Okoncavanje nasilja u Makedoniji

Pise: Veton Surroi iz Pristine

Raspad bivse Jugoslavije pokazao je da jedino rat privlaci paznju velikih

sila. Jedino nasilje sluzi kao katalizator politickog resenja,

primoravanjem Zapada da se umesa, kako bi sprecio da se sukob prosiri po

celom regionu.

To je bio slucaj sa Kosovom. Na isti nacin se to desilo i u dolini Preseva,

pogranicnoj zoni Srbije, gde su nakon povlacenja jugoslovenskih snaga sa

Kosova, zivotni uslovi za Albance bili znatno otezani.

Jedno od resenja bilo je i uputiti apel humanitarnim organizacijama, ali

jedino kada su se presevski Albanci latili oruzja prisilili su medjunarodnu

zajednicu da posreduje u ovom sukobu.

Ova lekcija je vrlo vazna za slucaj Makedonije, koja je oduvek bila jedna

od komplikovanijih zemalja u regionu, kako zbog njenog etnickog sastava,

tako i zbog jakih suparnickih interesa njenih bliskih suseda.

Sada se albanski gerilci organizuju po celoj teritoriji ove republike.

Nasilje se primenjuje kao katalizator za politicke ciljeve, kao i u slucaju

Preseva, koje je taj model preuzelo od Kosova.

Prvi imperativ je da se ukloni politicka magla koju su stvorile obe strane.

Makedonska drzava tvrdi da je sadasnja kriza uvezena sa Kosova, sto

podrazumeva da uslovi za oruzani sukob nisu postojali u samoj zemlji.

Pa ipak, cinjenica je da se zahtevi Olobodilacke narodne armije, ONA (UCK

Ushtria Clirimtare Kombetare) poklapaju sa zahtevima koje su albanske

partije u Makedoniji isticale poslednje decenije. Postoji jedinstveno

misljenje medju Albancima u Makedoniji da se njihov ustavni status mora

promeniti od etnicke manjine do ustavotvornog naroda. Oni zele jednaka

prava koja im po zakonu pripadaju.

Medjutim, albanska gerila jos vise komplikuje ovo pitanje kada govori o

"makedonskim osvajacima" i "makedonskom varvarstvu" i tvrdnjama da su bili

prisiljeni da udju u rat.

Istina je da je u toku poslednjih deset godina doslo do impresivnog

poboljsanja pozicije Albanaca u Makedoiji, ukljucujuci i postojanje

direktnih predstavnika unutar vlade. Njihova situacija razlikuje se od

sistematske represije koja je sprovodjena nad Albancima na Kosovu, sto je

dovelo do njihovog oruzanog ustanka protiv Slobodana Milosevica.

Dok se dve strane medjusobno bore, mlada makedonska drzava nalazi se pred

najvecim izazovom. Uprkos postojanju mnogih kriza, do sada je Makedonija

izbegavala rat usled uzajamnih nagodbi izmedju razlicitih etnickih grupa,

evolucije njihovih prava i sto je najvaznije, medjunarodne strateske

podrske.

Manje vazan faktor predstavljali su pripadnici makedonskih snaga

bezbednosti. Niko ne misli ozbiljno da policija ili makedonska armija mogu

odbraniti teritorijalni integritet Makedonije.

Albanska gerila ne moze priustiti rat sirokih razmera, kao sto ih makedonske

snage ne mogu suzbiti. Makedonske snage bezbednosti mogle bi se suociti sa

potencijalnim gerilskim ratom u krajevima u kojima zivi vecinsko albansko

stanovnistvo, a koji se protezu od Kumanova do Struge.

Svaki njihov napad privucice jos vise gerilaca, jer je logika gerilskog rata

da se napada drzava gde je god moguce, da bi se isprovocirala reakcija.

Sadasnji status quo se ne moze odrzati.

Ukoliko se sukobi nastave, docice do potpune podele medju razlicitim

nacionalnostima u Makedoniji. Stvorice se etnicke vojske, sto moze dovesti

do drasticnog rezultata geografske podele medju najvaznijim etnickim

grupama.

Malo je verovatno da ce NATO preduzeti vojnu akciju, jer smatra da je u

pitanju unutrasnji sukob. Prosirivanje KFOR snaga da bi se obuhvatila

teritorija Makedonije ne pada na pamet sadasnjoj americkoj vladi. Evropske

drzave bice vrlo rezervisane po pitanju slanja trupa u situaciju gde se

gerici i policija jure po brdima.

Trenutno postoje dva izlaza iz sadasnje situacije: reforma ili revolucija.

Revolucija bi dovela do etnickog cepanja Makedonije. Da bi se to izbeglo

bice potrebne ozbiljne reforme, koje bi se pozabavile unutrasnjim dogovorom,

ljudskim pravima i medjunarodnom podrskom.

Novi unutrasnji dogovor mora biti baziran na reformi makedonske drzave.

Demokratski izbori doneli su izvesne prednosti, ali oni nisu u stanju da

izbegnu glasanje po etnickoj osnovi.

Prioritet je naci nacin da se postigne politicka i socijalna saglasnost koja

nije proizvod etnickog glasanja. Najkonstruktivniji mehanizam bio bi

formiranje okruglog stola da bi se sastavio program reformi.

Karakter ovih promena takodje mora biti definisan. Makedonci osecaju da je

Makedonija njihova nacionalna drzava, ali Albanci i druge etnicke manjine bi

trebalo da se osecaju kao ustavotvoran deo te drzave i da imaju jednaka

prava.

Makedonija mora pronaci novu ravnotezu izmedju licnih prava gradjana i

kolektivnih prava etnickih grupa.

Ocigledno, pripadnici razlicitih politickih struja moraju biti ukljuceni u

proces okruglog stola, ali pozicija gerile komplikuje ravnotezu u zemlji

koja je organizovala uspesne demokratske izbore.

Najbolje bi bilo dati legitimitet gerili kao socijalnom pokretu, a zatim

usloviti njihovo ucesce pripadnistvom postojecim ili novoformiranim

partijama.

Bilo kakav unutrasnji dogovori ne samo sto bi omogucili propocionalnu

zastupljenost

Albanaca u drzavnim institucijama vec bi i ukazali na njihov uspeh

uspostavljanjem uslova za to ucesce.

Takva evolucija bi pruzila pozitivan primer za sve grupe u zemlji i za samu

drzavu. Pokazala bi da evolucija kolektivnih prava nemakedonskog

stanovnistva moze ici u korak sa pozitivnim razvojem same drzave, od

totalitarnih jugoslovenskih modela ka evropskim pristupima.

Medjunarodna podrska za takav proces je od velike vaznosti. Sjedinjene

Drzave i Evropska unija trebalo bi da odu korak dalje od osudjivanja nasilja

i da preduzmu aktivne mere da bi se pronaslo resenje. Trebalo bi ponovo

oziveti strateski cilj integracije Makedonije u Evropsku uniju.

Takva inicijativa bi se takodje bavila strahovanjima da bi unutrasnji

problemi Makedonije mogli da izazovu posledice za ceo region. Ova

zabrinutost potice iz proslog veka i dok je ovakvo razmisljanje jos uvek

prisutno u pojedinim krugovima, Makedonija nije nikad imala bolje susede.

Bugarska je usmerila svoju paznju na pristup u Evropsku uniju, Grcka je vec

njen clan i jedan od najvecih unutrasnjih investitora. Albanija je stabilna

vec dve godine, Srbija je u tranziciji nakon odlaska Milosevica. Iako

Kosovu nedostaju efikasne vlasti, u njemu je jako prisustvo NATO trupa.

NATO bi mogao da postigne jos vise, medjutim, ja se ne slazem da njegovo

prisustvo na Kosovu izaziva nestabilnost: treba zamisliti kakve bi posledice

bile za Presevo i Makedoniju da nema ovih jedinica u neposrednoj blizini.

Makedonija bi trebalo da se upotrebi kao pozitivan faktor regionalnog

ekonomskog razvoja. Uz pomoc EU, Makedonija, Albanija i Bugarska trebalo bi

sto pre da okoncaju razgovore o uspostavljanju regionale bescarinske zone.

Ovo bi moglo privuci i druge susede i pruziti novi model balkanskoj

politici.

U prakticnom smislu, jedini izlaz je da Makedonci i Albanci sednu za

pregovaracki sto i jedni drugima pokazu karte. Oni moraju jednom zauvek

otkriti sta zele. Ovo bi rasprsilo sumnje da ukoliko Albanci zele, na

primer, da otvore sopstveni univerzitet, da oni u stvari pripremaju put za

stvaranje "Velike Albanije".

Albanci u drugim krajevima i oni koji pripadaju drugim politickim partijama

takodje bi trebalo da se izjasne o svojim pozicijama ispred EU. Ovo bi

ukazalo da albanski stav, za koji zele podrsku Zapada, nije izmena

postojecih granica vec otvaranje komunikacija medju njima.

Ove kompleksne i neizvesne veze doprinele su stvaranju trenutne krize.

Pozitivno resenje u Makedoniji bi doprinelo stvaranju stabilnosti u celom

regionu i potvrdilo evropski nacin resavanja krize na celom Balkanu.

Veton Surroi je izdavac "Koha Ditore". On je ucestvovao kao nezavisni

predstavnik Kosovskih Albanaca u medjunarodnim pregovorima.