Okoncavanje nasilja u Makedoniji
Makedonski i albanski predstavnici u vladi i izvan nje moraju sesti i
Okoncavanje nasilja u Makedoniji
Makedonski i albanski predstavnici u vladi i izvan nje moraju sesti i
Pise: Veton Surroi iz Pristine
Raspad bivse Jugoslavije pokazao je da jedino rat privlaci paznju velikih
sila. Jedino nasilje sluzi kao katalizator politickog resenja,
primoravanjem Zapada da se umesa, kako bi sprecio da se sukob prosiri po
celom regionu.
To je bio slucaj sa Kosovom. Na isti nacin se to desilo i u dolini Preseva,
pogranicnoj zoni Srbije, gde su nakon povlacenja jugoslovenskih snaga sa
Kosova, zivotni uslovi za Albance bili znatno otezani.
Jedno od resenja bilo je i uputiti apel humanitarnim organizacijama, ali
jedino kada su se presevski Albanci latili oruzja prisilili su medjunarodnu
zajednicu da posreduje u ovom sukobu.
Ova lekcija je vrlo vazna za slucaj Makedonije, koja je oduvek bila jedna
od komplikovanijih zemalja u regionu, kako zbog njenog etnickog sastava,
tako i zbog jakih suparnickih interesa njenih bliskih suseda.
Sada se albanski gerilci organizuju po celoj teritoriji ove republike.
Nasilje se primenjuje kao katalizator za politicke ciljeve, kao i u slucaju
Preseva, koje je taj model preuzelo od Kosova.
Prvi imperativ je da se ukloni politicka magla koju su stvorile obe strane.
Makedonska drzava tvrdi da je sadasnja kriza uvezena sa Kosova, sto
podrazumeva da uslovi za oruzani sukob nisu postojali u samoj zemlji.
Pa ipak, cinjenica je da se zahtevi Olobodilacke narodne armije, ONA (UCK
Ushtria Clirimtare Kombetare) poklapaju sa zahtevima koje su albanske
partije u Makedoniji isticale poslednje decenije. Postoji jedinstveno
misljenje medju Albancima u Makedoniji da se njihov ustavni status mora
promeniti od etnicke manjine do ustavotvornog naroda. Oni zele jednaka
prava koja im po zakonu pripadaju.
Medjutim, albanska gerila jos vise komplikuje ovo pitanje kada govori o
"makedonskim osvajacima" i "makedonskom varvarstvu" i tvrdnjama da su bili
prisiljeni da udju u rat.
Istina je da je u toku poslednjih deset godina doslo do impresivnog
poboljsanja pozicije Albanaca u Makedoiji, ukljucujuci i postojanje
direktnih predstavnika unutar vlade. Njihova situacija razlikuje se od
sistematske represije koja je sprovodjena nad Albancima na Kosovu, sto je
dovelo do njihovog oruzanog ustanka protiv Slobodana Milosevica.
Dok se dve strane medjusobno bore, mlada makedonska drzava nalazi se pred
najvecim izazovom. Uprkos postojanju mnogih kriza, do sada je Makedonija
izbegavala rat usled uzajamnih nagodbi izmedju razlicitih etnickih grupa,
evolucije njihovih prava i sto je najvaznije, medjunarodne strateske
podrske.
Manje vazan faktor predstavljali su pripadnici makedonskih snaga
bezbednosti. Niko ne misli ozbiljno da policija ili makedonska armija mogu
odbraniti teritorijalni integritet Makedonije.
Albanska gerila ne moze priustiti rat sirokih razmera, kao sto ih makedonske
snage ne mogu suzbiti. Makedonske snage bezbednosti mogle bi se suociti sa
potencijalnim gerilskim ratom u krajevima u kojima zivi vecinsko albansko
stanovnistvo, a koji se protezu od Kumanova do Struge.
Svaki njihov napad privucice jos vise gerilaca, jer je logika gerilskog rata
da se napada drzava gde je god moguce, da bi se isprovocirala reakcija.
Sadasnji status quo se ne moze odrzati.
Ukoliko se sukobi nastave, docice do potpune podele medju razlicitim
nacionalnostima u Makedoniji. Stvorice se etnicke vojske, sto moze dovesti
do drasticnog rezultata geografske podele medju najvaznijim etnickim
grupama.
Malo je verovatno da ce NATO preduzeti vojnu akciju, jer smatra da je u
pitanju unutrasnji sukob. Prosirivanje KFOR snaga da bi se obuhvatila
teritorija Makedonije ne pada na pamet sadasnjoj americkoj vladi. Evropske
drzave bice vrlo rezervisane po pitanju slanja trupa u situaciju gde se
gerici i policija jure po brdima.
Trenutno postoje dva izlaza iz sadasnje situacije: reforma ili revolucija.
Revolucija bi dovela do etnickog cepanja Makedonije. Da bi se to izbeglo
bice potrebne ozbiljne reforme, koje bi se pozabavile unutrasnjim dogovorom,
ljudskim pravima i medjunarodnom podrskom.
Novi unutrasnji dogovor mora biti baziran na reformi makedonske drzave.
Demokratski izbori doneli su izvesne prednosti, ali oni nisu u stanju da
izbegnu glasanje po etnickoj osnovi.
Prioritet je naci nacin da se postigne politicka i socijalna saglasnost koja
nije proizvod etnickog glasanja. Najkonstruktivniji mehanizam bio bi
formiranje okruglog stola da bi se sastavio program reformi.
Karakter ovih promena takodje mora biti definisan. Makedonci osecaju da je
Makedonija njihova nacionalna drzava, ali Albanci i druge etnicke manjine bi
trebalo da se osecaju kao ustavotvoran deo te drzave i da imaju jednaka
prava.
Makedonija mora pronaci novu ravnotezu izmedju licnih prava gradjana i
kolektivnih prava etnickih grupa.
Ocigledno, pripadnici razlicitih politickih struja moraju biti ukljuceni u
proces okruglog stola, ali pozicija gerile komplikuje ravnotezu u zemlji
koja je organizovala uspesne demokratske izbore.
Najbolje bi bilo dati legitimitet gerili kao socijalnom pokretu, a zatim
usloviti njihovo ucesce pripadnistvom postojecim ili novoformiranim
partijama.
Bilo kakav unutrasnji dogovori ne samo sto bi omogucili propocionalnu
zastupljenost
Albanaca u drzavnim institucijama vec bi i ukazali na njihov uspeh
uspostavljanjem uslova za to ucesce.
Takva evolucija bi pruzila pozitivan primer za sve grupe u zemlji i za samu
drzavu. Pokazala bi da evolucija kolektivnih prava nemakedonskog
stanovnistva moze ici u korak sa pozitivnim razvojem same drzave, od
totalitarnih jugoslovenskih modela ka evropskim pristupima.
Medjunarodna podrska za takav proces je od velike vaznosti. Sjedinjene
Drzave i Evropska unija trebalo bi da odu korak dalje od osudjivanja nasilja
i da preduzmu aktivne mere da bi se pronaslo resenje. Trebalo bi ponovo
oziveti strateski cilj integracije Makedonije u Evropsku uniju.
Takva inicijativa bi se takodje bavila strahovanjima da bi unutrasnji
problemi Makedonije mogli da izazovu posledice za ceo region. Ova
zabrinutost potice iz proslog veka i dok je ovakvo razmisljanje jos uvek
prisutno u pojedinim krugovima, Makedonija nije nikad imala bolje susede.
Bugarska je usmerila svoju paznju na pristup u Evropsku uniju, Grcka je vec
njen clan i jedan od najvecih unutrasnjih investitora. Albanija je stabilna
vec dve godine, Srbija je u tranziciji nakon odlaska Milosevica. Iako
Kosovu nedostaju efikasne vlasti, u njemu je jako prisustvo NATO trupa.
NATO bi mogao da postigne jos vise, medjutim, ja se ne slazem da njegovo
prisustvo na Kosovu izaziva nestabilnost: treba zamisliti kakve bi posledice
bile za Presevo i Makedoniju da nema ovih jedinica u neposrednoj blizini.
Makedonija bi trebalo da se upotrebi kao pozitivan faktor regionalnog
ekonomskog razvoja. Uz pomoc EU, Makedonija, Albanija i Bugarska trebalo bi
sto pre da okoncaju razgovore o uspostavljanju regionale bescarinske zone.
Ovo bi moglo privuci i druge susede i pruziti novi model balkanskoj
politici.
U prakticnom smislu, jedini izlaz je da Makedonci i Albanci sednu za
pregovaracki sto i jedni drugima pokazu karte. Oni moraju jednom zauvek
otkriti sta zele. Ovo bi rasprsilo sumnje da ukoliko Albanci zele, na
primer, da otvore sopstveni univerzitet, da oni u stvari pripremaju put za
stvaranje "Velike Albanije".
Albanci u drugim krajevima i oni koji pripadaju drugim politickim partijama
takodje bi trebalo da se izjasne o svojim pozicijama ispred EU. Ovo bi
ukazalo da albanski stav, za koji zele podrsku Zapada, nije izmena
postojecih granica vec otvaranje komunikacija medju njima.
Ove kompleksne i neizvesne veze doprinele su stvaranju trenutne krize.
Pozitivno resenje u Makedoniji bi doprinelo stvaranju stabilnosti u celom
regionu i potvrdilo evropski nacin resavanja krize na celom Balkanu.
Veton Surroi je izdavac "Koha Ditore". On je ucestvovao kao nezavisni
predstavnik Kosovskih Albanaca u medjunarodnim pregovorima.