Bosnian Serb Expresses Sincere Remorse for Srebrenica Crimes
Dan 249
Bosnian Serb Expresses Sincere Remorse for Srebrenica Crimes
Dan 249
Ante Marković, poslednji predsednik Savezog izvršnog veća (SIV), je prekinuo svoje dvanaestogodišnje ćutanje da bi svedočio na suđenju Slobodanu Miloševiću, optuženom za ratne zločine, zločine protiv čovečnosti i za genocid. Marković je izjavio da je bivši predsednik Srbije uporno ometao, a na kraju i onemogućio, Markovićeve demokratske i ekonomske reforme, koje su sprečile hiperinflaciju i bile su poslednja prilika za mirnu tranziciju iz komunizma u demokraciju.
Marković je treći svedok koji je govorio o kontraverznom sastanku između Miloševića i Tuđmana u Karađorđevu, marta 1991. On je posle Karađorđeva zatražio odvojene sastanke sa obojicom predsednika da bi od njih saznao da li je tačno da su se u Karađorđevu dogovorili o podeli Bosne između Hrvatske i Srbije, i da nameravaju njega da smene. Milošević je to odmah potvrdio, rekavši je da je Bosna Titova izmišljotina, i da su Muslimani pravoslavci koji su prešli na Islam. Tuđman, kada je konačno priznao da je tačno ono za šta ga je Marković optužio, je tvrdio da su Muslimani katolici koji su bili prisiljeni da promene veru.
Marković je obojici predsednika postavio isto pitanje: 'Da li mislite da će to ići lako? Da li mislite da ćete to postići a da ne bude krvi do kolena?' [citati su dvostruko prevedeni, sa svedokovog srpsko-hrvatskog na autorov engleski, pa ponovo na s-h, prim.prev.] Zar ne misle da će od Bosne da stvore Palestinu, gde će deca da se rađaju sa puškom u rukama, i gde će ljudi da umiru sa puškom u rukama, pitao ih je Marković? Milošević je odgovorio da su većina stanovnika Bosne i Hercegovine Srbi ili Hrvati, i da neće biti rata. Tuđman je takođe odbacio mogućnost da će njihov plan dovesti do krvoprolića, s tim što je on to obrazložio rečima da 'Evropa ne bi dopustila formiranje muslimanske države u srcu kontinenta.' 'Bosna tiho pada,' citirao je izreku. Svedok je rekao da je i jednom i drugom predesdniku na kraju rekao da će se do kraja boriti protiv podele Bosne i da će sve učiniti da to spreči. Milošević je ponovio da se ništa strašno neće desiti, a kada je Marković insistirao da će podela dovesti do rata, Milošević je rekao: 'Videćemo šta ćemo onda.' Svedok je nakon nekog vremena sve to ispričao predsedniku Bosne i Hercegovine Aliji Izetbegoviću. Što se tiče priče da Milošević i Tuđman spremaju da ga smene, u razgovorima s njime su obojica odgovornost za to pokušala da pripišu drugome, ali ni jedan ni drugi nisu rekli da su protiv njegove smene.
Marković, koji je imao veliko profesionalno iskustvo u privredi, je započeo reforme radi stabilizacije SFRJ, koja je prolazila kroz ekonomske i socijalne krize, i imala stopu inflacije od oko 1000% godišnje. Osnovni cilj je bio demokratizacija i ekonomske reforme. Milošević se protivio, i trudio se da onemogući Markovićev program. Svedok je u sudnici ovako objasnio Miloševićeve razloge: 'Program [mu] je pretstavljao prepreku, jer je njegov cilj bio uspostavljanje apsolutne valsti u Jugoslaviji. Ako bi bili uvedeni višepartijski sistem i slobodni izbori, on ne bi mogao da ostane na vlasti.' Zbog inicijalnog uspeha reformi, Marković je uživao veliku popularnost u narodu, što je optuženi takođe doživljavao kao pretnju.
Jedan od Miloševićevih poteza kojima je pokušao da oslabi Markovićev program bio je nelegalni transfer 2,5 miliona maraka iz trezora Narodne banke Jugoslavije u Narodnu banku Srbije. Marković je to nazvao 'pljačkom stoleća,' i rekao je da se iz toga videlo da Milošević, koji je stalno tvrdio da se bori za interes SFRJ, u stvari radi samo ono što je njemu lično u interesu.
Čim je pljačka otkrivena, Marković je pozvao Miloševića, koji je tvrdio da ništa ne zna o tome. 'Bio sam vrlo oštar s njim,' seća se Marković. 'Ništa se u Srbiji nije dešavalo bez njegovog znanja, a kamoli pljačka u sred bela dana.' Marković je sazvao vanrednu sednicu skupštine i naredio je Narodnoj banci Jugoslavije da poduzme odlučne korake da povrati novac. Na kraju je vraćen jedan deo sume.
Kada su se otcepile Hrvatska i Slovenija -- a dok je Marković još bio na vlasti -- Milošević je uspostavio kontrolu nad većinom preostalih delegata savezne skupštine i nad saveznim budžetom. Posledica toga je da je 81% predloženog budžeta federacije za 1992 godinu bilo namenjeno za JNA. Markoviću je bilo jasno da više nije bilo nikakve nade za njegov program. Savezna vlada efektivno više nije ni postojala. Po prvi put je osetio da je 'potpuno sam' u vladi, i podneo je ostavku 20. decembra 1991.
Svedok je govorio i o svojim direktnim kontaktima sa optuženim. Prvi njihov susret bio je nakon što je Milošević izbacio iz Predsedništva Srbije svog nekadašenjg mentora, Ivana Stambolića. Milošević je zamolio Markovića da mu nađe političku funkciju, što je ovaj učinio. Kasnije, kada je Milošević odlučio da se Stambolić previše petlja u unutrašnje stvari Srbije, tražio je od Markovića da se suprotstavi Stambolićevom postavljanju na novu dužnost. Marković je to odbio, nakon čega je Milošević za nekoliko meseci prekinuo svaki kontakt s njim. Svedok je prokomentarisao da je optuženom bilo više stalo do kažnjavanja čoveka koji mu se usprotivio, nego do funkcionisanja vlade.
Marković ispričao i da ga je Stambolić, sa kojim je bio lični prijatelj, nazvao za vreme NATO bombardovanja Srbije 1999 godine i da mu je rekao: 'Ante, vidim gde ovo ide. Do sada sam odbijao, ali sada moram da se politički aktiviram.' Čovek koji je bio poznat po ličnom integritetu je bio potencijlani suparnik Miloševiću kome je popularnost opala. Marković je dodao: 'Izgleda da je još neko to shvatio, i zato je Stambolić nestao.' Njegovi ostaci su pronađeni prošle godine, a Milošević i njegova supruga su u Srbiji osumnjičeni za učešće u ubistvu.
I Markovićev je život bio u opasnosti. Ispričao je da je za dlaku izbegao smrt dok je bio u poseti Tuđmanu u oktobru 1991. Neposredno nakon što je ručao sa Tuđmanom i Mesićem u Banskim dvorima, u prostoriju u kojoj su oni do pre par trenutaka bili je uletela raketa ispaljena iz aviona JNA. Marković smatra da je on bio meta. Poslednjih nedjelja koje je proveo u Beogradu je spavao sa pištoljem ispod jastuka.
U julu 1991 je i Markoviću i predsedniku Izetbegoviću, a i mnogim drugima, bilo jasno da Srbija naoružava bosanske Srbe. Predsednik Izetbegović je Markoviću rekao da mu je ministar inostranih poslova Makedonije doneo snimke telefonskih razgovora između Miloševića i Radovana Karadžića na kojima se čuju njih dvojica kako diskutuju o pripremama za rat u Bosni, o ulozi Armije, nabavci oružja i o naoružavanju stanovništva. Ministar inostranih poslova je uništio snimak, tako da je Marković teško uverio članove savezne vlade u njegovo postojanje, ali tužilac je doneo kopiju kasete u sudnicu. Jasno se čuje Miloševićev glas, kako Karadžiću daje naloge u vezi priprema za rat.
Pričom o svom susretu sa Tuđmanom i Miloševićem u Hagu u novembru 1991, u doba intenizivnog bombardovanja Dubrovnika i Vukovara, Marković je dodatno osvetlio i odnos dvojice lidera. U pisanoj izjavi, Marković je napisao: 'Pitao sam Miloševića o bombardovanju Dubrovnika, i zahtevao da bude prekinuto, a on je odgovorio: 'Ko bi bio toliko lud da to radi?' Isto sam mu pitanje postavio kasnije pred Tuđmanom, i on je ponovio isti odgovor, i dodao: 'Da je to istina, ja bih za to znao i zaustavio bih bombardovanje.' Na moje iznenađenje, Tuđman je rekao: 'Čuo si šta je rekao Milošević.' Iz toga sam zaključio da je Tuđman odlučio da je bombardovanje Vukovara i Dubrovnika povoljno za hrvatsku borbu za nezavisnot, a Milošević je de fakto priznao da kontroliše armiju.'
Dvojica predsednika ne samo da su bili zastrašujuće nezainteresovani za stradanja svojih naroda, nego su bili spremni da žrtvuju tuđe živote, imovinu, kulturu i način života za svoje lične ciljeve -- bila to nezavisnost države ili lična vlast. Milošević, na primer, nije nikada posetio ranjene borce koji su stradali boreći se da ga održe na vlasti.
Marković je opisao Miloševića kao čoveka koji je govorio jedno, a radio i mislio sasvim drugo. U to se svedok uverio kada se sastao sa Miloševićem, na vlastiti zahtev. U ranijim prilikama, kada je Marković izražavao zabrinutost zbog mogućeg rata, Milošević je odgovarao: 'Koji rat?' 'Tako je uvek govorio,' napisao je Marković u svojoj pisanoj izjavi. 'Obojici nam je bilo jasno da je u to doba Bosna bila prepuna JNA vojnika.' Na pitanje tužioca da li je Milošević bio nacionalsita, svedok se nasmejao: 'Ne, ne. Slobodan Milošević je upotrebljavao sve šta je mogao da bi osigurao sebi vlast nad ljudima.. Ako je to bio nacionalizam, koristio ga je.'
Kada je došao red na Miloševića da unakrsno ispituje Markovića, optužio ga je da je započeo rat u Sloveniji. To je bivši predsednika SIV-a sa indignacijom opovrgao, objasnivši Sudu da on nije imao moć da aktivira JNA, da je to mogao da učini samo predsednik saveznog predsedništva. Optuženi je pročitao stenogram sednice predsedništva od 21. avgusta 19991, na kojoj je Milan Kučan, tadašnji predsednik Slovenije, optužio Markovića da je on odgovoran za početak rata u Sloveniji. Marković se obratio sudijama: 'Mogu li nešto da pitam Sud? Da li sam ja ovde optuženi, ili svedok?' Sudija Mej mu je objasnio da optuženi ima pravo da iznese svoje viđenje događaja i zamolio je Markovića da to ne doživi kao uvredu. Kako je Milošević nastavljao krajnje agresivno da ispituja Markovića, sudija Mej je opet morao da objasni svedoku da optuženi ima pravo na sukob mišljenja sa svedokom. Marković nije bio prvi svedok koji je bio zašrepašten načinom na koji ga optuženi ispituje. To nije dozvojleno u građanskim pravnim sistemima, kakav je jugoslavenski, gde istražni sudija ispituje svedoke i diktira zapisnik. Mnogi zato doživljavaju Miloševićeva pitanja više kao policijsku istragu nego kao suđenje.
Marković je objasnio da je kao predsednik SIV-a imao pravo da traži od policije da štite granice i granične prelaze, što je on učinio. On je takođe naložio graničnoj policiji da sarađuje sa JNA. JNA je, činilo se bez ičijeg naređenja, izvela trupe iz kasarni i razmestila ih po celoj Sloveniji. Marković je rekao da ga je Kučan optužio da je on odgovoran za početak rata, zbog 'političkih igara' koje je igrao. 'Tog časa mu je tako odgovaralo,' rekao je Marković i dodao da Kučan nije na sednici predsedništva ispričao kako je u 4 sata ujutro zvao Markovića da traži od njega da zaustavi JNA koja je izlazila iz kasarni, iako on to nije mogao da naredi. Optuženi je uporno nastavljao raspravu sa optuženim o tome ko je započeo rat u Sloveniji, dok ga sudija Mej nije prekinuo opomenom da se optužnica ne odnosi na taj rat.
Miloševićeva strategija u unakrsnom ispitivanju predsednika SIV-a je bila da pokuša na njega prebaci odgovornost za raspad Jugoslavije, i za ratove u Sloveniji i u Hrvatskoj. 'Vi ste bili predesdnik SIV-a i imali ste de fakto i de jure kontrolu nad saveznom vladom,' rekao je. Marković je odgovorio da je savezna vlada imala vrlo ograničene nadležnosti. Ispričao je o ogromnim naporima koje je on lično ulagao da bi pomogao mirnom razrešenju krize koja je bivala sve dublja, i da je jednom pokušao da se obrati Skupštini Srbije. Kada sam se obratio hrvatskom Saboru, 'rekao sam da je to prvi i poslednji put da im se obraćam kao Hrvat, i da nisam isti kao što su oni. Vi mrzite Srbe. To nije slučaj samnom.' Marković je dalje ispričao da je rekao Tuđmanu da 'ne razgovara sa Srbima preko Miloševića, nego da im se obrati direktno. Rekao sam mu i da makne ruke od Bosne.' Na kraju svog svedočenja ponovio je da je njegova moć kao predsednika SIV-a bila vrlo ograničena. 'Učinio sam što sam mogao da sprečim najgore i u tome nisam uspeo u velikom delu zbog Vas,' rekao je obraćajući se Miloševiću.
Optuženi je onda izneo original Markovićevog dnevnog radnog programa iz kasne 1991 godine. Time je iznenadio i svedoka i tužioce, koji već godinama pokušavaju da dođu do materijala koji je pohranjen u arhivama Srbije i bivše Jugoslavije. Marković je rekao Sudu da je tražio arhivski materijal Saveznog Izvršnog veća (radi se o celoj biblioteci) ali da nije uspeo 'ništa da dobije od njih.' Za nadati se da ovo nije promaklo sudijama, koji su do sada bili krajnje permisivni u odnosu na vladu Srbije i Crne Gore koja onemogućava tužilaštvu pun pristup arhivama.
U Markovićevom dnevnom rasporedu, istakao je Milošević, nema spomena o njihovom navodnom sastanku u decembru 1991. Svedok je odgovorio da je ispričao o tom sastanku svom ministru inostranih poslova, Budimiru Lončaru, i italijanskom ministru inostranih poslova, Đaniju de Mihelisu (Gianni de Michelis).
Osim u ovoj tačci, veliki deo Markovićevog svedočenja se pokalapa sa dnevnikom Borisava Jovića, predsednika Predsedništva SFRJ, i Miloševičevog bliskog saradnika. Markovićevo svedočenje je dragoceno, jer je on bio insjader na veoma visokom položaju. Koliku važnost će sudije da pridaju njegovim rečima ostaje da se vidi.
Današnji pretres je završio pre nego što je Milošević priveo kraju unakrsno ispitivanje. Kako se ovo suđenje održava samo tri dana sedmično, a već su zakazani svedoci za sledeću nedelju, nije jasno kada će biti završeno unakrsno ispitivanje gospodina Ante Markovića.
Marković je treći svedok koji je govorio o kontraverznom sastanku između Miloševića i Tuđmana u Karađorđevu, marta 1991. On je posle Karađorđeva zatražio odvojene sastanke sa obojicom predsednika da bi od njih saznao da li je tačno da su se u Karađorđevu dogovorili o podeli Bosne između Hrvatske i Srbije, i da nameravaju njega da smene. Milošević je to odmah potvrdio, rekavši je da je Bosna Titova izmišljotina, i da su Muslimani pravoslavci koji su prešli na Islam. Tuđman, kada je konačno priznao da je tačno ono za šta ga je Marković optužio, je tvrdio da su Muslimani katolici koji su bili prisiljeni da promene veru.
Marković je obojici predsednika postavio isto pitanje: 'Da li mislite da će to ići lako? Da li mislite da ćete to postići a da ne bude krvi do kolena?' [citati su dvostruko prevedeni, sa svedokovog srpsko-hrvatskog na autorov engleski, pa ponovo na s-h, prim.prev.] Zar ne misle da će od Bosne da stvore Palestinu, gde će deca da se rađaju sa puškom u rukama, i gde će ljudi da umiru sa puškom u rukama, pitao ih je Marković? Milošević je odgovorio da su većina stanovnika Bosne i Hercegovine Srbi ili Hrvati, i da neće biti rata. Tuđman je takođe odbacio mogućnost da će njihov plan dovesti do krvoprolića, s tim što je on to obrazložio rečima da 'Evropa ne bi dopustila formiranje muslimanske države u srcu kontinenta.' 'Bosna tiho pada,' citirao je izreku. Svedok je rekao da je i jednom i drugom predesdniku na kraju rekao da će se do kraja boriti protiv podele Bosne i da će sve učiniti da to spreči. Milošević je ponovio da se ništa strašno neće desiti, a kada je Marković insistirao da će podela dovesti do rata, Milošević je rekao: 'Videćemo šta ćemo onda.' Svedok je nakon nekog vremena sve to ispričao predsedniku Bosne i Hercegovine Aliji Izetbegoviću. Što se tiče priče da Milošević i Tuđman spremaju da ga smene, u razgovorima s njime su obojica odgovornost za to pokušala da pripišu drugome, ali ni jedan ni drugi nisu rekli da su protiv njegove smene.
Marković, koji je imao veliko profesionalno iskustvo u privredi, je započeo reforme radi stabilizacije SFRJ, koja je prolazila kroz ekonomske i socijalne krize, i imala stopu inflacije od oko 1000% godišnje. Osnovni cilj je bio demokratizacija i ekonomske reforme. Milošević se protivio, i trudio se da onemogući Markovićev program. Svedok je u sudnici ovako objasnio Miloševićeve razloge: 'Program [mu] je pretstavljao prepreku, jer je njegov cilj bio uspostavljanje apsolutne valsti u Jugoslaviji. Ako bi bili uvedeni višepartijski sistem i slobodni izbori, on ne bi mogao da ostane na vlasti.' Zbog inicijalnog uspeha reformi, Marković je uživao veliku popularnost u narodu, što je optuženi takođe doživljavao kao pretnju.
Jedan od Miloševićevih poteza kojima je pokušao da oslabi Markovićev program bio je nelegalni transfer 2,5 miliona maraka iz trezora Narodne banke Jugoslavije u Narodnu banku Srbije. Marković je to nazvao 'pljačkom stoleća,' i rekao je da se iz toga videlo da Milošević, koji je stalno tvrdio da se bori za interes SFRJ, u stvari radi samo ono što je njemu lično u interesu.
Čim je pljačka otkrivena, Marković je pozvao Miloševića, koji je tvrdio da ništa ne zna o tome. 'Bio sam vrlo oštar s njim,' seća se Marković. 'Ništa se u Srbiji nije dešavalo bez njegovog znanja, a kamoli pljačka u sred bela dana.' Marković je sazvao vanrednu sednicu skupštine i naredio je Narodnoj banci Jugoslavije da poduzme odlučne korake da povrati novac. Na kraju je vraćen jedan deo sume.
Kada su se otcepile Hrvatska i Slovenija -- a dok je Marković još bio na vlasti -- Milošević je uspostavio kontrolu nad većinom preostalih delegata savezne skupštine i nad saveznim budžetom. Posledica toga je da je 81% predloženog budžeta federacije za 1992 godinu bilo namenjeno za JNA. Markoviću je bilo jasno da više nije bilo nikakve nade za njegov program. Savezna vlada efektivno više nije ni postojala. Po prvi put je osetio da je 'potpuno sam' u vladi, i podneo je ostavku 20. decembra 1991.
Svedok je govorio i o svojim direktnim kontaktima sa optuženim. Prvi njihov susret bio je nakon što je Milošević izbacio iz Predsedništva Srbije svog nekadašenjg mentora, Ivana Stambolića. Milošević je zamolio Markovića da mu nađe političku funkciju, što je ovaj učinio. Kasnije, kada je Milošević odlučio da se Stambolić previše petlja u unutrašnje stvari Srbije, tražio je od Markovića da se suprotstavi Stambolićevom postavljanju na novu dužnost. Marković je to odbio, nakon čega je Milošević za nekoliko meseci prekinuo svaki kontakt s njim. Svedok je prokomentarisao da je optuženom bilo više stalo do kažnjavanja čoveka koji mu se usprotivio, nego do funkcionisanja vlade.
Marković ispričao i da ga je Stambolić, sa kojim je bio lični prijatelj, nazvao za vreme NATO bombardovanja Srbije 1999 godine i da mu je rekao: 'Ante, vidim gde ovo ide. Do sada sam odbijao, ali sada moram da se politički aktiviram.' Čovek koji je bio poznat po ličnom integritetu je bio potencijlani suparnik Miloševiću kome je popularnost opala. Marković je dodao: 'Izgleda da je još neko to shvatio, i zato je Stambolić nestao.' Njegovi ostaci su pronađeni prošle godine, a Milošević i njegova supruga su u Srbiji osumnjičeni za učešće u ubistvu.
I Markovićev je život bio u opasnosti. Ispričao je da je za dlaku izbegao smrt dok je bio u poseti Tuđmanu u oktobru 1991. Neposredno nakon što je ručao sa Tuđmanom i Mesićem u Banskim dvorima, u prostoriju u kojoj su oni do pre par trenutaka bili je uletela raketa ispaljena iz aviona JNA. Marković smatra da je on bio meta. Poslednjih nedjelja koje je proveo u Beogradu je spavao sa pištoljem ispod jastuka.
U julu 1991 je i Markoviću i predsedniku Izetbegoviću, a i mnogim drugima, bilo jasno da Srbija naoružava bosanske Srbe. Predsednik Izetbegović je Markoviću rekao da mu je ministar inostranih poslova Makedonije doneo snimke telefonskih razgovora između Miloševića i Radovana Karadžića na kojima se čuju njih dvojica kako diskutuju o pripremama za rat u Bosni, o ulozi Armije, nabavci oružja i o naoružavanju stanovništva. Ministar inostranih poslova je uništio snimak, tako da je Marković teško uverio članove savezne vlade u njegovo postojanje, ali tužilac je doneo kopiju kasete u sudnicu. Jasno se čuje Miloševićev glas, kako Karadžiću daje naloge u vezi priprema za rat.
Pričom o svom susretu sa Tuđmanom i Miloševićem u Hagu u novembru 1991, u doba intenizivnog bombardovanja Dubrovnika i Vukovara, Marković je dodatno osvetlio i odnos dvojice lidera. U pisanoj izjavi, Marković je napisao: 'Pitao sam Miloševića o bombardovanju Dubrovnika, i zahtevao da bude prekinuto, a on je odgovorio: 'Ko bi bio toliko lud da to radi?' Isto sam mu pitanje postavio kasnije pred Tuđmanom, i on je ponovio isti odgovor, i dodao: 'Da je to istina, ja bih za to znao i zaustavio bih bombardovanje.' Na moje iznenađenje, Tuđman je rekao: 'Čuo si šta je rekao Milošević.' Iz toga sam zaključio da je Tuđman odlučio da je bombardovanje Vukovara i Dubrovnika povoljno za hrvatsku borbu za nezavisnot, a Milošević je de fakto priznao da kontroliše armiju.'
Dvojica predsednika ne samo da su bili zastrašujuće nezainteresovani za stradanja svojih naroda, nego su bili spremni da žrtvuju tuđe živote, imovinu, kulturu i način života za svoje lične ciljeve -- bila to nezavisnost države ili lična vlast. Milošević, na primer, nije nikada posetio ranjene borce koji su stradali boreći se da ga održe na vlasti.
Marković je opisao Miloševića kao čoveka koji je govorio jedno, a radio i mislio sasvim drugo. U to se svedok uverio kada se sastao sa Miloševićem, na vlastiti zahtev. U ranijim prilikama, kada je Marković izražavao zabrinutost zbog mogućeg rata, Milošević je odgovarao: 'Koji rat?' 'Tako je uvek govorio,' napisao je Marković u svojoj pisanoj izjavi. 'Obojici nam je bilo jasno da je u to doba Bosna bila prepuna JNA vojnika.' Na pitanje tužioca da li je Milošević bio nacionalsita, svedok se nasmejao: 'Ne, ne. Slobodan Milošević je upotrebljavao sve šta je mogao da bi osigurao sebi vlast nad ljudima.. Ako je to bio nacionalizam, koristio ga je.'
Kada je došao red na Miloševića da unakrsno ispituje Markovića, optužio ga je da je započeo rat u Sloveniji. To je bivši predsednika SIV-a sa indignacijom opovrgao, objasnivši Sudu da on nije imao moć da aktivira JNA, da je to mogao da učini samo predsednik saveznog predsedništva. Optuženi je pročitao stenogram sednice predsedništva od 21. avgusta 19991, na kojoj je Milan Kučan, tadašnji predsednik Slovenije, optužio Markovića da je on odgovoran za početak rata u Sloveniji. Marković se obratio sudijama: 'Mogu li nešto da pitam Sud? Da li sam ja ovde optuženi, ili svedok?' Sudija Mej mu je objasnio da optuženi ima pravo da iznese svoje viđenje događaja i zamolio je Markovića da to ne doživi kao uvredu. Kako je Milošević nastavljao krajnje agresivno da ispituja Markovića, sudija Mej je opet morao da objasni svedoku da optuženi ima pravo na sukob mišljenja sa svedokom. Marković nije bio prvi svedok koji je bio zašrepašten načinom na koji ga optuženi ispituje. To nije dozvojleno u građanskim pravnim sistemima, kakav je jugoslavenski, gde istražni sudija ispituje svedoke i diktira zapisnik. Mnogi zato doživljavaju Miloševićeva pitanja više kao policijsku istragu nego kao suđenje.
Marković je objasnio da je kao predsednik SIV-a imao pravo da traži od policije da štite granice i granične prelaze, što je on učinio. On je takođe naložio graničnoj policiji da sarađuje sa JNA. JNA je, činilo se bez ičijeg naređenja, izvela trupe iz kasarni i razmestila ih po celoj Sloveniji. Marković je rekao da ga je Kučan optužio da je on odgovoran za početak rata, zbog 'političkih igara' koje je igrao. 'Tog časa mu je tako odgovaralo,' rekao je Marković i dodao da Kučan nije na sednici predsedništva ispričao kako je u 4 sata ujutro zvao Markovića da traži od njega da zaustavi JNA koja je izlazila iz kasarni, iako on to nije mogao da naredi. Optuženi je uporno nastavljao raspravu sa optuženim o tome ko je započeo rat u Sloveniji, dok ga sudija Mej nije prekinuo opomenom da se optužnica ne odnosi na taj rat.
Miloševićeva strategija u unakrsnom ispitivanju predsednika SIV-a je bila da pokuša na njega prebaci odgovornost za raspad Jugoslavije, i za ratove u Sloveniji i u Hrvatskoj. 'Vi ste bili predesdnik SIV-a i imali ste de fakto i de jure kontrolu nad saveznom vladom,' rekao je. Marković je odgovorio da je savezna vlada imala vrlo ograničene nadležnosti. Ispričao je o ogromnim naporima koje je on lično ulagao da bi pomogao mirnom razrešenju krize koja je bivala sve dublja, i da je jednom pokušao da se obrati Skupštini Srbije. Kada sam se obratio hrvatskom Saboru, 'rekao sam da je to prvi i poslednji put da im se obraćam kao Hrvat, i da nisam isti kao što su oni. Vi mrzite Srbe. To nije slučaj samnom.' Marković je dalje ispričao da je rekao Tuđmanu da 'ne razgovara sa Srbima preko Miloševića, nego da im se obrati direktno. Rekao sam mu i da makne ruke od Bosne.' Na kraju svog svedočenja ponovio je da je njegova moć kao predsednika SIV-a bila vrlo ograničena. 'Učinio sam što sam mogao da sprečim najgore i u tome nisam uspeo u velikom delu zbog Vas,' rekao je obraćajući se Miloševiću.
Optuženi je onda izneo original Markovićevog dnevnog radnog programa iz kasne 1991 godine. Time je iznenadio i svedoka i tužioce, koji već godinama pokušavaju da dođu do materijala koji je pohranjen u arhivama Srbije i bivše Jugoslavije. Marković je rekao Sudu da je tražio arhivski materijal Saveznog Izvršnog veća (radi se o celoj biblioteci) ali da nije uspeo 'ništa da dobije od njih.' Za nadati se da ovo nije promaklo sudijama, koji su do sada bili krajnje permisivni u odnosu na vladu Srbije i Crne Gore koja onemogućava tužilaštvu pun pristup arhivama.
U Markovićevom dnevnom rasporedu, istakao je Milošević, nema spomena o njihovom navodnom sastanku u decembru 1991. Svedok je odgovorio da je ispričao o tom sastanku svom ministru inostranih poslova, Budimiru Lončaru, i italijanskom ministru inostranih poslova, Đaniju de Mihelisu (Gianni de Michelis).
Osim u ovoj tačci, veliki deo Markovićevog svedočenja se pokalapa sa dnevnikom Borisava Jovića, predsednika Predsedništva SFRJ, i Miloševičevog bliskog saradnika. Markovićevo svedočenje je dragoceno, jer je on bio insjader na veoma visokom položaju. Koliku važnost će sudije da pridaju njegovim rečima ostaje da se vidi.
Današnji pretres je završio pre nego što je Milošević priveo kraju unakrsno ispitivanje. Kako se ovo suđenje održava samo tri dana sedmično, a već su zakazani svedoci za sledeću nedelju, nije jasno kada će biti završeno unakrsno ispitivanje gospodina Ante Markovića.
