BEOGRADSKO SUĐENJE PONOVO OTVARA VUKOVARSKI SLUČAJ

Ponovno suđenje sedamnaestorici okrivljenih za ubistva 200 hrvatskih zarobljenika – koja su se 1991. odigrala na farmi pokraj Vukovara – obnovilo je raspravu oko toga zbog čega je presudu kojom je okončano prvo suđenje u međuvremenu oborio Vrhovni sud Srbije.



Novi sudski proces počeo je 3. septembra u Beogradu.



Prvobitno suđenje, koje je okončano pre gotovo dve godine, Vrhovni sud Srbije poništio je 2006., pri čemu je obnavljanje postupka naloženo zbog proceduralnih propusta i protivrečnosti uočenih od strane sudija.



Portparol srbijanskog tužioca za ratne zločine, Bruno Vekarić, izjavio je za IWPR kako je, uprkos početku novog suđenja, još uvek zabrinut zbog načina na koji Vrhovni sud pristupa slučajevima ratnih zločina.



Svi optuženici su Srbi koji su – u vreme kada je grad Vukovar, potkraj 1991., zauzela Jugoslovenska Narodna Armija (JNA) – pripadali paravojnim formacijama ili snagama lokalne Teritorijalne odbrane (TO). Pripisuje im se ubijanje hrvatskih civila i ranjenih vojnika koji su 20. novembra, posle pada Vukovara, izvedeni iz gradske bolnice.



U optužnici se navodi da su žrtve pogubljene na poljoprivrednom dobru Ovčara, nakon što su jedinice JNA zarobljenike predale TO-u.



Prvo suđenje je okončano u decembru 2005., tako što su sudije Veća za ratne zločine pri beogradskom Okružnom sudu 15 osoba osudile na zatvorske kazne u trajanju od pet do 20 godina, oslobodivši preostalu dvojicu okrivljenih.



Odluka Vrhovnog suda da poništi presudu i naloži novo suđenje u samoj je Srbiji naišla na različite reakcije. Pojedini posmatrači, uključujući neke pravne eksperte i nevladine organizacije, ocenili su da je odluka Vrhovnog suda – ispravna.



Ostali su, pak, smatrali da je pogrešna, jer su – po njihovom mišljenju – osumnjičenici dobili pošteno suđenje, i jer su presude bile zasnovane na čvrstim dokazima. Oni tvrde da odluka o poništenju izaziva sumnju kada je reč o spremnosti Beograda da se suoči sa prošlošću i uspešno procesuira ratne zločine.



Vekarić kaže da se, kao predstavnik tužilaštva, nada da će sudije potvrditi raniju presudu. On je, međutim, dodao i da ga još uvek brine sklonost Vrhovnog suda da odbacuje presude koje su doneli niži sudovi.



„Veoma smo zabrinuti dosadašnjim stavom Vrhovnog suda prema ratnim zločinima, premda mislim da se situacija popravlja“, kazao je Vekarić. „Vrlo je važno da srbijanski političari pošalju jasnu poruku da su suđenja za ratne zločine ključna za pomirenje i bolju budućnost srpskog naroda.“



Počev od 2003., u Srbiji je Kancelarija tužioca podigla više od 15 optužnica za navodne ratne zločine počinjene tokom balkanskih sukoba, dok je preko 20 slučajeva još uvek u fazi istrage. Osim toga, Haški je tribunal srbijanskim tužiocima poslao veliki broj dokumenata koji su relevantni za lokalna suđenja za ratne zločine, mada je do sada svega jedan slučaj prosledio sudovima u Srbiji.



Osnivač Inicijative mladih za ljudska prava, Andrej Nosov, tim povodom je rekao: „Sudovi u Srbiji su spremni da sude za ratne zločine, ali ono što nedostaje jeste pozitivna atmosfera koja bi tužiocima i sudijama omogućila da istraže i procesuiraju sve pripadnike državnih institucija koji se sumnjiče za učešće u tim zločinima.



„Nažalost, u Srbiji još uvek postoji veliki broj ljudi koji uživaju zaštitu i, uprkos vlastitoj prošlosti, žive normalnim životom.“



Nosov je za IWPR izjavio kako je, uz sve propuste, prvo suđenje za Ovčaru ipak bilo „jedno od najbolje organizovanih dosadašnjih suđenja u Srbiji“, što je glavni razlog zbog kojeg je odluka Vrhovnog suda izazvala mnoštvo negativnih reakcija.



Nosov je kazao i da očekuje da će tužioci obnovljeno suđenje iskoristiti za iznošenje dodatnih dokaza u prilog onih navoda iz optužnice koje nisu uspeli da dokažu u prvom sudskom postupku.



Beogradski advokat Dragoljub Todorović, član Fonda za humanitarno pravo – organizacije koja na ovom suđenju zastupa vukovarske žrtve – izjavio je za IWPR kako odluka Vrhovnog suda da poništi prvu presudu sama po sebi ne znači da je sudstvo nespremno za procesuiranje ratnih zločina.



U stvari, kazao je on, novo suđenje bi moglo rezultirati još težim kaznama, pošto tužioci raspolažu sa više dokaza kojima će podržati svoj slučaj.



Pravni savetnik misije OSCE-a u Beogradu, Ivan Jovanović, smatra da je veoma važno da se suđenja za ratne zločine održavaju u samoj Srbiji, pošto to može biti značajan doprinos pomirenju u regionu, dok u zemlji može dovesti do promene u percepciji najskorije prošlosti.



„Kada se istorijska istina ustanovi u domaćim institucijama, ljudi su skloniji da je prihvate – što nije uvek slučaj kada im te činjenice predočava neki strani sud“, rekao je on.



Novo suđenje je protekle sedmice započelo svedočenjem penzionisanog generala Aleksandra Vasiljevića, koji je u JNA – u vreme kada se događalo ono što je opisano u optužnici – bio zadužen za bezbednosne poslove.



Vasiljević je sudu rekao da je za ratne zločine na Ovčari čuo posle dva meseca, u januaru 1993., kada mu je oficir JNA Zjaje Murisa rekao da je bio poslat na to područje i da je lično video kako TO drži 186 zarobljenika.



Svedok je rekao da ga je Murisa obavestio i o tome da je sa farme čuo pucnjavu, ali i da se povukao čim je od pretpostavljenih dobio naređenje da se vrati u bazu.



Vasiljević je posvedočio da je vlastite pretpostavljene iz Komande za bezbednost JNA o tome obavestio 1994. godine.



Vasiljević je protekle sedmice pominjao i Mileta Mrkšića i Veselina Šljivančanina, dvojicu od trojice optuženika čije je suđenje za vukovarska ubistva okončano marta 2007.



Očekuje se da će Tribunal presudu Mrkšiću, Šljivančaninu i Miroslavu Radiću doneti do kraja godine.



Vasiljević je u beogradskoj sudnici rekao da je Mrkšića – kada ga je 1997. sreo – kao bivšeg komandanta Gardijske brigade Vukovara pitao za događaje na Ovčari. Mrkšić mu je, kaže svedok, odgovorio tvrdnjom da je ubistva izvršila Teritorijalna odbrana, te da joj nikada ne bi predao zarobljenike da je znao šta će im učiniti.



Vasiljević je takođe rekao da je o ubistvima na Ovčari razgovarao i prilikom susreta sa Šljivančaninom, 1994., ali da mu je on rekao kako „nije zna šta se tamo dešava“.



Aleksandar Roknić je stalni saradnik IWPR-a iz Beograda.