Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Potraga za Mladićevim jatacima

Predsednik Srbije obećava punu istinu o tome ko je skrivao odbeglog generala, ali bi se usled duboke umešanosti bezbednosnih službi otkrivanje istine moglo ispostaviti kao preskupo.
By Aleksandar Roknić
  • Serbian president Boris Tadic has promised to track down those who helped General Mladic evade capture. (Photo: Flickr/Greek prime minister’s office)
    Serbian president Boris Tadic has promised to track down those who helped General Mladic evade capture. (Photo: Flickr/Greek prime minister’s office)

Piše: Aleksandar Roknić iz Beograda (TU br. 695, 2. jun 2011.)

Kada je 26. maja obavestio svetsku javnost da je Ratko Mladić uhapšen, srbijanski predsednik Boris Tadić je obećao istragu kojom će se utvrditi ko je bivšem generalu bosanskih Srba pomogao da toliko dugo ostane izvan domašaja pravde.

Međutim, u Srbiji su analitičari već izrazili skepticizam spram mogućnosti pokretanja uistinu obuhvatne istrage, jer bi zahvaljujući njoj na videlo mogle izaći slabosti bezbednosnih službi i ostalih struktura države, pa i saučesništvo nekih pojedinca iz njih.

Mladić je 26. maja uhapšen u selu Lazarevu (severna Srbija), posle 16 godina skrivanja od Haškog tribunala. Izručen je Hagu, a tereti se za genocid i ostale ratne zločine počinjene tokom rata u Bosni, koji je trajao od 1992. do 1995. godine.

Saopštavajući vest o hapšenju, Tadić je u Beogradu rekao: „Ovo jeste kraj potrage za Mladićem – ali nije kraj istrage o tome ko mu je pomogao da umakne pravdi, kao i o tome da li su i neke vladine strukture umešane u to. Svi koji su pomagali Mladiću biće procesuirani.“

Zamenik srbijanskog tužioca za ratne zločine, Bruno Vekarić, podržao je taj stav i rekao da će Mladićevi pomagači biti identifikovani i krivično gonjeni zbog toga što su svojim postupcima naneli štetu međunarodnom ugledu Srbije.

Srbijanski vojno-politički analitičar Ljubodrag Stojadinović zapaža kako nije jasno na koje je „vladine strukture“ Tadić mislio – da li na aktuelne, na čijem je čelu premijer Mirko Cvetković, ili na prethodnu administraciju Vojislava Koštunice.

Kao predsednik vlade u periodu od 2004. do 2008. godine, Koštunica se otvoreno protivio uzručenju Mladića Haškom tribunalu.

Stojadinović kaže da je, čak i ukoliko do istrage dođe, malo verovatno da će biti nekih većih otkrića, dok će neke činjenice javnosti biti uskraćene. Razlog za to je, kako kaže, okolnost da je Mladić imao svoje doušnike u obaveštajnoj službi i policiji.

„Tadić bi zaista trebalo da se usredsredi na period nakon 2003. godine, kada je Mladiću bilo zabranjeno da za skrivanje koristi vojne objekte u Srbiji“, tvrdi on. „Bilo je očigledno da je tokom prvih godina skrivanja Mladiću pomagala srbijanska tajna služba. Ali je ta podrška poslednjih godina prestala.“

Iako je od hapšenja prošlo nedelju dana, još uvek nisu otkriveni detalji o operaciji kojom je okončan lov na Mladića. No, na osnovu onoga što je poznato reklo bi se da proteklih meseci on nije imao preveliki broj moćnih pomagača.

Pronađen je u maloj kući u Lazarevu, koja je vlasništvo njegovog rođaka Branka Mladića. Nije imao telohranitelje i nije se opirao hapšenju. Srbijanski mediji su preneli da je video policajce kako ulaze, te da im je prišao i rekao: „Čestitam, pronašli ste onoga koga ste tražili. Ja sam Ratko Mladić.“

Nakon što je uhvaćen, nekolicina njegovih rođaka iz Lazareva, uključujući i Branka Mladića, bila je pritvorena – ali su ubrzo pušteni. Prema zakonima Srbije, rođaci ne mogu biti krivično gonjeni zbog pomaganja beguncu. To je možda i navelo Ratka Mladića da – s obzirom na to da više nije imao drugih mogućnosti – utočište potraži kod njih.

„Mladić je svih ovih godina uspevao da pobegne zbog toga što je uvek bio jedan korak ispred – neko bi ga obavestio o svakoj operaciji potrage pre no što bi ona počela. Tek kada su se Mladićevi doušnici povukli, on je napokon uhapšen“, kazao je Stojadinović.

Predsednik srbijanskog Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom, Rasim Ljajić, izjavio je da je njegova vlada očekivala da će Mladić biti ili kod nekog rođaka, ili sa svojim ratnim saradnicima.

Ljajić je rekao da je Mladić živeo mirno, te da je retko napuštao kuću u kojoj je uhapšen.

Ukoliko je to tačno, Mladićeva izolacija je u suprotnosti sa njegovim položajem prethodnih godina, kada se tvrdilo da raspolaže znatnim finansijskim sredstvima, strogim obezbeđenjem i velikim brojem ljudi koji ga skrivaju.

„Mladićevi kanali podrške su postepeno nestajali, i on je morao da se osloni na svoje rođake“, kazao je Vekarić.

Stojadinović, pak, tvrdi: „Dok je imao novca, Mladić je imao i pomagače. Kada novca više nije bilo, on više nije imao drugu opciju nego da ostane kod svojih rođaka, i tako je i pronađen.“

Uprkos tome, završna operacija nije nužno morala biti uspešna. Ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić izjavio je za srbijansku državnu televiziju da obaveštajna služba nije bila sigurna da će informacije koje je dobila o Mladićevom prebivalištu biti pouzdanije od ranijih tragova. A prethodno je, po njegovim rečima, izvedeno barem 35 sličnih operacija, od kojih nijedna nije dala rezultata.

Policija je Mladiću najbliža bila 2006. godine, kada je uhapsila njegovih 11 bivših vojnika za koje se veruje da su po Beogradu iznajmljivali stanove u kojima je boravio. Te osobe su izvedene pred sud, ali ih je desetoro oslobođeno u decembru 2010. godine, dok je jedanaesta osuđena za posedovanje oružja. (Vidi tekst „Oslobađajuće presude na suđenju Mladićevim jatacima“.)
Propast tog sudskog procesa dovela je u škripac srbijansku vladu, koja se suočila s optužbama da se još uvek opire hapšenju generala i kažnjavanju onih za koje se utvrdilo da mu pomažu.

Prošlosedmična najava zamenika tužioca za ratne zločine da će biti gonjeni svi pomagači očito predstavlja pokušaj da se ta percepcija promeni.

Politički analitičar za pitanja bezbednosti, Zoran Dragišić, smatra kako je veoma malo verovatno da će uslediti neka ozbiljnija istraga – cena bi mogla da bude prevelika ukoliko se otkriju kompromitujući neuspesi i umešanost službe bezbednosti.

„Da je država želela da nađe Mladića, ona bi ga našla“, kaže Dragišić. „Srbijanska tajna služba više se ne zove Služba državne bezbednosti, nego Bezbednosno-informativna agencija (BIA), ali se nisu dogodile nikakve promene u njenoj strukturi i načinu rada, jer bi to bila pretnja za sadašnju i buduće srbijanske vlade.“

Ni slučaj ratnog predsednika bosanskih Srba, Radovana Karadžiča, nije doprineo uspostavljanju poverenja. Karadžić je 2008. godine uhapšen u Beogradu, gde je živeo pod lažnim imenom, a sada mu se sudi u Hagu. Ali niko nije bio uhapšen zbog toga što mu je pomagao da se godinama skriva.

„Prošlo je skoro tri godine od Karadžićevog hapšenja, a mi još uvek nismo saznali istinu o njegovim pomagačima. Sve što znamo jeste to da je koristio ime Dragan Dabić, ali nam nije poznato ko mu je obezbedio lažna lična dokumenta i pomagao mu da se sve to vreme skriva“, kaže Stojadinović.

„Službe bezbednosti još uvek imaju monopol na tu vrstu informacija, pa otkrivaju samo ono što same odaberu. Bilo je nemoguće da se Karadžić i Mladić skrivaju bez znanja službi bezbednosti. Veoma je malo verovatno da će nam ikada biti obezbeđen potpuni pristup informacijama o onima koji su pomagali toj dvojici begunaca da toliko dugo izbegavaju pravdu.“

Aleksandar Roknić je obučeni novinar IWPR-a iz Beograda.