Medijski Rat, Druga Runda

Dok je svetska javnost fokusirana na resavanje rata na Kosovu, Jugoslavija je povela jos jedan rat - rat protiv svojih medija. Kao rezultat ovoga, Srbija sada zaista govori jednim glasom, glasom jugoslovenskog predsednika Slobodana Milosevica.

Hitan postupak koji predvidja srpski Zakon o informisanju nedavno je iskoriscen kako bi se novcano kaznili urednici, novinari i izdavaci sirokog raspona publikacija, i na albanskom i na srpskom jeziku. Medju njih spadaju srpska glasila: lokalni dnevnik "Somborske novine", popularni tabloid "Blic", jos jedan dnevni tabloid "Glas javnosti" i dnevnik "Danas". Publikacije na albanskom jeziku koje su kaznjene ukljucuju dnevnike "Kosova sot", "Rilindja" i "Gazeta Shqiptare". Ovo oznacava drugu rundu napada na osnovu novog zakona; u prvoj rundi, koja je usledila odmah posle usvajanja zakona, podignute su optuznice protiv "Dnevnog telegrafa", "Evropljanina" i drugih medija.

Na osnovu ovog Zakona, tuzeni mora da dokaze da je nevin u roku od 24 casa. Optuznice mogu da podignu i sluzbena tela i pojedinci, a tuzilac ne mora da ima nikakve dokaze. Dovoljno je samo da posvedoci da je zbog izvestaja pretrpeo "dusevnu bol" ili da je u tekstu otkrio "sirenje laznih vesti". Nekoliko novina je kaznjeno zbog objavljivanja izjava opozicije koje su okrivile visoke zvanicnike Beograda za kulturna pitanja za ono sto je nazvano najgorom sredinom za kulturu koja je ikada postojala u gradu.

Posebna stavka u zakonu cini urednike i izdavace licno odgovornim za naplatu kazni; njihova licna imovina moze biti konfiskovana ukoliko se ne izvrsi uplata u roku od 48 casova. U zemlji u kojoj je prosecna plata jedva 150 DEM, kazne u rasponu od 5.000 za "Somborske novine" do 100.000 DEM za "Kosova sot" efikasan su nacin za nove represije rezima u gusenju elementarnog ljudskog prava na slobodu govora. Za izjavu opozicije o kulturi, "Glas javnosti" je kaznjen sa 25.000 DEM, Blic sa 40.000 DEM, i "Danas" sa 50.000 DEM. Izgleda da nepredvidljivost cini sastavni deo pretnje.

Zahvaljujuci Zakonu, koji su u oktobru 1998. doneli socijalisti Slobodana Milosevica i radikali Vojislava Seselja, medijska slika Srbije je u ovom trenutku na svom najnizem nivou u poslednjih deset godina. Odmah po usvajanju Zakona, prestala je da izlazi "Nasa borba", jedino pravo opoziciono glasilo u Srbiji. U medjuvremenu, listovi "Dnevni telegraf" i "Danas" pokusali su da se registruju u Crnoj Gori u kojoj ovaj Zakon, teoretski, ne vazi, i gde su ih anti-milosevicevske vlasti u Crnoj Gori docekale sa dobrodoslicom. Medjutim, ni ovo nije resenje za problem, jer srpska policija svakodnevno pleni primerke "Dnevnog telegrafa" na granici izmedjuu Crne Gore i Srbije. Slicnu sudbinu dozivljava i list "Danas". Kada je vreme maglovito novina se cesto ne moze kupiti jer su letovi iz Podgorice prizemljeni.

Zakon o informisanju ima sve elemente ratnog zakona: sireci strah medju novinarima i terajuci neposlusne medije u bankrot, njegova namera je da se po svaku cenu spreci drukcije politicko misjenje - narocito kad je Kosovo u pitanju. General Nebojsa Pavkovic, komandant Vojske Jugoslavije na Kosovu, nedavno je govorio o izdajnicima u medijima, i izgleda da je cilj zakona da se sa njima obracuna. Kao deo ratnog napora, Milosevic ce iskoristiti rat na Kosovu da se oslobodi i ovo malo listova koji nisu direktno pod njegovom kontrolom.

Rat protiv medija u Srbiji nije se zavrsio samo novcanim kaznama: nedavno su na pet meseci zatvora osudjeni glavni urednik "Dnevnog telegrafa" Slavko Curuvija i dva njegova novinara. Tuzio ih je potpredsednik Vlade Srbije Milovan Bojic, clan Jugoslovenske levice: javni tuzilac, istrazni sudija i sadasnji republicki ministar pravde, koji su se bavili ovim sudskim procesom u okviru novog Zakona - takodje su clanovi Jugoslovenske levice, partije koju vodi supruga Slobodana Milosevica, dr Mirjana Markovic. A zatim, u onom sto je izgledalo samo kao logicni nastavak pravnih napada, 15. marta, bomba je eksplodirala u kuci Dragana Alimpijevica, dopisnika beogradskog dnevnika "Glas javnosti" u Kragujevcu, u centralnoj Srbiji. Nije bilo povredjenih.

Ocigledno je da srpski rezim vise nece dozvoliti ni ogranicenu otvorenost koju je tolerisao godinama. Srpska javnost je mnogo kvalitetnije bila obavestena o ratovima u Hrvatskoj i Bosni nego sto je danas o Kosovu. Tada je postojalo cvrsto medijsko jezgro koje se izborilo za apsolutne novinarske slobode i odrzalo visoke profesionalne standarde. List "Vreme" je predvodio vibrantni deo anti-ratne stampe. "Borba", koja je kasnije postala "Nasa Borba" je donosila dnevne izvestaje, a pod njenim kasnijim nazivom pruzala je pravi nezavisni duh. Radio B92 bio je jedan od najangazovanijih medija, prenosio pouzdane informacije i organizovao anti-rezimske demonstracije. B-92 i ostale radio stanice prenosile su vesti stranih servisa. Postojala je cak i nezavisna televizija, Studio B, koja je, iako nije bila provokativna u tolikoj meri, i iako je njen domet bio organicen, predstavljala veoma vazan izvor informacija i debata.

Sada je medijska situacija u Srbiji gora nego ikad. Studio B je preuzela vlada grada Beograda. "Nasa Borba" je prestala da izlazi zahvaljujuci kombinaciji finansijskih pritisaka i unutrasnjih svadja (mada je i novi Zakon doprineo njenom gasenju). Vreme nastavlja da izlazi, ali u nezanimljivom formatu na losem papiru i sa istim starim stilom. Iako je B92 pokrenuo nezavisnu mrezu radio stanica ANEM sirom zemlje, njegova finasijska pozicija se znatno popravila i radio je prosirio svoj domet. Ali, po pitanju Kosova, vecinom jednostavno daje izjave zvanicnika, mada samo izvestavanje nije poprimilo stil kampanje. Zakonom je takodje zabranjeno domacim radio stanicama da emituju programe inostranih radio stanica tako da se u Srbiji vise ne mogu slusati programi na srpskom jeziku BBC, France International, Free Europe ili Deutsche Welle. Cak i Hrvatska, poznata po represiji svojih medija, danas izgleda mnogo tolerantnija pre drukcijem misljenju a ima i mnogo otvorenije i angazovanije medije.

Paralelno s ratom protiv ostataka slobodnih medija, rezim Slobodana Milosevica preko svoje drzavne Televizije i mnogobrojnih dnevnih listova iz dana u dan pojacava nacionalisticku kampanju kakve u Srbiji nije bilo ni u najgorim danima rata u Bosni i Hercegovini ili Hrvatskoj. U "normalna" vremena u Srbiji, vecernje vesti trajale su pola sata. U toku bosanskog i hrvatskog rata su produzene i trajale su izmedju jednog i dva sata. Danas, obicno traju dva sata, sa jos nekoliko emisija vesti tokom citavog dana - svi emituju bezbrojne pro-kosovske mitinge, zvanicne izjave, price o srpskom stradanju na Kosovu i izvestaje o albanskom "terorizmu". Dva rata su se zaista spojila u jedan.

Kroz ovakve izlive onog sto se predstavlja kao jedinstveno misljenje, i orkestrirane propagandne mitinge koje organizuje srpski rezim, telegrame podrske i druge nacine, Beograd se nada da ce uveriti svetsko javno mnjenje da ce Srbi i Srbija braniti Kosovo po svaku cenu i da ce Jugoslavija ako treba, uci u rat s NATO paktom.

Tako koncipiran politicki program opet je u prvi plan izbacio fasisticke teze o superiornosti Srba, o njihovoj "prirodnoj potrebi" za Kosovom koje se ovde zove "kolevka" i "sveta srpska zemlja". Spremajuci se za rat protiv Albanaca, Milosevic nije hteo da dozvoli nikakav defetizam u svojim redovima: zato je, preko noci, donet Zakon o informisanju koji optuzenima ne ostavlja nikakvu sansu. Male grupe intelektualaca, partija ili pojedinaca koje shvataju da je na Kosovu na delu nova vrsta etnickog ciscenja vise nemaju priliku da se oglase. Zapadne sile u medjuvremenu ocajnicki pokusavaju da izbegnu ratu na Kosovu, dok jedva da obracaju paznju na pitanja demokratizacije i slobode stampe u Srbiji. Sada, u dvanaestoj godini svoje vladavine, Milosevic zove u rat protiv celog sveta, a nema glasa koji bi mu se suprotstavio.

Petar Lukovic je kolumnist Feral Tribune-a i urednik XZ, kulturnog magazina u Beogradu www.beograd.com/xz.