Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Svedok govorio pohvalno o optuženim bezbednosnim zvaničnicima iz Srbije

Bivši kolega iz obaveštajne službe tvrdi da je izgledalo kao da Franko Simatović nije povezan sa operacijama na terenu.
By Velma Šarić
  • Rade Vujović, defence witness in the Franko Simatovic trial in the ICTY courtroom. (Photo: ICTY)
    Rade Vujović, defence witness in the Franko Simatovic trial in the ICTY courtroom. (Photo: ICTY)

Piše: Velma Šarić iz Sarajeva (TU br. 743, 25. maj 2012.)

Suđenje bivšim visokim bezbednosnim zvaničnicima Srbije, Franku Simatoviću i Jovici Stanišiću, nastavljeno je ove sedmice iskazom svedoka odbrane, koji je pred sudom rekao da je Simatović bio vredan i ambiciozan, dok je Stanišić bio „dobar uzor“.

Tužilaštvo tvrdi da je Simatović bio na čelu Jedinice za specijalne operacije (JSO), koja je delovala u sklopu srbijanske službe Državne bezbednosti (DB). U tom svojstvu, on je bio pod komandom Stanišića, odnosno svog saoptuženika na ovom suđenju, koji je u periodu od 1991. do 1998. bio na čelu DB-a.

Obojica okrivljenika se terete za učešće u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, čiji je cilj bilo nasilno i trajno raseljavanje ne-Srba iz mnogih delova Hrvatske i Bosne – progonom, ubijanjem i deportacijom nesrpskog stanovništva.

U optužnici se navodi da su Stanišić i Simatović osnivali, organizovali i finansirali paravojne jedinice iz Srbije, koje su nakon obuke bile upućivane u Hrvatsku i Bosnu, gde su činile zločine i prisiljavale nesrpsko stanovništvo da napusti gradove i sela koje su zauzele.

Obojica okrivljenih su se izjasnila kao nevini.

Svedok odbrane Rade Vujović izjavio je pred sudom da je nekadašnji zvaničnik DB-a i Simatovićev kolega.

Vujović je Simatovićevu ulogu u prikupljanju podataka opisao kao savetničku, rekavši kako mu se ne čini da je on bio komandant, niti da je sudelovao u operacijama na terenu.

„Na vrhuncu svog angažmana u sklopu onoga što je postalo novi srbijanski DB, ja sam bio na čelu Sedme uprave“, kazao je Vujović sudu, dodajući da je njegov posao, pored ostalog, bilo i to da isproba različite tehnike prikupljanja obaveštajnih podataka. Te tehnike su podrazumevale „osnovni praktično-obaveštajni rad . . . svaka obaveštajna služba to čini“.

On je pojasnio: „Mi smo prisluškivali, posmatrali i pribegavali svim drugim uobičajenim tehničkim i operativnim metodama obaveštajnog rada. Prikupljali smo podatke i potom ih davali ljudima koji su znali šta da rade sa njima .“

Vujović je rekao kako je, iako nije u stanju precizno da opiše prirodu svojih odnosa sa Simatovićem, okrivljeni bio „zainteresovan za tehnologiju koja se primenjivala, a imao je i mnoštvo ideja i predloga o tome kako možemo da unapredimo i modernizujemo svoju tehnologiju“.

„Ono što sam, međutim, mogao da shvatim, jeste to da on nije bio komandant ničega, i da mi nikada nije izgledalo kako je on na bilo koji način bio povezan sa bilo kojim konkretnim operacijama na terenu“, dodao je on. „Te operacije je izvodila Druga uprava, na čijem je čelu bio moj kolega istog ranga, Dragan Filipović – a ja ne mogu da se setim da je on ikada čak i spomenuo Franka Simatovića u bilo kom kontekstu.“

Svedok je, osim toga, neko vreme opisivao način na koji je bio formiran srbijanski DB. Početkom devedesetih, Vujović je radio za jugoslovensku federalnu obaveštajnu službu, koja je takođe bila poznata po akronimu DB.

On je rekao da je ta služba tada „imala drugačiji opseg odgovornosti od obaveštajne službe [Republike] Srbije“, a u to vreme je Srbija bila jedna od konstitutivnih republika Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ). „Postojala je razlika u aktivnostima, i zemlja je bila dovoljno velika da sebi priušti toliko veliku mrežu obaveštajnih agencija.“

Ali, kada se Jugoslavija raspala, delovalo je – po njegovim rečima – „prirodno“ da se dve službe objedine, pa je u periodu od septembra do novembra 1992. služba bezbednosti sa federalnog nivoa, zajedno sa svim svojim beogradskim uposlenicima, ušla u sastav srbijanskog DB-a, na čijem je čelu bio Stanišić.

„Imalo bi smisla i to da je republička obaveštajna služba bila apsorbovana u federalnu, ali je republička služba posedovala znatno bolju infrastrukturu na terenu“, kazao je svedok.

Dodao je i da je to objedinjavanje bilo „mirno i sistematično, bez bilo kakve upotrebe sile ili bilo čijeg protivljenja“.

On je opisao i različite lokacije na kojima je srbijanski DB delovao za vreme ratova vođenih početkom devedesetih, kao i strukture i operacije koje su one izvele na tim lokacijama.

U skladu sa osetljivom prirodom ovih podataka, veći deo svog iskaza svedok je dao iza zatvorenih vrata. Međutim, tokom javnog dela zasedanja on je rekao kako je „DB zaista bio angažovan na prikupljanju obaveštajnih podataka sa brojnih lokacija unutar i izvan Srbije, na više strateških lokacija“.

Vujović je bio zamoljen i da objasni ulogu koju su u okviru DB-a imale Crvene beretke – što je uobičajeni naziv za JSO.

„Njihova uloga . . . bila je da obezbeđuju naše operacije od spoljnih uticaja. Trebalo je da one sprečavaju kontra-obaveštajnu aktivnost“, rekao je svedok za Crvene beretke.

Po Vujovićevim rečima, Crvene beretke su potkraj 1994. bile prisutne u zapadnoj Bosni, gde je tada u toku bila Operacija Pauk, kojom je pružena podrška snagama bosanskih Muslimana pod kontrolom Fikreta Abdića, koji se pobunio protiv bosanske vlade.

„Tamo sam i ja video Franka Simatovića lično“, kazao je svedok, „i sećam se da je njegov posao bio da savetuje šefa službe [Stanišića] o pitanjima koja se tiču prikupljanja obaveštajnih podataka.“

Vujović je rekao da Simatovića poznaje profesionalno, ali ne i lično, te da bi ga opisao kao „vrednu i ambicioznu osobu“.

Dok mu je pitanja postavljao Stanišićev branilac Vejn Džordaš (Wayne Jordash), Vujović je rekao da sa Stanišićem nije bio ni u kakvom privatnom kontaktu, mada ga je poznavao „kao što svaki zaposlenik poznaje svog šefa“.

Svedok je rekao i da je često dolazio na sastanke kojima je prisustvovao i Stanišić. Ali je dodao i da je – zbog toga što je njegova uloga u DB-u bila „pretežno tehničke prirode“ – veoma retko sudelovao na političkim sastancima.

Rekao je i da je – uprkos tome što je Stanišićeva uloga bila „nužno povezana sa političkim radom“ – svim zaposlenima bilo jasno kazano „da je bilo koja vrsta političke aktivnosti unutar DB-a zabranjena“.

„Stanišić je na neki način bio dobar uzor, profesionalni šef. Učinio je sve što je mogao kako bi DB ostao onoliko profesionalan koliko je to bilo moguće“, kazao je Vujović.

Tokom unakrsnog ispitivanja od strane tužilaštva, svedok je rekao da je iz DB-a otišao 1998., odnosno istovremeno sa Stanišićem, „jer je novo rukovodstvo, na čelu sa Radetom Markovićem, bilo potpuno ispolitizovano, neprofesionalno i nezainteresovano da održi onaj nivo profesionalizma koji je postojao pod Stanišićem“.

Tužilaštvo se interesovalo za stepen Vujovićeve obaveštenosti o operacijama DB-a izvan granica Srbije. On je odgovorio da o tome ne zna mnogo i da malo šta zna mimo „striktnog okvira rada [svoje vlastite] uprave“.

Tužilaštvo je Vujovića potom upitalo da li su podaci koji su prikupljeni na terenu mogli biti upotrebljeni od strane bosanskih Srba ili Srba sa područja Krajine (Hrvatska), „radi ostvarivanja njihovih ratnih ciljeva“. Svedok je odgovorio da to ne zna.

Stanišić i Simatović se terete da su formirali i podržavali jedinice na području Krajine i da su tamo slali policijske i paravojne snage iz Srbije, koje su sudelovale u zločinima počinjenim nad ne-Srbima u tom delu Hrvatske.

Vujović je rekao kako nije primetio nikakve aktivnosti Crvenih beretki na terenu, „izuzev u nekoliko navrata kada sam video da su prisutni, i da čuvaju lokacije“. On je rekao da su se njegove posete takvim „lokacijama“ događale „samo veoma retko, kada je za to postojala potreba“.

Suđenje se nastavlja naredne sedmice.

Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.