Srbija: Politicka Nestabilnost Ugrozava Ekonomiju

Ekonomski tim vlada Srbije i Jugoslavije, ucinio je sve sto je mogao posle pada Milosevica da uvede zemlju u tranziciju. Stvoreni su osnovni zakonski preduslovi za investicioni ciklus koji se zeljno iscekuje i bez koga zemlja ne moze da racuna na bilo kakav oporavak. Trasiran je, dakle, uz pohvale svih medjunarodnih finansijskih institucija, put za izalazak iz krize.

Ekonomisti znaju da je potrebno da do polovine ove decenije ulazi i do tri milijarde dolara godisnje stranog kapitala godisnje u jugoslaviju. Isto toliko je vazno sto uz taj kapital treba da stigne i savremena tehnologija i novi marketinski pristup.

Pred srpskim parlamentom je sada da sto hitnije usvoji paket zakona kojim bi se te investicije i tehnicki omogucile. Tu, medjutim, nastaje i problem. Politika je ta koja ozbiljno preti da ugrozi napore ekonomista i oporavak tesko osiromasene zemlje.

Sve su uocljivije razmirice unutar vladajuce koalicije DOS, sacinjene od 18 raznorodnih stranaka, koje bi mogle da dovedu do prevremenih izbora. Paralelno, u parlamentu je od pocetka uocljiva opstrukcija opozicionih stranaka, sto skupstinsku proceduru usvajanja zakona neverovatno usprorava.

Ako lideri DOS-a ne dogovore "primirje" i ubrzaju usvajanje neophodne zakonske regulative, sav trud ekonomista, kao i dobra volja medjunarodne zajednice koja je pozdravila pad Milosevica, bice dovedeni u pitanje, jer je za strane investicije potrebna unutrasnja stabilnost.

Ako bi doslo do odlaganja reformi, gotovo da se ne bi mogle sagledati razmere katastrofe. Nasledjeno stanje od Milosevica je tako lose, da bilo kakvo odlaganje, moze samo izroditi neki novi politicki ekstremizam ili potpunu anarhiju. To se moze videti na osnovu nekoliko ekonomskih pokazatelja.

Bruto domaci proizvod (GDP) Jugoslavije za ovu godinu se procenjuje na nesto vise od 10 milijardi USD, sto je oko 1.000 USD po glavi stanovnika. To je tek trecina onoga iz 1989, od kada je poceo sunovrat jugoslovenske privrede, kao rezultat politickih projekata rezima Slobodana Milosevica.

U proteklih deset godina pod tim rezimom, kapital je neprekidno prelivan u potrosnju, jer se nista nije ulagalo u obnavljanje i odrzavanje opreme u fabrikama, elektranama, u transportu, itd. Realna vrednost industrijske opreme negde je izmedu 10 i 15 posto one iz 1989. godine. Sem retkih izuzetaka, industrijski kapaciteti si izraubovani i zastareli, i kao takvi nekompatibilni na savremenom trzistu.

U zemlji od oko 10 miliona stanovnika ima 1,9 miliona zaposlenih, oko 850 hiljada nezaposlenih lica i oko 1,4 miliona penzionera. Broju nezaposlenih treba dodati i vise od 500 hiljada lica koja su u umrtvljenim preduzecima zapravo neuposleni, dakle predstavljaju prikriveni radni visak. Sa njima se stopa nezaposlenosti penje na oko 40 posto, sto je visestruko iznad one granice kada se u Evropi zvoni na uzbunu.

Stopa rasta GDP od 4-5 posto godisnje do 2010, koliko procenjuju MMF i Svetstka banka zaposlila bi tek ove prikriveno nezaposlene, stopa nezaposlenosti ostala bi i tada preko 20 posto. Otuda Srbiji i Jugoslaviji treba stopa rasta koja osetnije prelazi pet odsto godisnje.

Dalje, zateceni eksterni dug zemlje iznosi oko 12 milijardi USD. On za 20 posto prevazilazi GDP iz ove godine i taj dug ne mozemo da platimo. Mracnu sliku upotpunjuju podaci o siromastvu. Sociolozi i statisticari procenjuju da se izmedu 30 i 40 posto stanovnistva nalazi ispod linije siromastva; prosecna mesecna neto-plata danas iznosi oko 95 USD.

Ovakvu zatecenu situaciju, pokusao je da preokrene tim eksperata u novoj vlasti i to sa zavidnim uspehom. Po septembarskoj oceni MMF-a, tranzicija je zapoceta vise nego uspesno. Do sada je reformisan poreski sistem, tako sto je prilagodjen savremenom evropskom sistemu. Uspostavljena je zavidna budzetska disciplina, centralna banka brine o stabilnosti domace valute i cena i emisijom novca vise ne pokriva deficit u budzetu, niti podupire nerentabilna drzavna preduzeca, cime je bila opterecena vise od pola veka.

Nema vise stampanja novca ni prema potrebama elite ni radi socijalnog mira. Devizni kurs je stabilan vec godinu dana, za dinare se u bankama slobodno kupuju marke, funte ili dolari (i obratno), devizne rezerve rastu.

Liberalizovana je spoljnotrgovinska razmena, a korigovan je zateceni nesklad cena -neprirodno niske, cvrsto kontrolisane cene energije, osnovnih prehrambenih i nekih drugih proizvoda, zbog kojih su nastajale nestasice. Ma koliko se moglo cuti primedbi na racun Zakona o privatizaciji, on je ipak usvojen, sto je bio preduslov za dolazak stranog kapitala, a program za regulisanje unutrasnjih dugova, ublazavanje nelikvidnosti i uspostavljanje finansijske discipline poceo je da daje rezultate.

Zapocet je ozbiljan proces rekonstrukcije bankarskog sistema, od cijeg uspeha zavisi i normalizivanje kamatnih stopa, ali i prohodnost citavog finansijskog sistema za predstojeci razvoj.

Sada se javljaju prvi rezultati budzetske discipline i cvrste monetarne politike. Vraca se poverenje u domacu valutu, raste realna traznja domaceg novca. Posle vise od decenije pocela je stednja stanovnistva - iznosi su jos uvek mali, ali je sama pojava znacajna, bas kao i najave banaka o kreditiranju stanovnistva. Zapaza se i izvesno smanjivanje kamatnih stopa. Primecuje se i tendencija ublazavanja rasta cena.

One ce, doduse, krajem ove godine biti do 40 posto vece nego na njenom pocetku, no to je rezultat svesnog podizanja ranije kontrolisanih cena i uvodenja novog poreskog sistema. Bez tih efekata inflacija iznosi desetak procenata. I to je uspeh, jer je prosle godine stopa inflacije iznosila 113 posto.

Podrsku ovim procesima dao je svet, kada je pao Milosevicev rezim, koji je rasirenih ruku docekao tu promenu. Neverovatnom brzinom je regulisano clanstvo u UN, MMF, Svetskoj banci i drugim institucijama. Doslo je do masovnih poseta i interesovanja potencijalnih investitora. Obecana je svekolika pomoc, a odmah u pocetku medjunarodna zajednica je pomogla da se prebrodi prosla zima i spreci slom elektroenergetskog sistema, kao i da se ublaze posledice siromastva.

U opisanim okolnostima uloga stranih donacija je u prosloj i ovoj godini bila veoma vazna, cak presudna, posebno za elektroenergiju. Ocekuje se njihova vazna uloga i u narednoj godini. Na Donatorskoj konferenciji krajem juna obecano je oko 1,3 milijarde dolara, od cega oko dve trecine u donacijama, a trecina u vrlo povoljnim kreditima, za niz projekata u energetici, saobracaju, za podrsku budzetu, itd. Sredstva pristizu, ali sada izgleda da ce ipak vise od polovine ostati za realizaciju u iducoj godini. Razlozi su, mozda u sporosti administracije u nekim zemljama-donatorima, ali i na nasoj strani. Da li i koliko na to utice i nejasna slika o buducnosti Jugoslavije, u kojoj manja federalna jedinica, Crna Gora, zeli da se osamostali, moze se tek nagadjati.

Ali, treba imati na umu da su donacije prvenstveno faktor lakseg prezivljavanja i prihvatanja promena, ali nisu i ne mogu biti razvojni faktor. Ono sto moze da ekonomski preporodi zemlju je dolazak stranih investitora, na koje bi u narednih pet godina trebalo da otpadne najmanje trecina ukupnih investicionih ulaganja.

Drugi uslov za oporavak je preuredenje duga u kome bi, odobravanjem napuljskih uslova bilo otpisano do 40 posto ukupnog duga. Pregovori sa Pariskim (drzave-poverioci) i Londonskim klubom (komercijalne banke) neposredno predstoje i ocekuje se da budu okoncani do kraja godine. Bez ovog otpisa zemlja bi za pet do osam godina sasvim sigurno ponovo zapala u duznicku krizu, bila bi nesposobna da placa obaveze koje dospevaju.

A za ovo se, opet, moraju obezbediti unutrasnje pretpostavke, sto nas ponovo vraca u domen politickog odlucivanja i u parlament koji mora brzo izglasati zakone kojima ce se efikasno zastiti vlasnik i poverilac, iskoreniti korupcija, a zemlja osposobiti da prihvati inostrane investitore i kapital. Vecina tih zakona je na strucnom nivou vec pripremljena i sada sve zavisi od skupstinske procedure. Potrebe su urgentne, jer sva proizvodnja, sem poljoprivrede, opada i to preti da dalje zaostri socijalne probleme.

Tacno je da politicki ambijent za obezbedivanje ovih pretpostavki sada nije najpovoljniji, ali prilika za oporavak zemlje je jedinstvena. Sada jedino ostaje nada da ce u DOS-u preovladati razum i da ce se zakopati ratne sekire u narednih devet meseci.

U protivnom, ako svadje unutar DOS-a dovedu do izbora pre nego sto se ovo obavi, gradjani Srbije ce za sest meseci mozda znati kojeg politicara vise vole, ali ce odloziti ekonomski oporavak za deset godina.

Stojan Stamenkovic je glavni urednik publikacije MAP (Mesecne analize i prognoze) Instituta ekonomskih nauka u Beogradu.