Bosni su Potrebne Brze Reforme

Proslo je tri meseca od sloma Sadamovog rezima i svaki novi dan svedoci o ogromnom izazovu izgradnji odrzivog mira. To je veoma tezak zadatak i zahtevace puno vremena. Neophodno je puno strpljenja i spremnosti da se posao privede kraju.

U Bosni i Hercegovini proslo je vec osam godina od trenutka kada je oruzje konacno zacutalo, a mi jos uvek neprestano radimo kako bi izgradnju mira ucinili nepovratnim procesom.

Svi se slazu sa ovim ciljem, ali sada kada je najzad nadohvat ruke, javljaju se razlicita misljenja u kom smeru bi se trebalo zaputiti.

Neki komentatori kazu da je jedini put napred suzavanje uloge medjunarodne zajednice i ukidanje njenih izvrsnih ovlascenja. Oni provokativno tvrde da Kancelarija visokog predstavnika upravlja "evropskim protektoratom".

Radi se o analogiji koja se lako moze upotrebiti za novinske naslove. Medjutim, time se lakovernost rasteze do krajnosti jer je medjunarodna zajednica u Bosni na zahtev samih gradjana Bosne, pri cemu ulaze milione u zemlju, a novac ne iznosi napolje. Takodje je jasno stavila do znanja da je njen zadatak da sebe ostavi bez posla u Bosni.

Drugi jednako strastveno tvrde da umesto suzavanja svoje uloge medjunarodna zajednica se mora vise, a ne manje, angazovati ukoliko zeli da okonca posao koji je zapocela.

Cenjena Medjunarodna krizna grupa, ICG, u svom novom izvestaju tvrdi da je "poslednja faza odocnelih napora medjunarodne zajednice u izgradnji odrzive drzavne zajednice u Bosni i Hercegovini prepuna paradoksa. Da bi napustili zemlju, inostrani tutori ce prethodno morati da se jos vise angazuju. Da bi se odrekao upotrebe bonskih ovlascenja, Esdaun ce morati na kratak rok da ih koristi intenzivnije."

Upadljivo je da Medjunarodna krizna grupa takodje primecuje da je "isuvise rano bilo za ocajavanje - bilo za neokolonijalni osecaj krivice... medjunarodna zajednica jos uvek mora nasiroko i nadugacko da raspravlja o razlicitoj vrsti krivice - krivice za rat koji nije morao da se dogodi, ili koji je trajao isuvise dugo, o miru koji je jedino otvorio mogucnost za stvaranje odrzive drzavne zajednice i o nekoliko godina koje su usledile posle rata kada cak nije bilo ni moguce pokusati tako nesto".

Dakle, stavovi se razlikuju. Sto se mene tice, potpuno mi je jasno da je moj zadatak da svoj posao ucinim izlisnim, pri cemu je jedini nacin za to da ubrzam reforme sto je vise moguce u saradnji sa nasim partnerima u Bosni.

Radi se o zajednickim naporima zahvaljujuci kojima smo ostvarili i dalje ostvarujemo znacajan napredak. Bosna u 2003. godini se skoro ne moze prepoznati u odnosu na stanje u kojem je bila neposredno posle rata.

Dodjite u Sarajevo danas, i videcete uzurban grad sa supermarketima i robnim kucama. Skoro milion izbeglica se vratilo svojim kucama. Bosna ima jednu od najstabilnijih valuta na Balkanu. Nakon uvodjenja sistema registarskih tablica za vozila kojima se garantuje anonimnost u pogledu etnicke pripadnosti sloboda kretanja se sada podrazumeva. To je promena kojoj su se protivili mnogi politicari na vlasti u to vreme, ali je javnost ovakvu meru toplo pozdravila.

Sta sve ovo treba da znaci za ulogu medjunarodne zajednice ovde, skoro citavu deceniju posle zavrsetka rata? Da li je vreme da smanjimo svoje angazovanje i, pogotovo, da se odreknemo nekih ovlascenja koje koristimo?

Jedna od najvecih zagonetki sa kojom se suocava medjunarodna misija jeste - kako sto je moguce vise ubrzati implementaciju mirovnog plana, ali na nacin koji ce omoguciti da takav mir bude odrziv, pri cemu to ne bi bilo naustrb razvoja demokratije u zemlji. Mi se suocavamo sa ovim problemima u Bosni danas i, nema sumnje, u Iraku cemo se suocavati sa ovakvim problemima sutra.

Naravno, svaka situacija je drugacija. Danas je prioritet Bosne i Hercegovine prijem u Evropsku uniju i NATO. Dakle, postoje oni koji tvrde da problemi ove zemlje sve vise nalikuju problemima zemalja u tranziciji poput Poljske i Madjarske, te da Bosna trebalo da resava te probleme samostalno. Oni porede ovlascenja medjunarodne zajednice u Bosni sa nadleznostima kolonijalnog guvernera i tvrde da tome nema mesta u savremenoj, demokratskoj Evropi.

Kao liberalan politicar, ja razumem ove argumente. Bosna je u znatno boljoj situaciji nego pre osam godina. Ipak, opasnosti i dalje postoje. Pitajte gradjane Bosne da li zele odlazak medjunarodne zajednice i ogromna vecina ce se izjasniti protiv toga. Uprkos poboljsanjima u sistemu vlasti tokom prethodnih godina, ovoj zemlji jos uvek preti opasnost od disfunkcionalnog politickog sistema, slabih institucija, kriminala i korupcije. Ovi problemi se resavaju, ali jos uvek nisu prevazidjeni. Ovaj posao se blizi uspesnom kraju, ali jos uvek nije okoncan. Ukoliko bi smanjili obim naseg angazovanja isuvise brzo, pre nego sto budu postojale cvrste garancije za mir u Bosni, da budem iskren, to bi znacilo kockati sa buducnoscu ove zemlje - i ovog regiona.

Medjunarodnu zajednicu, s pravom, okrivljuju zbog cinjenice da nije odlucno reagovala kako bi okoncala rat u Bosni. Medjutim, uspela je da zasluzi postovanje javnosti, doduse preko volje, jer je iskazala vecu resenost u implementaciji mira kao i zbog resursa koje je ulozila - i jos uvek ulaze - u obavljanje ovog zadatka.

To, naravno, ne znaci da ne bi trebalo da bude odgovarajuce debate o ovlascenjima medjunarodne zajednice u Bosni, ili o nacinu na koji se tranzicija od sveobuhvatnog medjunarodnog nadzora ka istinskoj lokalnoj samoupravi moze sprovesti.

Istina je da Visoki predstavnik u Bosni i Hercegovini poseduje ovlascenja da nametne ili ukine zakone i ukloni politicare koji neprestano prave opstrukcije. Ipak, nije tacno da on ne polaze racune za svoj rad. Ovlascenja Visokog predstavnika proisticu iz Saveta za implementaciju mira, koga sacinjava pedeset zemalja odgovornih za nadzor nad sprovodjenjem Dejtonskog mirovnog ugovora, ukljucujuci samu Bosnu i Hercegovinu.

Za svoje odluke Visoki predstavnik odgovara medjunarodnoj zajednici, njih kriticki analizira Ustavni sud Bosne i Hercegovine, i konacno, s obzirom da je Bosna clanica Saveta Evrope, samom Evropskom sudu za ljudska prava.

Najzad, najozbiljniju proveru i kontrolu vrse svi gradjani Bosne i Hercegovine, od cije pune saglasnosti ovlascenja medjunarodne zajednice najvise zavise. Rezultati istrazivanja javnog mnjenja dosledno ukazuju da gradjani Bosne u potpunosti podrzavaju ovakva ovlascenja i smatraju da se ona ne koriste ni preterano, ni premalo.

Ne zelimo time da kazemo kako bi nase prisustvo ovde trebalo produziti vise nego sto je to potrebno. Upravo zbog toga sam po mom dolasku u Bosnu pre nesto vise od godinu dana, uradio nacrt Plan misije za implementaciju u kome se definisu poslovi koje treba dovrsiti pre nego sto bi se mogli odreci, bez ikakve opasnosti, izvrsnih ovlascenja moje kancelarije i pre nego sto bi se mogla sprovesti tranzicija ka normalnijoj evropskoj misiji, koja bi podrzala Bosnu u sledecoj fazi njenog puta ka clanstvu u Evropskoj uniji.

Mi vec radimo na utiranju puta ka takvoj tranziciji. Sve nas je manje, kao i novca u nasem budzetu. Pokrenuli smo jedan energican program kako bi gradjane Bosne postavili na kljucna mesta u okviru misije.

Stavise, moja kancelarija sve vise koristi svoja ovlascenja na osnovu Dejtonskog mirovnog sporazuma ne da bi nametala zakone, vec da bi pomogla lokalnim vlastima da postignu dogovor. Na primer, ustanovili smo komisije za kreiranje politike, ciji su clanovi, skoro iskljucivo, lokalni politicari i strucnjaci, kako bi se reformisao fragmentirani poreski sistem, vojne strukture i sektor obavestajnih sluzbi u zemlji.

Nacrti zakona koje pripremaju ove komisije - sa naznakom "Made in Bosnia" - vec su pojavili u bosanskim skupstinama. Nasuprot tome, broj zakonskih akata koje je nametnuo Visoki predstavnik je znacajno opao tokom proteklih meseci sto se takodje odnosi i na slucajeve razresenja sa duznosti javnih zvanicnika, ciji broj takodje opada. Odlucan sam u nameri da se ovi trendovi nastave.

Cinjenica da se sada priblizavamo danu kada ce se medjunarodna zajednica odreci svojih ovlascenja u Bosni i Hercegovini svedoci o tome koliko smo daleko otisli tokom poslednjih godina. Medjutim, ovakav napredak jedino je bio moguc jer smo imali ovlascenja da pristupimo problemima i pronalazimo resenja. Nas je zadatak sada da radimo sa nasim prijateljima u Bosni kako bi zavrsili ove poslove koji se moraju okoncati da bi mir bio osiguran i da bi Bosna mogla da krene na put ka Evropi kao nezavisna, moderna demokratija.

Lord Pedi Esdaun je Visoki predstavnik u Bosni. Ovaj komentar je pripremljen kao odgovor na otvoreno pismo Evropske inicijative za stabilnost od 16. jula ove godine. Delom se zasniva na clanku koji je objavljen u nemackom dnevnom listu Frankfurter Algemajne Cajtung, 11. jula 2003. godine.