Svedok govori o tome ko je bio na meti srpske državne bezbednosti
Bivši zaposlenik tvrdi da je ta služba progonila kako muslimanske, tako i srpske ekstremiste.
Svedok govori o tome ko je bio na meti srpske državne bezbednosti
Bivši zaposlenik tvrdi da je ta služba progonila kako muslimanske, tako i srpske ekstremiste.
Piše: Velma Šarić iz Sarajeva (TU br. 712, 7. oktobar 2011.)
Nekadašnji srpski obaveštajac izjavio je ove sedmice na suđenju Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću da se srbijanska služba Državne bezbednosti (DB) tokom devedesetih borila protiv svih ekstremista, uključujući i Srbe.
Radenko Novaković, koji se pred sudom pojavio kao svedok odbrane na suđenju Stanišiću i Simatoviću, odbacio je tvrdnje tužilaštva da su na udaru DB-a bili samo muslimanski ekstremisti i politička opozicija srbijanskom režimu.
Stanišić i Simatović terete se za učešće u zajedničkom zločinačkom poduhvatu čiji je cilj bilo nasilno i trajno raseljavanje ne-Srba iz mnogih delova Hrvatske i Bosne i Hercegovine – progonom, ubijanjem i deportacijom hrvatskog, kao i bosansko-muslimanskog i bosansko-hrvatskog stanovništva.
Terete se i za to da su osnovali i podržavali jedinice u Hrvatskoj i Bosni, te da su iz Srbije slali policijske i paravojne snage koje su sudelovale u zločinima nad ne-Srbima.
Stanišić je u periodu od 1991. do 1998. bio na čelu DB-a, dok mu je Simatović bio potčinjen kao komandant Jedinice za specijalne operacije (JSO).
Novaković je bio najpre operativac, a nakon 1995. i šef Operativne uprave DB-a u Beogradu. Tokom perioda na koji se odnosi optužnica, on je međutim bio na čelu kontra-obaveštajnog odeljenja kancelarije DB-a u srbijanskom gradu Užicu.
Pre no što je Novakovićevo svedočenje počelo, sudija Alfons Ori (Alphons Orie) je pred sudom rekao kako Srbija od Tribunala traži da se ono odigra iza zatvorenih vrata. Međutim, taj zahtev je veće odbacilo, zatvarajući zasedanje samo onda kada se direktno govorilo o DB-u ili njegovim operativcima.
Na početku svog iskaza, svedok je rekao da su njegovi zadaci u užičkoj kancelariji obuhvatali i praćenje nekoliko grupa koje je on opisao kao „srpske i muslimanske ekstremiste“.
„U nekim srpskim partijama bilo je ekstremista, ali isto važi i za Stranku demokratske akcije (SDA)“, kazao je on, imajući na umu partiju Bošnjaka koja je na prvim post-komunističkim izborima u Bosni dobila većinu njihovih glasova, a delovala je i unutar bošnjačke zajednice u Srbiji.
„Oni su želeli da rat iz Bosne preliju i u Srbiju. Neki srpski dobrovoljci – koji su se sa fronta u Srbiju vratili naoružani – bili su praćeni, kao i muslimanski ekstremisti koji su planirali teroristička dejstva u Srbiji“, kazao je on.
Prema navodima odbrane, DB je činio „sve što je mogao u borbi protiv ekstremista“. Da bi to ilustrovao, Stanišićev branilac Vejn Džordaš (Wayne Jordash) je rekao kako je krajem 1992. policija zahvaljujući DB-u uhapsila „zloglasnog pripadnika srpskih paravojnih formacija“, Milana Lukića.
„Lukić je uhapšen zbog ilegalnog posedovanja oružja i lažnih dokumenata“, kazao je svedok, dodajući da je dotični bio i „osumnjičen za učešće“ u otmici bošnjačkih civila u selu Sjeverin (istočna Bosna), koja se odigrala u jesen 1992.
Novaković je još pomenuo da je „vojska bosanskih Srba vršila snažan pritisak na DB da oslobodi Lukića“, i to bez otkrivanja podataka o njegovom oslobađanju.
Haški tribunal je Milana Lukića 2009. godine osudio na doživotnu robiju zbog brutalnih zločina počinjenih nad Bošnjacima (bosanskim Muslimanima) u Višegradu, uključujući i spaljivanje oko 140 žena, dece i staraca na dve lokacije u tom gradu.
Novaković je rekao kako je u novembru 1994. bio poslat u Republiku Srpsku Krajinu (RSK), odnosno u onaj deo Hrvatske koji je bio pod kontrolom Srba. On je objasnio kako je bio „prebačen u Krajinu kako bi pomogao u nadziranju pogoršane bezbednosne situacije do koje je doveo priliv izbeglica iz zapadne Bosne“. Rekao je i da nije jasno zbog čega je baš njemu bio poveren taj zadatak.
„U decembru 1994. otkrio sam da postoje planovi o atentatu na mene. Obavestio sam nadređene o tome i potom prešao u Srbiju“, kazao je Novaković.
Tokom unakrsnog ispitivanja svedoka, tužilac Adam Veber (Adam Weber) je rekao kako nije sasvim uveren u tvrdnje da je DB bio posvećen borbi protiv ekstremizma na način na koji je to predočila odbrana.
On je rekao da, iako DB jeste pratio muslimanske ekstremiste i političke protivnike srbijanskog režima, postoje „brojni dokumenti koji dokazuju da su srpske paravojne jedinice poput Belih orlova često bile zanemarene“.
Da bi to ilustrovao, tužilac je predočio dokument koji pokazuje kako je „40 od 49 uhapšenih pripadnika srpske paravojne formacije Beli orlovi bilo oslobođeno nakon hapšenja, kao i da je o tome bio obavešten DB“.
Tužilac Veber je ukazao i na to da je „DB već 1992. znao za zločine [Belih orlova], ali da je do 1994. čekao da ih uhapsi“.
„U stvari“, dodao je on, „jedan dokument DB-a iz 1992. kazuje da se aktivnost Belih orlova svodila na pokolj i ubijanje Muslimana“.
Potom je sudija Alfons Ori svedoka pitao da li je išta u tom pogledu bilo učinjeno, na šta je Novaković odgovorio da su se dotični „zločini dogodili u Višegradu, koji je u Bosni, a ne pod jurisdikcijom srbijanskog Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP)“.
Takođe je, obraćajući se tužiocu Veberu, dodao i da je „neophodno vreme da bi se osigurala kvalitetna obrada primljenih informacija, pošto ozbiljan i primeren obaveštajni rad uvek iziskuje vreme da bi bio izveden“.
Novaković je ukazao i na to da je sudelovao „samo povremeno u ispitivanju Lukića“ i da se tim slučajem nije bavio nakon okončanja ispitivanja.
Stanišića i Simatovića su srbijanske vlasti uhapsile 13. juna 2003. Obojica su se izjasnila kao nevini.
Suđenje se nastavlja naredne sedmice.
Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.
