Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Nastavak Medijskograta

Beograd i dalje cvrsto kontrolise medije u Srbiji, zatvara nezavisne medije i pumpa propagandu u tolikoj meri da se cak i Seselj pobunio.
By Milenko Vasovic

Rat je zavrsen, ispiranje mozga preko medija se nastavlja u Srbiji. Gotovo svi nezavisni mediji su zatvoreni za vreme NATO bombarovanja a usvojeni drakonski zakoni protiv stampe su na snazi, tako da rezim ostvaruje cvrstu kontrolu nad informacijama.


Svakodnevno drzavna propagandna masina izvestava o obnovi i ratnim herojima, obelezava opozicione politicare kao antisrpske izdajnike. Na ovaj nacin Beograd sprecava raspravu o kosovskom debaklu. Nema informacija o nestasici benzina, o kasnjenju plata i penzija, o izgledima (ili o nemogucnosti) da se naprave poruseni mostovi.


Umesto toga, Radio Televizija Srbije (RTS) i rezimske stampa pozivaju gradjane na narodno jednistvo. Gotovo da neme izvestaja o demonstracijama koje se organizuju sirom zemlje, a gradjani za njih saznaju samo kada izadju napolje. Cak je i Vojisav Seselj, lider ultranacionalista, optuzio drzavnu agenciju "Tanjug" i list "Politika" da iskrivljuju smisao partijskih saopstenja Srpske radikalne stranke.


Mediji jos uvek predstavljaju glavni stub vlasti, a situacija je ocajna. Ono malo nezavisnih medija sto je prezivelo rat se suocava sa finansijskim pritiskom, a novine opstaju na entuzijazmu zaposlenih. Nema novca da bi se isplatile plate.


U nedavnom izvestaju koji je objavio Nebojsa Spaic iz Media Centra u Beogradu se kaze: "Oko 600 novinara iz nezavisnih medija... su ostali bez posla i nemaju od cega da zive. Oni mediji koji su opstali morali su da smanje plate ili da otpuste novinare."


Od 33 nezavisne radio i tv stanice okupljene u Asocijaciji nezavisnih elektronskih medija (ANEM) rat je prezivelo samo njih 20. Lokalne vlasti su iskoristile ratno stanje i stavile sapu na njih. Mnoge stanice su zatvorene pod izgovorom da nemaju frekvenciju, iako su im dokumenta bila u redu, ili su kazenjene visokim novcanim kaznama. Ostali mediji su morali da budu zatvoreni zbog besparice.


Finansijski pritisak je deo rezimske strategije. Dok se rezimske radio i tv stanice po pravilu oslobadjaju taksi jer su pomogle u "odbrani nacije", nezavisni mediji moraju da placaju astronomske troskove. Poslednja uplatnica na 400.000 dinara (40.000 DEM) upravo je stigla na adresu "Radio Panceva", nezavisne stanice iz grada pored Beograda, ciji program je popunio prazninu u medijskom prostoru prestonice posle gusenja nezavisnih medija u Beogradu. Radio ne bi bio u stanju da plati ovu kaznu cak i u najbolja vremena.


Drugi mediji su suocavaju sa mnogo grubljim oblikom represije. Nebojsa Ristic urednik "TV Soko" iz Sokobanje u juznoj Srbiji zavrsio je u zatvoru. Osudjen je na godinu dana zbog plakata "Sloboda stampi" koji je u vreme NATO bombardovanja zalepio na prozor redakcije. Ivan Novkovic, TV producent iz Leskovca, osudjen je na trideset dana zatvora zato sto je emitovao poruku za vreme kosarkaske utakmice 1. jula o antirezimskim demonstracijama u gradu.


Drastican primer je i sudbina beogradskog "Radija B92" koji je godinama bio omiljeni radio Beogradjana. Jos prvih dana rata kompletna garnitura novinara, zajedno sa direktorom i urednicima, zamenjena je "patriotskom" postavom koji su ovaj radio koji se bavi alternativnim kulturnim temama i politikom pretvorili u klasicno rezimsko glasilo. Ipak, Sasa Mirkovic, direktor "devedesetdvojke" i njene originalne postave, je najavio da ce Beogradjani skoro cuti program "slobodne B-92", ali njihovi planovi jos uvek nisu poznati.


Drugi elektronski medij u Beogradu, Studio B, je u velikoj meri kompromitovan zbog uloge koju je odigrao Vuk Draskovic i Srpski pokret obnove (SPO), u cijem vlasnistvu se nalazi ova stanica. Posto Draskovic i SPO flertuju sa jugoslovenskim predsednikom Slobodanom Milosevicem, smatra se da program Studija B nije pouzdan.


U stampi je situacija slicna. Dva rezimska lista "Politika", "Politika ekspres" i prorezimske "Vecernje novosti" se utrkuju u "patriotizmu", sto je eufemizam za sluzenje rezimu. "Dnevni telegraf", kontroverzni dnevni list, nije poceo ponovo da izlazi posle ubistva njegovog glavnog urednika Slavka Curuvije na pocetku bombardovanja kada je sa svojom suprugom ulazio u stan. U medjuvremenu, nekoliko nezavisnih listova "Blic", "Danas", i nedeljnici "Vreme" i NIN su ostale svetle tacke u srpskom medijskom prostoru, iako su neki izgubile pravi sjaj za vreme bombardovanja.


Ipak, srpski Zakon o informisanju, koji je usvojen prosle jeseni, je jos uvek na snazi i predstavlja stalnu pretnju urednicima kao i rizik od enormnih kazni protiv urednika i izdavaca pod bilo kakvim izgovorom. 23. juna, je nezavisni list Parlament iz Novog Sada kaznjen sa 135.000 dinara (13.500 maraka) jer u impresumu nije objavio ime urednika.


Pre rata je "Blic", najtirazniji nezavisni dnevni list u Srbiji, koji ima formu tabloida, kaznjen sa 220.000 dinara (22.000 nemackih maraka) na osnovu Zakona o informisanju. Glavni urednik Veselin Simonovic kaze da su sada rizici jos veci. "Mi mozemo svaki dan doci pod udar tog zakona, a kako bi platili ne znam. To samo znaci da rezim moze uvek da nas ugusi," on kaze.


U vreme bombardovanja doneto je mnogo uredbi koje ogranicavaju slobodu, ali uredba o cenzuri nije. Ipak svaka odstampana stranica prvo je morala proci kroz ruke cenzora. Taj proces je zaustavljen, a neki clanovi parlamenta iz Miloseviceve Socijalisticke partije Srbije su sugerisali za vreme rata da ce traziti promenu zakona o medijima uztvrdivsi da imaju spreman novi nacrt zakona. Medjutim, u nedavnim raspravama u parlamentu o ratnim zakonima bilo je reci o pretvaranju njihovih kljucnih komponenata u redovne zakone, a ne o ukidanju njihovih represivnih aspekata.


Simonovic iz Blica upozorava da je trenutno vlast u haosu, ali da ce krenuti u radikalnu akciju protiv svih sloboda, cim se malo konsoliduje.


Dragoljub Zarkovic, urednik nezavisnog nedeljnika Vreme, tvrdi da je sprska opozicija delimocno odgovorna za nepostojanje medijskih sloboda u Jugoslaviji, jer se slozila da ucestvuje na izborima bez odgovarajucih uslova.


"Ko se tome (slobodnim medijima) nada u Srbiji, taj je lud," on tvrdi. "Ta sansa je propustena 1990.godine i srpska opozicija je jedina u Istocnoj Evropi koja je pristala da izadje na izbore bez ravnopravnog tretmana u medijima."


Srbija koja je predstavljena u medijima i svakodnevna stvarnost se toliko razlikuju da bi i najveci napori Beograda da kontrolise razmisljanje ljudi mogli da budu neuspesni. Ljudi se trude da dodju do informacija kojima veruju. Za vreme bombardovanja, imucniji su kupovali satelitske antene da bi mogli da gledaju CNN, BBC World i ostale strane programe, dok su ostali slusali Radio Slobodna Evropa, Glas Amerike i druge programe na kratkim talasima na sprskom jeziku.


Kako rece jedan beogradski radnik, najbolja informacija je novcanik. "Kad radis citav dan, a on prazan, koja te novina ili televizija moze ubediti da je vlast dobra," on kaze.


Neki opozicionari veruju da ce se rezimska medijska strategija vratiti rezimu kao bumerang.


Drzavni mediji su do te mere u sluzbi vlasti da se gotovo postize kontra efekat," kaze Slobodan Vuksanovic potpredsednik Demokratske stranke, clanice Saveza za promene. "Putujem po Srbiji i vidim da ljudi ne veruju RTS cak i kada objavi nesto sto je tacno."


Milenko Vasovic je novinar dnevnog lista Blic u Beogradu.