Mrtvi Ne Mare Za Kosovo

Supruge i majke jugoslovenskih vojnika koji su mobilisani da se bore na Kosovu su izrazili svoju frustriranost na ulicnim protestima ciji motiv je strah za bezbednost svojih najblizih a ne politika. Medjutim, nije iskljuceno da ce njihovi protesti imati politicke posledice.

Demonstracije su odrzane pre tri nedelje bez ikakve koordinacije i sire organizacije u gradovima na jugu Srbije, Krusevcu, Aleksandrovcu i Cacku. Time su ogolili laz oficijalne propagande o volji svih Srba da izdrze patnju samo da bi Kosovo ostalo integralni deo Srbije.

Medjutim, koliko god se razlikovali motivi obicnih gradjana da se suprotstave vlastima, poruke demonstracija su gotovo istovetne: rat treba okoncati sto pre je moguce i da prioritet moraju da imaju ljudski zivoti, a ne politicka buducnost Kosova. Na jednom plakatu je pisalo: "Mrtvima ne treba Kosovo."

Suocen sa spontnom erucijom besa protiv rata i sve veceg broja zrtava, Beograd je opomenut da ne moze beskonacno da se poziva na patriotizam i odbranu Kosova kako bi zadrzao vlast kod kuce.

Iako nisu postavili nijedan politicki zahtev, demonstranti su doveli u pitanje citavu ideolosku konstrukciju na kojoj je Milosevicev rezim funkcionisao jednostavno ustvrdivsi da su im zivoti najblizih vredniji od Kosova.

Poruka je sledeca: ovi Srbi sugerisu da im je mnogo vise stalo da ocuvaju sprske zivote nego srpsku vlast na Kosovu. Ako je to tako, to onda zanaci da Milosevicev rezim, koji se etablirao na odbrani srpskih interesa na Kosovu, gubi najvazniju uporisnu tacku a s njom i politicki raison d'etre.

Otkako je dosao na vlast u Srbiji 1987. godine, Milosevic je upravljao krizom na Kosovu time sto je dosledno posezao za silom umesto da je vodio dijalog.

Sve dok je njegov neprijatelj bila Oslobodilacka vojska Kosova (OVK) a Srbi koji zive van Kosova su bili postedjeni posledica sukoba, ovaj pristup je bio ucinkovit. Mejdutim, kada se opredelio da se suprotstavi najmocnijoj vojnoj alijansi u istoriji sveta, Milosevic se mozda preracunao.

Bez obzira kako bezazleno na prvi pogled izgledaju majke i zene vojnika koje protesvuju, njihov protest bi mogao mnogo ozbiljnije da ugrozi njegove dugorocne sanse da ostane na vlasti nego otvoreni izazov njegovoj vlasti.

Time sto se upustio u sukob sa NATO-m, Milosevic je doveo rat kuci Srbima u Srbiji i tako ugrozio opstanak i svoje zemlje i njenih gradjana.

Dok broj zrtava - koji se nikada ne pominje u rezimskim medijima raste, sve vise rezervista samovoljno napustaju svoje pozicije na Kosovu odbijajuci da daju zivote za sukob koji oni nisu napravili.

Medjutim, demonstranti i deserteri ne zele da Srbija digne ruke od Kosova, niti da uklone Milosevica sa vlasti. Jedino sto zele je politicko resenje i pristanak na sporazum sto pre, bez obzira koliko bi on mogao da bude ponizavajuci.

Problem za Milosevica je u tome sto jedini dogovor koji je na stolu pet zahteva NATO-a ili njihova reformulacija sadrzana u planu G-8 - se prakticno svodi na kapitulaciju. Ukoliko on potipise takav sporazum, njegov prostor za manevrisanje ce biti ozbiljno suzen.

Mnogi u opoziciji strahuju da ce Milosevic iskoristiti mirovni sporazum kako bi restituisao svoju autoratirnu vlast i kako bi se obracunao sa unutrasnjim neprijateljima koje ce optuziti da su odgovorni za nedace u kojima se zemlja nasla.

Posto je jedina partija koja je direktno osudila antiratne demonstracije, Srpska radikalna stranka, mnogi strahuju da ce njen vodja, Vojislav Seselj, imati odlucujucu ulogu u prvom posleratnom perodu.

Neumorno otkrivajuci "izdajnike" i predlazuci sve orginalnije nacine da se oni eliminisu, Seselj i njegovi Radikali preuzece ulogu jurisnih odreda u ime ektremnog srpskog nacionalizma. Ali tu ce bitku izguviti. Jer obicni ljudi ne mogu toliko toga da podnesu.

Autor je nezavisni novinar iz Beograda ciji identitet se ne objavljuje.