ANALIZA: PETRICEVO SVEDOCENJE O RAMBUJEU

Pise: Mirko Klarin iz Haga

Clanovi albanske delegacije koja je februara 1999. godine ucestvovala na

pregovorima u Rambujeu - od kojih su trojica (Veton Suroi, Ibrahim

Rugova i Adnan Merovci) vec svedocili na sudjenju Slobodanu Milosevicu -

tvrde da srpska strana nijednog trenutka te pregovore nije shvatala

ozbiljno i da nije bila zainteresovana da postigne bilo kakav sporazum.

Takvu ocenu ponasanja srpske delegacije protekle je sedmice u Hagu

osporio austrijski diplomata Volfgang Petric, koji je u vreme relevantno

za "Kosovsku optuznicu" bio austrijski ambasador u Beogradu i specijalni

izaslanik EU za kosovski problem.

U Rambujeu je Petric - zajedno s Amerikancem Kristoferom Hilom i ruskim

predstavnikom Borisom Majorskim - sacinjavao "trio" koji je posredovao

izmedju srpske i albanske strane, a po metodama takozvane

"satl-diplomatije". Petric je otuda bio u poziciji da - bolje od Suroija

ili Rugove, koji se nisu sastajali licem u lice s predstavnicima druge

strane - proceni ozbiljnost pristupa srpskog pregovarackog tima.

Po njegovom misljenju, srpska delegacija je "istinski radila i

zahvaljujuci tome je postignut kompromis o buducem politickom i pravnom

sistemu za Kosovo". Nakon dvonedeljnih pregovora o politickom sporazumu,

cije je okvire postavila takozvana Kontakt-grupa (koju su cinili sefovi

diplomatije SAD, Francuske, Velike Britanije, Nemacke, Italije i

Rusije), jedan od vodja srpskog pregovarackog tima, dr Ratko Markovic,

uputio je posrednicima pismo u kome je nagovestio nacelnu prihvatljivost

sporazuma kojim bi se kosovskim Albancima obezbedio "znacajan stepen

autonomije".

U istom pismu, Markovic je takodje izrazio i spremnost srpske strane da

razgovara o "opsegu i karakteru medjunarodnog prisustva", kojim bi se

obezbedila implementacija sporazuma. Posto je sporazum predvidjao

demilitarizaciju i razoruzanje Oslobodilacke Vojske Kosova (OVK),

posrednici su smatrali da taj zadatak mogu da obave samo medjunarodne

vojne snage, buduci da su jugoslovenska vojska i policija, kako je u

svedocenju podsetio Petric, "vec pokusali da razoruzaju OVK, ali u tome

nisu uspeli".

Vojni deo sporazuma bio je - prema tvrdnji samog Petrica - doslovno

prepisan iz vojnog aneksa Dejtonskog mirovnog sporazuma za Bosnu i

Hercegovinu, koji je Milosevic potpisao decembra 1995. u Parizu, usled

cega su posrednici smatrali da ce on na takav tekst i u ovoj prilici

pristati. Da su se u takvoj proceni prevarili, medjunarodni posrednici

su se uverili u pauzi izmedju pregovora u Rambujeu (koji su prekinuti

23. februara) i njihovog nastavka, koji je bio zakazan za 15. mart 1999.

u Parizu.

Na sastanku s Milosevicem i njegovim saradnicima, 8. marta u Beogradu,

Petric je s iznenadjenjem otkrio da se srpski stav iz osnova promenio.

Odjednom je sve o cemu se pregovaralo u Rambujeu postalo apsolutno

neprihvatljivo. To se odnosilo kako na vojni, tako i na politicki deo

sporazuma, koji je prethodno bio prihvacen "u nacelu".

"Nesto se dogodilo izmedju 23. februara i 8. marta" - posvedocio je

Petric, dodajuci da je to "nesto", prema informacijama koje je dobio od

srpskih sagovornika, bila Miloseviceva odluka "da ne nastavi putem

pregovora", posto mu se ono sto je bilo predvidjeno (kako politickim,

tako i vojnim) sporazumom - "nije svidjalo".

Pariska runda pregovora ipak je odrzana, ali je vec od prvog dana, po

recima samog Petrica, bilo jasno da na srpskoj strani "nema ni traga od

pozitivnog duha" i da su srpski pregovaraci - koje je ovog puta

predvodio Milan Milutinovic, tadasnji predsednik Srbije - u Pariz stigli

s instrukcijama da ne pristanu ni na kakav sporazum. "Mogu samo da

nagadjam, ali mislim da je to bio gospodin Milosevic" - odgovorio je

Petric na pitanje od koga su, po njegovom misljenju, stigle takve

instrukcije.

Ako je, u tom slucaju, "mogao samo da nagadja", Petric je - govoreci o

iskustvima i saznanjima stecenim dok je bio austrijski ambasador u

Beogradu - naveo vise konkretnih primera iz kojih se videlo da je

Milosevic zaista "vukao sve konce", "diktirao sve" i uvek u svemu imao

"poslednju rec".

Uprkos "ceremonijalnim ovlascenjima", Milosevic je - tvrdi Petric - i na

polozaju predsednika Jugoslavije zadrzao onu stvarnu moc koju je imao

kao predsednik Srbije. Petric je to ilustrovao primerima iz kojih se

vidi da je Milosevic donosio odluke i o takvim stvarima kao sto su

razmena zarobljenih vojnika Vojske Jugoslavije (VJ) i pripadnika OVK,

ili dolazak tima finskih forenzicara na Kosovo.

Milutinovic, Sainovic, Markovic i ostali clanovi delegacije u Rambujeu i

Parizu imali su "mandat da pregovaraju, ali je politicka odluka o

prihvatanju ili odbijanju sporazuma bila u rukama samog Milosevica" -

posvedocio je Petric.

Nakon neuspeha u Parizu, gde je samo albanska strana potpisala sporazum,

posrednicka "trojka" se (u sastavu: Petric-Hil-Majorski) 22. marta

ponovo nasla kod Milosevica, noseci jasnu poruku sefova diplomatije

zemalja-clanica Kontakt-grupe. Poruka je, rekao je Petric, bila da

"vreme istice" i da je neophodan "pozitivan angazman" s njegove

(Miloseviceve) strane, kako bi se sprecilo da se pregovaraci nadju u

corsokaku, jer bi u tom slucaju jedina alternativa bila vojna

intervencija medjunarodne zajednice.

Mada posrednici nisu imali takvo ovlascenje, Majorski je cak ponudio

Milosevicu da se o svemu pregovara iz pocetka, sto je po Petricu

svedocilo koliko je ruska strana bila ocajna zbog pomenutog ishoda

pregovora. Milosevic, medjutim, nije ispoljio nikakvo interesovanje za

takvu rusku ponudu. Petric je, kako je opisao, stekao utisak da

Milosevic "nije zainteresovan da se nadje izlaz", da je "vec doneo

odluku" i da "nije ni slusao" ono o cemu su mu govorila trojica

posrednika.

Tokom unakrsnog ispitivanja, Milosevic je sporazum iz Rambujea

predstavio kao "providnu shemu" Zapada (i, u prvom redu, Amerike), koja

je trebalo da obezbedi "okupaciju Kosova" i Srbije od strane NATO, kako

bi se nakon prelaznog trogodisnjeg perioda kosovski Albanci na

referendumu izjasnili za nezavisnost i otcepili, cime bi Kosovo "bilo

oteto od Srbije, ciji je integralni deo".

Tezu o "zamci" za Srbiju, ili "zaveri" protiv nje, Petric je pobijao

ukazivanjem na puno i profesionalno angazovanje ambasadora Majorskog

(odnosno Rusije) u pregovorima u Rambujeu i Parizu. Sto se pak

nesudjenog sporazuma tice, Petric tvrdi da ga je Milosevic pogresno

procitao, odnosno interpretirao. On istice da nije bila planirana

nikakva "okupacija", nego dolazak medjunarodnih snaga za implementaciju,

zamisljenih po "dejtonskom modelu", koji je Milosevic svojevremeno

prihvatio.

Imajuci u vidu da je Petrica, koji je donedavno bio visoki predstavnik

medjunarodne zajednice za Bosnu i Hercegovinu, nazvao "bivsim

okupacionim upravnikom BiH" - nakon cega je sudija Ricard Mej prekinuo

dalje unakrsno ispitivanje zbog "vredjanja svedoka" - Milosevic bi, po

svemu sudeci, sada povukao svoj potpis sa Dejtonskog sporazuma. Kada bi

to bilo moguce.

Pre no sto je unakrsno ispitivanje prekinuto, Petric je, citirajuci

sporazum iz Rambujea, ukazao da je u njemu bilo sadrzano i nekoliko

jasnih "osiguranja", koja su ugradjena upravo da bi se sprecio scenario

"otimanja Kosova" koji je Milosevic izlozio.

Konacni status Kosova bi, prema tom sporazumu, zavisio od "volje naroda"

(kako Albanaca, tako i Srba) i o njemu bi se morale saglasiti obe

strane. Dalje, krajnje resenje zavisilo bi i od mere u kojoj bi obe

strane (i albanska, i srpska) tokom trogodisnjeg prelaznog perioda

postovale ono sto je dogovoreno. Najzad, ali ne na poslednjem mestu,

svako konacno resenje - kako se izricito precizira u "pogresno

procitanom" sporazumu - moralo je biti zasnovano i na principima

takozvane Helsinske povelje, kojom je uspostavljena Organizacija za

evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), a kojom je proklamovana i

nepromenljivost drzavnih granica.

Medjunarodni posrednici su, tvrdi Petric, sve to ugradili u sporazum

upravo kao garanciju da nece biti promene granica, odnosno da ce Kosovo

ostati u granicama Srbije i Jugoslavije. "Vi to niste prihvatili i zato

ste snosili posledice" - zakljucio je Petric. Posledice su bile vazdusni

udari NATO i ulazak medjunarodnih snaga na Kosovo, i to pod mnogo

nepovoljnijim okolnostima i uslovima nego sto je predvidjao nesudjeni

sporazum iz Rambujea.

Iz nacina na koji je Milosevic u dosadasnjem toku sudjenja vodio svoju

odbranu, moze se zakljuciti da on i "Kosovsku optuznicu" i cinjenicu da

mu se u Hagu sudi smatra posledicama odbijanja "providne sheme" koja mu

je bila ponudjena u Rambujeu.

To bi, cak, moglo da bude i tacno - barem sto se kosovskih optuzbi tice

- kada se ima u vidu okolnost da se, pre kraha pregovora u Rambujeu,

dogodio samo jedan od zlocina iz te optuznice (Racak). Ako su optuznica

i sudjenje jedna od posledica, oni to nisu zbog Milosevicevog "pogresnog

citanja" sporazuma i odbijanja da se on potpise, pa cak ni zbog pokusaja

da se kosovski problem, umesto politickim, resi vojnim putem. Milosevic

je optuzen zato sto su, prilikom (neuspelog) pokusaja pronalazenja

vojnog resenja, snage pod njegovom komandom navodno pocinile zlocine

koji su u nadleznosti tribunala.

Protekle sedmice pred sudom je prodefilovalo jos nekoliko zrtava i

ocevidaca tih zlocina. Svi su oni dosli u Hag kako bi ih optuzeni

unakrsno ispitao, a na temelju pisanih izjava koje su prethodno dali

istraziteljima.

Mustaf Draga je u svojoj pisanoj izjavi opisao kako je 28. marta 1999.

preziveo streljanje u Izbici, gde je, prema optuznici, tog dana bilo

pogubljeno vise od stotinu kosovskih Albanaca. Optuzeni je svedokovu

pricu dovodio u pitanje, ukazujuci da je "samo Bog" mogao da spase

svedoka kada su srpski policajci, kako sam tvrdi, na grupu muskaraca u

kojoj se nalazio pucali - i to s rastojanja od samo osam metara - iz

teskog mitraljeza.

Hani Hodza je u svojoj izjavi opisao ubistvo 21 zene i deteta u podrumu

jedne kuce u Djakovici, gde je i sam svedok izgubio zenu, dve kcerke i

petoro unucadi, starih izmedju dve i deset godina. Milosevic tvrdi da

je, prema njegovim saznanjima, "taj lokalitet pogodjen NATO bombama",

dok je svedok ostao pri svom iskazu i dodao da je jedna njegova unuka

uspela da pobegne iz podruma i da ce svedociti o tome sta se zaista

dogodilo i ko je i kako poubijao zene i decu.

Halit i Hisni Berisa su 26. marta 1999. ostali bez vise od 40 clanova

sire porodice, koji su - prema optuznici - ubijeni u jednom kaficu u

trgovinskom centru u Suvoj Reci. Iz cinjenice da su u kaficu pronadjene

caure od metaka, Milosevic izvlaci zakljucak da su albanski "teroristi"

iznutra otvorili vatru na srpsku policiju, te da su zene, deca i ostali

- nastradali u "unakrsnoj paljbi".

Do kraja dokaznog postupka optuzbe, svedocice - kako je najavljeno - i

jedna ili dve zene koje su prezivele masakr u kaficu. Tela jednog broja

clanova porodice Berisa su, inace, pronadjena prilikom proslogodisnjih

ekshumacija masovnih grobnica u Batajnici, pored Beograda, oko 300

kilometara severno od Suve Reke.

O prekopavanju masovnih grobnica na Kosovu, tokom aprila i maja 1999,

svedocio je Ali Gjogaj, grobar iz Prizrena. On tvrdi da ga je, u prolece

1999 - zajedno s ostalim grobarima i radnicima Gradske cistoce -

policija nocu odvela na lokacije masovnih grobnica, gde su utovarali

leseve u kamione-hladnjace i odvozili ih najpre u neke garaze pokraj

mrtvacnice u Prizrenu, a zatim i na druge lokacije, gde su sahranjivani.

Po Milosevicu, radilo se o zrtvama bombardovanja koje su otpremane u

bolnicu radi identifikacije i obdukcije, da bi zatim bile sahranjivane u

svojim selima.

Zbog nacina na koji je Milosevic u unakrsnom ispitivanju citirao delove

pismenih izjava ovih svedoka, sudije su bile prinudjene da cesto

intervenisu i opominju optuzenog da ne sme da "iskrivljuje izjave

svedoka", "unosi konfuziju" i tako "dovodi u zabludu i svedoke i sud".

Milosevic se, medjutim, nije dao zbuniti tim opomenama.

Mirko Klarin je visi urednik IWPR za pitanja tribunala za ratne zlocine

i glavni urednik novinske agencije SENSE.