Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Lider hrvatskih Srba izbegavao odgovornost za zločine – tvrdi svedok.

Goran Hadžić "bi obično ili negirao da zna bilo šta o tome, ili bi tvrdio da su te zločine izvršili pojedinci koji su bili van efektivne kontrole".
By Velma Šarić
  • Svedok tužilaštva, general John Wilson, u sudnici Haškpg tribunala.  (Photo: ICTY)
    Svedok tužilaštva, general John Wilson, u sudnici Haškpg tribunala. (Photo: ICTY)

Tokom rata u Hrvatskoj, Goran Hadžić je – kao lider lokalnih Srba – obično negirao zločine ili tvrdio da su ih počinile snage koje nisu pod njegovom kontrolom, izjavio je ove sedmice pred Haškim tribunalom jedan bivši vojni posmatrač Ujedinjenih nacija.

Svedok optužbe, general Džon Vilson (John Wilson), bio je, u periodu od januara do marta 1992. godine, visoki oficir za vezu UN-a u bivšoj Jugoslaviji; dok je od marta do decembra 1992. bio glavni vojni posmatrač.

Na početku svog iskaza, Vilson je sudskom veću rekao da je od njega bilo zahtevano da održi brojne sastanke sa političkim i vojnim rukovodstvom "svih zainteresovanih strana". To se odnosilo i na Hadžića, koji je bio predsednik otcepljenog srpskog područja u Hrvatskoj, poznatijeg kao Republika Srpska Krajina (RSK).

„Sećam se da je Hadžić na izveštaje o zločinima reagovao na različite načine", kazao je Vilson, "ali se sećam i da bi obično ili negirao da zna bilo šta o tome, ili bi tvrdio da su te zločine izvršili pojedinci koji su bili van efektivne kontrole".

Hadžić je po 14 tačaka optužen za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, koji su početkom devedesetih godina u Hrvatskoj bili počinjeni nad hrvatskim i drugim nesrpskim stanovništvom – uključujući progone, istrebljenje, ubijanje, pritvaranje, mučenje, nečovečna dela, okrutno postupanje, deportaciju, bezobzirno razaranje i pljačku. On je navodno sudelovao u „zajedničkom zločinačkom poduhvatu“, čija je svrha bilo "trajno prisilno raseljavanje većine hrvatskog i ostalog nesrpskog stanovništva sa približno jedne trećine teritorije Republike Hrvatske", kako bi bila stvorena država u kojoj bi dominirali Srbi.

U vreme trajanja sukoba, Hadžić je obavljao visoke političke funkcije na onom području Hrvatske koje je bilo pod srpskom kontrolom. Bio je predsednik vlade samoproklamovane Srpske Autonomne Oblasti Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema (SAO SBZS), a od februara 1992. do decembra 1993. i predsednik RSK, koja je obuhvatala i spomenutu autonomnu oblast.

Vilson je rekao kako misli da je okrivljeni zaista imao efektivnu vlast u Krajini. Policija je, na primer, formalno bila u nadležnosti ministra unutrašnjih poslova RSK, Milana Marića, ali je – prema navodima svedoka – "efektivno" radila za Hadžića.

Vilson je dodao da je Hadžić "odavao utisak" da je u potpunosti odan tadašnjem predsedniku Srbije, Slobodanu Miloševiću. Svedok je rekao da su i Milošević i Hadžić tvrdili kako su "aktivnosti snaga na terenu" često predstavljale odgovor na "hrvatske provokacije".

Svedok je rekao kako je delovalo da Hadžić podržava ideju da oblasti koje su bile pod kontrolom RSK nikako ne mogu biti ponovo pripojene Hrvatskoj, te da "nema šanse" da Srbi i Hrvati mogu da žive zajedno. No, dodao je da Hadžić nije bio "aktivni zagovornik nasilnog čišćenja RSK od nesrpskih stanovnika".

Vilson je rekao kako je stekao utisak da su specijalne policijske jedinice u RSK predstavljale "srce problema", te da su one "odgovorne za počinjene zločine". Po njemu se pojam "specijalne policije" odnosi na "sve policijske snage koje su bile prisutne na bojištu i sudelovale u borbenim dejstvima".

Te specijalne policijske snage bile su izvor "problema prilikom razmeštanja [mirovnih trupa UN-a] na teritoriji Krajine", nastavio je Vilson.

Vilson je tokom svedočenja napomenuo i da je pozicija UN-a na teritoriji koja je bila pod kontrolom RSK zavisila od lokalnih vlasti i njihove volje.

Tokom unakrsnog ispitivanja, Hadžićev branilac Toma Fila podsetio je svedoka na to da je on u svojim izveštajima lordu Dejvidu Ovenu (David Owen) – tvorcu mirovnog plana kojim je omogućena demilitarizacija lokalnih srpskih snaga – sugerisao kako lokalne vlasti imaju svoju ulogu i kako treba da postoje sve dok se mirovne snage UN-a – poznatije kao UNPROFOR – ne rasporede u potpunosti, a možda čak i posle toga.

Svedok je potvrdio da je smatrao kako postoje "legitimni vojni razlozi za to da Srbi zadrže vlastite snage nakon što UNPROFOR bude raspoređen".

Međutim, on je ukazao na to da je UNPROFOR na terenu bio toliko slab delimično i zbog toga što lokalne vlasti u RSK nisu učinile ništa kako bi podržale mirovne trupe ili ublažile tenzije.

"UNPROFOR, očito, nije bio u stanju da pomogne lokalnom stanovništvu. Situacija nije bila bezbedna i vladala je atmosfera straha, a lokalna policija nije činila ništa kako bi to zaustavila ili sprečila".

Suđenje se nastavlja naredne sedmice.

Velma Šarić izveštava za IWPR iz Sarajeva.