Komentar: ni traga od srpskog Adenauera

"To sto nam je potrebno sada je harizmaticni lider sa istinskom vizijom," rekao mi je jedan mladic u svojim dvadesetim nakon objavljivanja rezultata prvog kruga srpskih predsednickih izbora. "Nazalost, takva osoba ne postoji na srpskoj politickoj sceni."

To je dilema sa kojom su suocavaju mnogi glasaci kada treba da biraju izmedju neinspirativnih kandidata za posao sefa drzave.

S jedne strane, postoje velika ocekivanja, a s druge je shvatanje da ih postojeci kandidati ne mogu ispuniti.

Jos jedan znak koji ukazuje na lose stanje mlade srpske demokratije je cinjenica da su mi u razgovoru mnogi ljudi rekli, navodeci razlog zasto se odlucuju za umerenog kandidata Borisa Tadica, da "on makar nije kriminalac".

Drugim recima, puka cinjenica da neko nije osudjivan zbog kradje, prevare ili mita je u Srbiji postala dovoljan uslov za vrsenje najznacajnijih duznosti u zemlji.

Cak i u nekoj od skandinavskih zemalja, u kojima demokratski sistem glatko funkcionise, i gde sef drzave ima malo toga da radi osim da se osmehuje i pozdravlja sa zvanicama na prijemima, ova vrsta negativne kvalifikacije – to sto niste ubica, ili lopov – bi vam tesko moglo garantovati uspesno obavljanje ovakve duznosti.

Problem je u tome sto je zemlji poput Srbije, sa dugackom listom ekonomskih i politickih problema – blizu bankrota, a bez jasnog usmerenja i prepoznatljive strategije – potrebno nesto mnogo vise na celu drzave od osobe ciji je glavni kvalitet sto nije krivicno gonjena.

Ono sto joj je potrebno je – mozda ne bas Petar Veliki – ali makar neka vrsta balkanskog Konrada Adenauera.

Prvi posleratni lider Zapadne Nemacke je ucinio mnogo vise za svoju zemlju nego sto je to bila njegova uloga u rasciscavanju rusevina posle saveznickog bombardovanja i trasiranju puta ka "ekonomskom cudu" u pedesetim godinama proslog veka.

Adenaurov izrazito moralan stav i njegovo apsolutno odbacivanje svih aspekata nacistickog nasledja je pomoglo nemackom duhovnom preporodu nakon dve decenije tokom kojih je svaka patriotska vrednost bila izvrtana, iskrivljena i zloupotrebljena.

Zatvarajuci vrata nacionalistickim vrednostima koje su dominirale nemackim drustvom decenijama sto se okoncalo katastrofom, Adenauer je svoju zemlju smestio u centar jednog potpuno novog projekta – izgradnje nove, demokratske Evrope koja zivi u miru na rusevinama proslosti.

Simbol raskida sa tom bliskom, ali iskvarenom prosloscu je bila vanredna odluka da se nemacka prestonica izmesti u mali grad na obalama Rajne – Bon.

Za zaljenje je nacija koja ne uspeva da nacini slican, potpuni raskid sa vrednostima koje ocito nisu vodile nikuda – ili su za posledicu imale masovne grobnice.

Srbija, kao sto to svako izvan – ako ne unutar – zemlje moze videti, sada placa visoku cenu za kompromise i polovicna resenja njene demokratske revolucije.

Vise nego ikada se cini da se Srbija iz 2000. godine ne moze porediti sa novom Nemackom iz 1945., vec delimicno novom nemackom drzavom iz 1918. godine, kada su monarhiju ukinule slabasne, zastrasene demokrate Vajmarske Republike.

Poput samozvanih demokrata u modernoj Srbiji, nemacke demokrate u dvadesetim i tridesetim godinama proslog veka su se neprestano medjusobno koskale i svadjale. Zastraseni u vecoj meri optuzbama za izdaju koje su pristizale sa krajnje desnice nego bilo cim drugim, oni su o svojim principima razgovarali sapatom – obracajuci se, po mogucstvu, inostranoj publici.

Kada ne bi stvarali bezbrojne privremene i varljive koalicije, oni bi se medjusobno glozili i napadali poput macaka u dzaku – nesvesni nastupajuce opasnosti sve dok ih nacisticki parni valjak nije sve odjednom pregazio.

Trenutak kada su pregazeni, makar nam tako istorijske knjige govore, vecina Nemaca je docekala sa olaksanjem jer je tako snazna bila zudnja javnosti za stabilnoscu – i tako je diskreditovana celokupna ideja demokratije.

Bio je neophodan covek Adenauerovog morala, ugleda i snage volje da ponovno zasadi seme demokratije. On je to ucinio sa takvim uspehom pre vise od pedeset godina da nemacka demokratija vise nikada nije posrnula.

Medjutim, Srbija nema takvog drzavnika na vidiku – bilo u redovima potencijalnih predsednika ili unutar citave politicke elite.

Kao sto mi je to jedan srpski analiticar rekao – politicka klasa je "katastrofalna". Gde je, pita se on, neki ekvivalenat makar hrvatskog premijera Ive Sanadera, koji je uspeo da ujedini zemlju oko projekta pridruzivanja Evropskoj Uniji do kraja ove decenije.

Cini se da je odgovor na to pitanje – nema ga nigde.

I dalje je misterija sta ce cak i "umereni" kandidat na ovim izborima uciniti u vezi sa Kosovom, privredom ili osumnjicenima za ratne zlocine.

Ne cudi sto analiticar sa kojim sam razgovarao nije strepeo za Tadicevu pobedu, mada smatra da je to pozeljnija opcija od pobede nad ultranacionalistom kao sto je to Tomislav Nikolic.

Njegova mracna dijagnoza je da se Srbi suocavaju sa prilicno siromasnim opcijama – izborima na kojima nema prave pobednicke opcije, ako bismo tako mogli reci.

"Izbor", takav kakav jeste u ovom trenutku je izmedju trenutne ekskomunikacije iz Evrope i odbacivanja od strane Amerike ukoliko Nikolic postane predsednik – i sada nesto verovatnije varijante kompromisa i konfuzije sa Tadicem kao predsednikom Srbije.

Nije cudno sto mnogi Srbi vise vole jednostavnu jasnocu Nikolicevih poruka u odnosu na njegovog rivala u drugom krugu predsednickih izbora. S jedne strane je sve jasno, ali na drugoj – samo izmaglica. Nije cudno sto se mnogi ljudi nece cak ni potruditi da glasaju na ovim izborima.

Markus Taner je urednik/instruktor obuke IWPR-a za Balkan.