Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

KOMENTAR: SVERCERSKI BLUZ NA BUGARSKOJ GRANICI

Medju sluzbenicima na granici koja ce uskoro postati kapija Evropske unije mito i korupcija su uobicajena pojava.
By Marcus Tanner

Na bugarskoj-srpskoj granici izmedju Dragomana i Dimitrovgrada, kamioni, automobili i autobusi se postrojavaju u nekoliko kolona ispred trepcucih svetala na granicnom prelazu.


Ovo je prometna granica preko koje se odvija sve intenzivniji saobracaj izmedju Turske i Zapada, uz sve veci broj turista i kupaca koji posecuju Bugarsku, gde se maloprodajna ponuda izuzetno poboljsala u nekoliko poslednjih godina.


Granicni prelaz je preuredjen u skladu sa najavama da ce od 2007. godine ovo biti spoljasnja granica Evropske unije sa zapadnim Balkanom, ukoliko zahtev za prijem u clanstvo koji je podnela Sofija bude prihvacen.


Ali, ako ce za dve godine ovo biti kapija Evrope, i Evropa i Bugarska ce prvo morati da obave veliko spremanje.


Cini se da je korupcija ovde uobicajena stvar - jednako medju bugarskim i srpskim carinskim sluzbenicima i da nudjenje i primanje mita ovde ima flagrantne razmere.


IWPR je ispitao takve zloupotrebe na redovnoj autobuskoj liniji od Sofije, koja se nalazi 55 kilometara istocno od granice, do grada Nisa u Srbiji.


Vozilo, ciji je vlasnik srpska drzavna firma Nis-Ekspres, stiglo je na granicu po redu voznje, oko 4:45 popodne.


Onda je na granici provelo cetiri i po sata, dok su putnici otvoreno pregovarali sa carinskim sluzbenicima oko iznosa mita koji su ovi trazili da bi dozvolili prelazak autobusa preko granice.


Problemi su poceli odmah po prispecu na granicu, jos kada su carinici na bugarskoj strani skrenuli vozilo u posebnu zonu za kontrolu.


Nije nam bilo jasno zasto se obican putnicki autobus, koji ovim istim putem prolazi nekoliko puta nedeljno, upucuje u zonu za pregled koja je projektovana tako da moze otkriti robu ili ljude skrivene u ili ispod zapecacenih kamiona.


Garaza, u kojoj inspektori mogu sici u duboke kanale i iz njih ispitivati donji trap vozila, nije predvidjena za ispitivanje autobusa sa staklenim prozorima, u kojima se sve moze videti. Sta se moze sakriti u autobus ili ispod autobusa, pitali smo se?


Ali, nasi saputnici uopste nisu bili iznenadjeni. Nisu, cak, ni ocekivali da ce autobus zaista biti pregledan. Objasnili su nam da je to igra strpljenja.


Neki od iskusnijih putnika na ovoj liniji izasli su iz autobusa da bi razgovarali sa carinicima. Pre toga su obisli autobus prikupljajuci novac od ostalih putnika i ignorisuci nas, strance.


Pregovaraci su se uskoro vratili razocarani. “Traze jos”, saopstio je jedan od njih, misleci na carisnske sluzbenike. “Jos koliko?”, pitao sam, otkrivajuci po prvi put da razumem njihov jezik. “Da li imas deset evra?”, upitao me je covek pun nade.


Bilo je ocigledno da prvo prikupljanje novca nije dalo rezultata i sada je covek trazio da mu svi daju po deset evra da bi nastavio pregovore sa carinicima. Nismo imali evre kod sebe, ali smo pristali da damo bugarske leve koji su nam preostali, u vrednosti manjoj od polovine trazene sume.


Dok smo stajali napolju i cekali na nocnom vazduhu, jedan Rom, trgovac, nervozno je pusio i psovao carinike zbog njihove pohlepe.


Jedna zena je pokazala na autobus koji je stigao posle naseg, ali je odmah i bez problema pusten da prodje dalje, dok smo mi nastavili da cekamo.


To nas je iznenadilo, jer je u njemu bilo dvostruko vise putnika nego u nasem, a u prtljazniku, koji je samo ovlasno pregledan, lako su se mogla videti pakovanja flasa sa alkoholnim picima i drugom robom.


“To je autobus privatne kompanije,” rekla je zena. “Vozac daje carinicima 200 evra.


“Nas autobus pripada drzavnoj kompaniji”, dodala je. “Vozac nema novca da im plati, pa zato moramo da cekamo.”


Sokiralo nas je njeno prihvatanje takvog rezima podrazumevane iznude, ali objasnila nam je da njen pristup samo odrazava godine iskustva sticanog na ovom istom putovanju iz nedelje u nedelju.


“Kupujem odecu u Sofiji i prodajem je na pijaci u Nisu. Svaki put je isto – cekamo po cetiri ili pet sati. Ili, cak i vise,” izjavila je za IWPR.


Kaze da im se ponekad desavalo da autobus i njegovi putnici docekaju kraj dnevne smene carinskih sluzbenika. Onda moraju da pocnu citav proces ispocetka sa nocnom smenom.


“Velike zverke lako prolaze – najvise trpe sitne ribe kao sto smo mi”, rekla je ogorceno.


“Otimaju nam poslednji komad hleba iz usta, dok oni kupuju vile i kola od novca koji ovde uzimaju.”


Razumeo sam njenu ogorcenost, jer zavezljaji robe malih trgovaca u autobusu verovatno ne bi privukli posebnu paznju cariniskih sluzbenika na nekoj “normalnoj” granici.


Robu koju je ova zena nosila cinile su bluze i kosulje spakovane u tri pocepane plasticne kese srednje velicine. Njen prihod od ove trgovine ne premasuje 100 evra mesecno.


“Probajte da od toga izdrzavate porodicu u Srbiji”, rekla je. Njen muz je izgubio posao u Nisu pre pet godina, pa sada samo ona izdrzava porodicu. Njeno namuceno i umorno lice govorilo je vise nego reci.


Autobus koji u 16 sati polazi iz Sofije u Nis i treba da stigne na odrediste za tri sata stigao je tek u 23 sata. Bugarski carinici su nas konacno pustili da prodjemo. Na kraju svi nekako prodju – pitanje je samo koga ce prvog izdati strpljenje.


Mozda su se carinski sluzbenici posle naseg malog dodatnog priloga u levima i srpskim dinarima konacno pomirili sa cinjenicom da se iz ovog limuna vise nista ne moze iscediti.


Ostatak putesestvija od cetiri i po sata proveli smo u rukama srpskih carinika, koji rade isto sto i njihove kolege na bugarskoj strani.


Razlika je samo u tome sto ce se Bugarska uskoro pridruziti ne samo jednom od najmocnijih trgovinskih blokova, vec i telu koje tvrdi da postavlja standarde dobre uprave.


Srbija se jos nije ni prijavila za prikljucenje. Standardi ponasanja na srpskoj granici prica su za sebe. Standarde koji se primenjuju na bugarskoj granici, s druge strane, uskoro ce osetiti citava Evropa.


Markus Taner je urednik i instruktor IWPR u Beogradu