Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Okoncavanje nasilja u Makedoniji

Makedonski i albanski predstavnici u vladi i izvan nje moraju sesti i
By Veton Surroi

Pise: Veton Surroi iz Pristine


Raspad bivse Jugoslavije pokazao je da jedino rat privlaci paznju velikih


sila. Jedino nasilje sluzi kao katalizator politickog resenja,


primoravanjem Zapada da se umesa, kako bi sprecio da se sukob prosiri po


celom regionu.


To je bio slucaj sa Kosovom. Na isti nacin se to desilo i u dolini Preseva,


pogranicnoj zoni Srbije, gde su nakon povlacenja jugoslovenskih snaga sa


Kosova, zivotni uslovi za Albance bili znatno otezani.


Jedno od resenja bilo je i uputiti apel humanitarnim organizacijama, ali


jedino kada su se presevski Albanci latili oruzja prisilili su medjunarodnu


zajednicu da posreduje u ovom sukobu.


Ova lekcija je vrlo vazna za slucaj Makedonije, koja je oduvek bila jedna


od komplikovanijih zemalja u regionu, kako zbog njenog etnickog sastava,


tako i zbog jakih suparnickih interesa njenih bliskih suseda.


Sada se albanski gerilci organizuju po celoj teritoriji ove republike.


Nasilje se primenjuje kao katalizator za politicke ciljeve, kao i u slucaju


Preseva, koje je taj model preuzelo od Kosova.


Prvi imperativ je da se ukloni politicka magla koju su stvorile obe strane.


Makedonska drzava tvrdi da je sadasnja kriza uvezena sa Kosova, sto


podrazumeva da uslovi za oruzani sukob nisu postojali u samoj zemlji.


Pa ipak, cinjenica je da se zahtevi Olobodilacke narodne armije, ONA (UCK


Ushtria Clirimtare Kombetare) poklapaju sa zahtevima koje su albanske


partije u Makedoniji isticale poslednje decenije. Postoji jedinstveno


misljenje medju Albancima u Makedoniji da se njihov ustavni status mora


promeniti od etnicke manjine do ustavotvornog naroda. Oni zele jednaka


prava koja im po zakonu pripadaju.


Medjutim, albanska gerila jos vise komplikuje ovo pitanje kada govori o


"makedonskim osvajacima" i "makedonskom varvarstvu" i tvrdnjama da su bili


prisiljeni da udju u rat.


Istina je da je u toku poslednjih deset godina doslo do impresivnog


poboljsanja pozicije Albanaca u Makedoiji, ukljucujuci i postojanje


direktnih predstavnika unutar vlade. Njihova situacija razlikuje se od


sistematske represije koja je sprovodjena nad Albancima na Kosovu, sto je


dovelo do njihovog oruzanog ustanka protiv Slobodana Milosevica.


Dok se dve strane medjusobno bore, mlada makedonska drzava nalazi se pred


najvecim izazovom. Uprkos postojanju mnogih kriza, do sada je Makedonija


izbegavala rat usled uzajamnih nagodbi izmedju razlicitih etnickih grupa,


evolucije njihovih prava i sto je najvaznije, medjunarodne strateske


podrske.


Manje vazan faktor predstavljali su pripadnici makedonskih snaga


bezbednosti. Niko ne misli ozbiljno da policija ili makedonska armija mogu


odbraniti teritorijalni integritet Makedonije.


Albanska gerila ne moze priustiti rat sirokih razmera, kao sto ih makedonske


snage ne mogu suzbiti. Makedonske snage bezbednosti mogle bi se suociti sa


potencijalnim gerilskim ratom u krajevima u kojima zivi vecinsko albansko


stanovnistvo, a koji se protezu od Kumanova do Struge.


Svaki njihov napad privucice jos vise gerilaca, jer je logika gerilskog rata


da se napada drzava gde je god moguce, da bi se isprovocirala reakcija.


Sadasnji status quo se ne moze odrzati.


Ukoliko se sukobi nastave, docice do potpune podele medju razlicitim


nacionalnostima u Makedoniji. Stvorice se etnicke vojske, sto moze dovesti


do drasticnog rezultata geografske podele medju najvaznijim etnickim


grupama.


Malo je verovatno da ce NATO preduzeti vojnu akciju, jer smatra da je u


pitanju unutrasnji sukob. Prosirivanje KFOR snaga da bi se obuhvatila


teritorija Makedonije ne pada na pamet sadasnjoj americkoj vladi. Evropske


drzave bice vrlo rezervisane po pitanju slanja trupa u situaciju gde se


gerici i policija jure po brdima.


Trenutno postoje dva izlaza iz sadasnje situacije: reforma ili revolucija.


Revolucija bi dovela do etnickog cepanja Makedonije. Da bi se to izbeglo


bice potrebne ozbiljne reforme, koje bi se pozabavile unutrasnjim dogovorom,


ljudskim pravima i medjunarodnom podrskom.


Novi unutrasnji dogovor mora biti baziran na reformi makedonske drzave.


Demokratski izbori doneli su izvesne prednosti, ali oni nisu u stanju da


izbegnu glasanje po etnickoj osnovi.


Prioritet je naci nacin da se postigne politicka i socijalna saglasnost koja


nije proizvod etnickog glasanja. Najkonstruktivniji mehanizam bio bi


formiranje okruglog stola da bi se sastavio program reformi.


Karakter ovih promena takodje mora biti definisan. Makedonci osecaju da je


Makedonija njihova nacionalna drzava, ali Albanci i druge etnicke manjine bi


trebalo da se osecaju kao ustavotvoran deo te drzave i da imaju jednaka


prava.


Makedonija mora pronaci novu ravnotezu izmedju licnih prava gradjana i


kolektivnih prava etnickih grupa.


Ocigledno, pripadnici razlicitih politickih struja moraju biti ukljuceni u


proces okruglog stola, ali pozicija gerile komplikuje ravnotezu u zemlji


koja je organizovala uspesne demokratske izbore.


Najbolje bi bilo dati legitimitet gerili kao socijalnom pokretu, a zatim


usloviti njihovo ucesce pripadnistvom postojecim ili novoformiranim


partijama.


Bilo kakav unutrasnji dogovori ne samo sto bi omogucili propocionalnu


zastupljenost


Albanaca u drzavnim institucijama vec bi i ukazali na njihov uspeh


uspostavljanjem uslova za to ucesce.


Takva evolucija bi pruzila pozitivan primer za sve grupe u zemlji i za samu


drzavu. Pokazala bi da evolucija kolektivnih prava nemakedonskog


stanovnistva moze ici u korak sa pozitivnim razvojem same drzave, od


totalitarnih jugoslovenskih modela ka evropskim pristupima.


Medjunarodna podrska za takav proces je od velike vaznosti. Sjedinjene


Drzave i Evropska unija trebalo bi da odu korak dalje od osudjivanja nasilja


i da preduzmu aktivne mere da bi se pronaslo resenje. Trebalo bi ponovo


oziveti strateski cilj integracije Makedonije u Evropsku uniju.


Takva inicijativa bi se takodje bavila strahovanjima da bi unutrasnji


problemi Makedonije mogli da izazovu posledice za ceo region. Ova


zabrinutost potice iz proslog veka i dok je ovakvo razmisljanje jos uvek


prisutno u pojedinim krugovima, Makedonija nije nikad imala bolje susede.


Bugarska je usmerila svoju paznju na pristup u Evropsku uniju, Grcka je vec


njen clan i jedan od najvecih unutrasnjih investitora. Albanija je stabilna


vec dve godine, Srbija je u tranziciji nakon odlaska Milosevica. Iako


Kosovu nedostaju efikasne vlasti, u njemu je jako prisustvo NATO trupa.


NATO bi mogao da postigne jos vise, medjutim, ja se ne slazem da njegovo


prisustvo na Kosovu izaziva nestabilnost: treba zamisliti kakve bi posledice


bile za Presevo i Makedoniju da nema ovih jedinica u neposrednoj blizini.


Makedonija bi trebalo da se upotrebi kao pozitivan faktor regionalnog


ekonomskog razvoja. Uz pomoc EU, Makedonija, Albanija i Bugarska trebalo bi


sto pre da okoncaju razgovore o uspostavljanju regionale bescarinske zone.


Ovo bi moglo privuci i druge susede i pruziti novi model balkanskoj


politici.


U prakticnom smislu, jedini izlaz je da Makedonci i Albanci sednu za


pregovaracki sto i jedni drugima pokazu karte. Oni moraju jednom zauvek


otkriti sta zele. Ovo bi rasprsilo sumnje da ukoliko Albanci zele, na


primer, da otvore sopstveni univerzitet, da oni u stvari pripremaju put za


stvaranje "Velike Albanije".


Albanci u drugim krajevima i oni koji pripadaju drugim politickim partijama


takodje bi trebalo da se izjasne o svojim pozicijama ispred EU. Ovo bi


ukazalo da albanski stav, za koji zele podrsku Zapada, nije izmena


postojecih granica vec otvaranje komunikacija medju njima.


Ove kompleksne i neizvesne veze doprinele su stvaranju trenutne krize.


Pozitivno resenje u Makedoniji bi doprinelo stvaranju stabilnosti u celom


regionu i potvrdilo evropski nacin resavanja krize na celom Balkanu.


Veton Surroi je izdavac "Koha Ditore". On je ucestvovao kao nezavisni


predstavnik Kosovskih Albanaca u medjunarodnim pregovorima.