoje kuce, video sam telo petogodisnjeg deteta, cije su oci jos bile otvorene. To je bilo veoma tesko za mene. 24 osobe su ostale u selu. To su bili uglavnom nemocni, starci i ljudi koji nisu mogli da hodaju. Cuo sam da su ti ljudi naterani da skupljaju mrtva tela i da ih sahranjuju. Kada sam bio u zatvoru jedan Srbin mi je rekao… da su otprilike mesec dana nakon napada tih dvadesetcetvoro ljudi poredjano ispred kafica, i da je na njih pucano i da su svi ubijeni…”

O prvom mestu na kome je zatvoren, u vojnim hangarima: “Novi betonski pod je napravljen, i mi smo na njemu morali da spavamo. Spavali smo sedeci jer je bio maj mesec i bilo je veoma hladno. Prva tri dana nisu nam dali nista da jedemo i nismo dobili ni kap vode. Nakon tri dana dobili smo po parce hleba sa malo marmelade. To je bio nas obrok za naredna 24 sata. Kada su nam to dali verbalno su nas maltretirali. Uslovi su bili veoma surovi. Nas 300 muskaraca u hangaru smo imali jedno vedro da koristimo kao toalet. Ljudi su bili toliko gladni da su jeli lisce sa drveca kada im je bilo dozvoljeno da izadju napolje. Dok sam ja bio tamo bilo nam je dozvoljeno da izadjemo dva puta.”

O svom iskustvu u zatvoru Spreca: “Vecina zatvorenika je odvedena tokom noci. Odveli bi dvojicu ili trojicu zatvorenika iz celije. Nakon toga nikada vise ne bi videli te ljude, niti bi znali sta se sa njima dogodilo… Kad god bi ljudi bili odvedeni, pitao bi se da li ces sledece noci ti biti taj koji ce biti odveden. Kasnije sam razgovarao sa jednim Romom koji je tamo ziveo… On mi je rekao da je u nekoliko prilika, Jorgic dolazio u njegovu kucu koja je bila pored reke Bosne i naredjivao mu da ode do reke i da gura mrtva tela u reku. To je on i radio. Nije imao izbora.”

Svedok je opisao kako je sa ostalim zatvorenicima vodjen u pljacku sela koje su srpske snage zauzele i “ocistile”. Ukradene stvari, medju kojima su bili automobili, masine za pranje vesa i frizideri, skladistene su u skladista, kojima su srpski vojnici i oficiri imali pristup za svoje privatne potrebe. “Sela u koja smo isli bila su ona koja su napadnuta i ociscena. U tim selima video sam puno civila koji su bili ubijeni. Vecina su bile starije zene i ljudi koji nisu mogli da pobegnu. Jednom prilikom, u hrvatskom selu Garevac, usao sam u kucu i video starca sa belom bradom koji je sedeo na stolici. Mislio sam da je pijan. Kada sam mu prisao video sam da je zaklan. Grlo mu je bilo prerezano. Video sam mnogo ubijenih ljudi u tim selima.”

B-1115 i drugi zatvorenici vodjeni su da sahranjuju leseve. On opisuje dogadjaj kada su se dva coveka u belom golfu zaustavila kada su oni sahranjivali poslednju osobu. “Dvojica su nam prisla, igrajuci se pistoljima. Pitali su strazara da li smo Balije (pogrdan naziv za Muslimane) ili Hrvati. Strazar nije odgovorio. Prisli su meni i Hrvatu Peji. Jedan od ove dvojice upitao je Peju odakle je i Pejo mu je rekao da je iz Odzaka. Zatim su ga pitali za ime, i kada im je on rekao, jedan od njih dvojice mu je pucao u cello. Pejo je odmah izdahnuo. Zatim su nam naredili da sipamo benzin na Peju i na telo coveka koga smo sahranjivali. Morali smo da stojimo tamo i da gledamo kako njihova tela gore.”

Prica B-1115 je samo jedna od miliona. Jedna je od hiljada samo u njegovoj opstini. Ocigledno, sve price ne mogu biti ispricane na sudjenju. Tuzilac mora izabrati reprezentativni uzorak mesta zlocina i zatim nekoliko pojedinacnih prica koje su saglasne jedna sa drugom i koje odrazavaju druge, neispricane price. Vremenska ogranicenja smanjila su broj mesta zlocina i broj zrtava koje ce sud cuti. Pogled koji ima javnost je jos vise limitiran.

Verovatno je to priroda sudjenja za ratne zlocine ovog obima, gde je ziza na onima koji su imali komandnu odgovornost pre nego na ubicama i muciteljima koje su ovi pustili sa lanca. Koji god da je razlog, vazno je da se ima na umu da jedno sudjenje ne moze reci celu istinu o ratu. Niti je ono adekvatan forum za sve koji su bili viktimizirani (isto onoliko koliko je mozda neophodan). Na kraju, ono sto javnost vidi na sudjenju Milosevicu,nije kompletna slika onoga sto je predstavljeno sudu.

More IWPR's Global Voices