KOMENTAR: POMIRENJE - KLJUC ZA BUDUCNOST KOSOVA

Mnogi analiticari i tumaci politickih prilika na Balkanu misle da je kosovsko-metohijsko pitanje neresivo. Ne slazem se s tim. Ako sada napisem da nema neresivih pitanja, a upravo to nameravam, molim da me niko - pre nego sto saslusa argumentaciju - ne optuzi za proizvodnju neutemeljenog optimizma. Moj optimizam jeste utemeljen i, tvrdo verujem, razlozan.

Dakle, ima pitanja teskih i glavobolnih, ali nema neresivih.

Kosovskometohijsko pitanje jeste zapusteno, jeste iskomplikovano starim i novim etnickim sukobima, jeste otezano dugotrajnim odlaganjem, jeste postalo mora evropskih drzavnika i pretnja regionalnom i kontinentalnom miru, ali - ako bude politicke i drzavnicke mudrosti - ugledacemo izlaz.

Odavno govorim da se na Kosovu i Metohiji desio sudar dva prava, srpskog istorijskog i albanskog etnickog. Pomirenje tih prava, ponavljam, donece mir i Srbima i Albancima i svim ostalim narodima evropskog jugoistoka. Okvir za resenje, kako ja vidim, vec je dat u dosadasnjim raspletima i smirenjima sukoba na razvalinama bivse Jugoslavije. Bosanskohercegovacki slucaj postaje uzoran, a resenje nadjeno za Bosnu i Hercegovinu nezaobilazno.

Najpre da se podsetimo, u nekadasnjoj Jugoslaviji Srbi su ziveli u granicama iste drzave, a bilo ih je na raznim stranama, najvise (posle Srbije) u Bosni i Hercegovini. Nema vise te Jugoslavije, rasturena je u poznatim i nepoznatim okolnostima. Srbi su sada u istom polozaju kao Albanci, zive - kao i oni - u nekoliko susednih drzava.

Pitanje zasto je pravo Hrvata i Muslimana da izadju iz Jugoslavije bilo prece od prava Srba da u njoj ostanu jos dugo ce zaokupljati politicare i tumace politickih desavanja. Mislim da se svet uplasio srpskog nacionalizma i zato je odbio sve ideje i sva resenja koja bi izgledala kao ohrabrenje ili kao nagrada srpskom nacionalizmu. Svet nije dozvolio stvaranje Velike Srbije.

Ukratko, na kraju gradjanskog rata nije bilo svesrpskog ujedinjenja. Bosanskohercegovacki Srbi su dobili siroku autonomiju u granicama Bosne i Hercegovine i priliku da sa maticom Srbijom uspostavljaju specijalne veze. Mislim da medjunarodna zajednica kosovskim Albancima ne moze dati nista manje i nista vise nego sto je dala bosanskohercegovackim Srbima.

Kosovskometohijski Albanci mogu imati i vec imaju siroku autonomiju, a sa svojom maticom, drzavom Albanijom, mogu uspostavljati specijalne veze. Nacionalisti medju njima, takodje, ne mogu ostvariti svoj projekat. Ne mogu postici svealbansko ujedinjenje. Ne mogu stvoriti "veliku" Albaniju.

Srbi se ne mogu ujediniti bez stete po nacionalne i drzavne interese svojih suseda. I oni su to shvatili i prihvatili. Dokaz prvi: na izborima u Srbiji ubedljivo su porazene stranke sa antidemokratskim idejama i nastojanjima. Dokaz drugi: nema u srbijanskim medijima, u javnom opticaju, osvetnickih, osvajackih i ostalih retrogradnih ideja i misljenja.

Albanci se takodje ne mogu okupiti u jednoj drzavi bez rata i bez stete po nacionalne i drzavne interese svojih suseda. Nazalost, kosovskometohijski Albanci to nisu u vecini shvatili i prihvatili. Reci cu otvoreno, u nadi da ce moje reci ostati upamcene: bez takvog njihovog shvatanja i prihvatanja nema odrzivog mira na Balkanu.

Sta je neophodno za to prihvatanje?

Neophodno je da medjunarodna zajednica postupi sa albanskim nacionalizmom i ekstremizmom isto onako kako je postupila sa srpskim nacionalizmom i ekstremizmom. U Hagu se sada sudi Srbima koji su se u bosanskohercegovackom ratu ogresili o zakone i konvencije, koji su postupali necovecno ili zlocinacki. Kada se bude sudilo u Hagu i Albancima koji su u kosovsko-metohijskom ratu postupali necovecno ili zlocinacki onda ce vecinski narod na Kosovu i Metohiji razumeti da nijedan krivac nije pomilovan i da nicije ogresenje nije oprosteno.

Sve dok se to ne desi, Albanci sa Kosova i Metohije ce verovati da su miljenici Evrope i Amerike. A najveci nacionalisti i ekstremisti medju njima ostace tvrdo uvereni da se novcem od sverca, od droge, od trgovine oruzjem i belim robljem, mogu i dalje kupovati uticajni ljudi i njihove podrske.

Sada se ponegde govori kako ce medjunarodna zajednica zuriti sa resenjem kosovskometohijskog pitanja kako bi do Olimpijskih igara u Atini, do 2004. godine, ovaj region ucinila bezbednim. Nadam se da ta naivna ideja i prica ne dolazi sa onih evropskih i svetskih instanci na kojima se odlucuje. Nista se za kratko vreme ne moze sudbonosno i trajno resiti.

Resenja polovicna, resenja kusa i zbrzana, resenja nedomisljena i naopaka mogu biti gora od svakog odlaganja i cekanja.

Naravno, ne zalazem se za odlaganje i cekanje. Znam da ce mnoge nase bojazni, pa i vecina danasnjih nedoumica i pitanja, nestati onoga dana kada sve zemlje regiona postanu clanice Evropske unije. Tada ce i svi Srbi i svi Albanci ziveti u jednoj drzavi, granice ce izgubiti danasnji razdvajajuci smisao. Nazalost, ideja o ulasku svih balkanskih drzava u Evropsku uniju ne moze se ostvariti do Olimpijskih igara 2004. godine, i verovatno citavu jednu deceniju posle tih igara.

Sta nam valja ciniti? Moramo raditi najmudrije i najpazljivije na popravljanju prilika, na pripremi ljudi i naroda za zivot u buducoj zajednici koja ne moze biti zasnovana na premisama iz devetnaestog veka.

Predlazem da administracije u Beogradu i Pristini, uz pomoc UNMIK-a i evropskih institucija, odmah nacine solidan i sprovodiv program pomirenja naroda, pomirenja Srba i Albanaca. Predlazem da odmah pocnu razgovori eksperata o mogucnostima pomirenja srpskog istorijskog i albanskog etnickog prava.

Predlazem Evropskoj uniji da ne umanjuje nego da povecava pomoc demokratskim strujama u svim balkanskim zemljama. Slabljenje tih struja opasno bi ojacalo desnicu i znatno umanjilo izglede za harmonizaciju medjunacionalnih odnosa u multietnickim drzavama. Tako je vidim buducnost Balkana.

Duzan sam da kazem i kako vidim buducnost Balkana u slucaju da budu poslusani pristrasni savetodavci koji predlazu da se kosovskometohijskim Albancima dâ uslovna nezavisnost.

Srbi u Srbiji i Srbi svuda gde ih ima shvatili bi da se saradnja sa medjunarodnom zajednicom ne isplati.

Srbi sa Kosova i Metohije razumeli bi da su svedeni na manjinu, da su zatim kao manjina pretvoreni u izbeglice kojima povratka zavicaju nema.

Bosna i Hercegovina bi se odmah raspala i rat bi bio nastavljen tamo gde je prekinut.

Makedonija bi bila opasno ugrozena, jer bi se nagradjeni albanski nacionalizam okrenuo njenim zapadnim krajevima i sa nasrtljivog svojatanja presao na otimanje.

Samo pat-pozicija spasava mir na Balkanu, dakle stanje u kome niko nema ni pobedu ni poraz, ni trijumf nacionalizma ni ponistavanje nacionalnih interesa.

Krivica je sastavni deo zivota na Balkanu. Srbi su nekima krivi navodno zato sto su stvorili Jugoslaviju. Hrvati su nekima krivi zato sto su rasturili Jugoslaviju. Albanci su nekima krivi zato sto su dopustili sukob demokratije i brojeva, zato sto su uspostavili tiraniju brojeva.

Mozemo li se osloboditi osecanja tereta, mozemo li pomoci jedni drugima u nastojanju da buduci zivot u balkanskoj zajednici bude zivot bez ove krivice?

Bez dvoumljenja upisujem potvrdan odgovor. Nedavno, u Lucernu, na skupu koji je nazvan "Albanci i njihovi susedi" sa radoscu sam ucinio neke pomiriteljske gestove, ali sam dokazivao da pre pomirenja Srba i Albanaca nema nikakvog smisla raspravljati o konacnom statusu Kosova i Metohije. Taj stav su snazno podrzali i predstavnici medjunarodne zajednice.

Vodjstvo kosovskometohijskih Albanaca je sa svoje strane dalo javnu izjavu da odustaje od ideje o velikoj Albaniji. Jedna javna izjava ne moze da ponisti godinama stvaranu medjunacionalnu, medjuversku i medjukulturnu netoleranciju, ali moze biti uvod u dijalog bez predrasuda i opasne, ponizavajuce mrznje.

Nije uputno sebe citirati, ali navescu jos jednu svoju tvrdnju iz Lucerna: "Onima koji ce reci da nema pomirenja medju ljudima sto su se do juce gledali preko nisana preporucujem da se sete kakav smo tezak i rizican put za kratko vreme presli na jugu Srbije, od tvrdog neprijateljstva i uzajamnog zaziranja Srba i Albanaca do uljudnog dijaloga i obostranog rada na korist gradjana svih nacionalnosti".

Autor je potpredsednik srpske vlade i predsednik Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju. Ovaj clanak je prvobitno objavljen u beogradskom dnevnom listu "Politika" 22. novembra.