Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

KOMENTAR: NEDOVOLJNA SPREMNOST ZA ISTRAZIVACKI RAD U BALKANSKIM MEDIJIMA

Na Balkanu ima dosta posla za novinare koji se bave istrazivackim novinarstvom, ali malo je medijskih kuca u kojima se njihov glas moze cuti.
By Marcus Tanner

Dok sam nedavno tragao za svezim idejama na temu istrazivackog novinarstva, kupio sam u svojoj lokalnoj knjizari primerak knjige “Ne govorite mi lazi: istrazivacko novinarstvo i njegovi trijumfi”.


U pitanju je izbor nekih od najboljih tekstova istrazivackog novinarstva ovog i proslog veka, ukljucujuci izvestaj Marte Gelhorn iz tek oslobodjenog nacistickog koncentracionog logora iz 1945. godine, tekst Sejmura Hersa o otkricu masakra u selu Mi Laj na severu Vjetnama, i mnoge druge.


Vise nego ovi slavni clanci zainteresovao me je uvod urednika Dzona Pilgera u kojem on izlaze svoje misli i objasnjava zasto je istrazivacko novinarstvo i dalje tako vazno za opstanak zdrave demokratije.


Pilger pocinje citirajuci Oskara Vajlda. “U ocima svakoga ko je citao istoriju, nepokornost je covekova prva vrlina.” Tu je zaista sazet veci deo onoga sto jeste zadatak istrazivackog novinarstva. Razlika izmedju istinskog istrazivackog novinarstva i novinarstva potcinjenog vlastima jeste u spremnosti novinara da primeni kriticki stav koju svi mi posedujemo. U tome je priroda njegove ili njene nepokornosti.


Kao sto Pilger dodaje, znacaj ovog zanata je u cinjenici da su se sile koje pokusavaju da ostanu skrivene uvek plasile i mrzele novinare koji ruse paravane, vire iza fasada i podizu kamenje. U isto vreme, novinarstvo nudi sredstvo kojim se nepravda moze ne samo raskrinkati nego i artikulisati. Kao sto on kaze: "Bez toga, nase osecanje nepravde bi ostalo bez vokabulara i ljudi vise ne bi raspolagali oruzjem koje im je potrebno da bi se protiv nje borili."


Listajuci njegovu knjigu covek lako moze osetiti nostalgiju za velikim vremenima onoga sto su ljudi nekada nazivali "sedmom silom". U doba pre televizije, kada je novine citala prakticno svaka pismena osoba, novinari su imali moc – zahvaljujuci ogromnim tirazima – da izvrsnu vlast pozivaju na odgovornost.


Marta Gelhorn je smatrala da novinarstvo – kako njeno tako i drugih ljudi – nema mnogo uticaja na ono sto se dogadja, ali time je potcenila sebe. Njeni tekstovi koji su nastajali iza republikanskih linija u spanskom gradjanskom ratu, na primer, oblikovali su popularne predstave o ovom konfliktu vise nego zvanicni izvori informacija. Oni su doprineli stvaranju internacionalno prihvacenog stava prema rezimima poput Frankovog i artikulisanju sve snaznije osude fasizma kao legitimnog modela upravljanja. Pilgerov clanak iz britanskog Dejli Mirora o Pol Potovom genocidu u Kambodzi, na osnovu koga je kasnije napravljen TV dokumentarac "Nulta godina", toliko je bio neugodan za britansku vladu da je ona bila primorana da opozove odluku o priznavanju vlade u Pnom Penu.


Cak i relativno dobro vodjenim demokratijama sa dugom tradicijom, kao sto su SAD ili Britanija, i dalje su potrebni radoznali, ispitivacki raspolozeni i nepokorni novinari. Ta potreba je daleko veca u istocnoj i jugoistocnoj Evropi, gde je demokratija tek nedavno stigla, a izvrsna vlast ima vecu kontrolu nad diseminacijom informacija nego sto je to slucaj na zapadu.


Ovde se nepokorni novinari suocavaju sa vecim opasnostima i imaju daleko manje potencijalnih politickih zastitnika kada pokusavaju da pozovu vlasti na odgovornost zbog neodgovornih i arbitrarnih postupaka.


Mislim na Zeljka Kopanju, urednika banjaluckih Nezavisnih novina. Njegova spremnost da istrazuje srpske ratne zlocine u njegovoj rodnoj Bosni dovela je do napada u kojem je ostao bez nogu – obe noge su mu amputirane posle eksplozije bombe podmetnute ispod njegovog automobila 1999. godine. Jedan od njegovih neugodnih clanaka sadrzao je tek otkrivenu pricu o tome kako je grupa paravojnih nasilnika po imenu "Misevi" terorisala Doboj u centralnoj Bosni 1992. godine, nakon sto je prosla obuku od strane specijalne jedinice srpske agencije drzavne bezbednosti poznate kao Crvene beretke.


Na internetu sam pronasao sledeci prilog Klajda Milera, americkog fotografa koji je radio sa Kopanjom 1999. godine. Napisao je: "Mnogi od nas nikada se nisu suocavali sa izborima ili posledicama sa kojima se Kopanja suocavao. Koliko puta je vas izdavac doneo odluku da objavi neku pricu znajuci da bi ga njeno publikovanje moglo stajati zivota? Koliko cesto se vozite na posao znajuci da neko zeli da vas ubije zbog prica koje vase novine objavljuju?"


On dodaje: "Od Zeljka Kopanje sam iz prve ruke naucio kakve posledice mogu nastupiti zbog potrage za istinom i zbog njenog publikovanja."


Ovaj slucaj je bar dobro poznat. Mnogi drugi nisu. Citajuci clanak o novinarstvu u Rumuniji u prosloj godini koji je objavio IWPR, podsetio sam se na stalno fizicko zlostavljanje teskih, nepokornih novinara u zemlji koja je kandidat za clanstvo u Evropskoj uniji i trebalo bi da se pridruzi ovom ekskluzivnom kulbu 2007. godine.


Moj kolega iz IWPR-a u Rumuniji izvestio je o 16 novinara koji su bili izlozeni fizickim napadima 2003. godine nakon pisanja o korumpiranim zvanicnicima i lokalnoj mafiji. Mnogi drugi su primali anonimne pretnje smrcu.


U izvestaju se opisuje slucaj novinara po imenu Ino Ardelean, urednika dnevnih novina, Evenimentul Zilei, koji je prebijen u Temisvaru posle pisanja clanaka u kojima je ukazao na veze izmedju zvanicnika vladajuce Socijaldemokratske stranke i korumpiranog poslovanja nekih kompanija. Morao je podneti nekoliko operacija i provesti na lecenju skoro dva meseca pre nego sto je bio u stanju da se vrati kuci.


Florin Kovac, njegov advokat, izjavio je da je izostajanje policijske akcije posle napada na njegovog klijenta deo uobicajenog obrasca. U policijskim istragama povodom proslogodisnjih slucajeva nasilnih napada na novinare pocinioci ovih napada nikada nisu otkriveni. On dodaje: "Na zalost, novinarstvo je jedno od najrizicnijih zanimanja u Rumuniji."


Neki novinari su za svoje istrazivacke poduihvate platili zivotom. Josif Kostinas, novinar koji je pisao knjigu o organizovanom kriminalu u regionu Temisvara, misteriozno je nestao iz grada u junu 2002. Njegovo telo je pronadjeno skoro godinu dana kasnije u obliznjoj sumi.


Autokratski rezim Nikolae Causeskua u Rumuniji srusen je pre 15 godina, pa cinjenica da se napadi protiv novinara-istrazivaca nastavljaju pokazuje da dolazak visestranacke demokratije nije ucinio kraj pritisku na slobodoumne novinare.


Drugim recima, tajnovite sile nisu nestale, vec su samo promenile oblik. U vecini slucajeva nije vise drzava ta koja terorise pravo istrazivacko novinarstvo, vec su to baroni velikog biznisa.


Mnogi od njih su bivsi kriminalci i sefovi mafije koji su poceli da legalizuju svoje poslovne interese. Kupovina medija i njihovo pretvaranje u licne promotere bili su karakteristicni za ovaj proces u nekoliko balkanskih zemalja.


Pritisak na medije danas moze biti suptilniji nego u proslosti, pa ga je otuda teze identifikovati, da ne govorimo o suprotstavljanju. U novom trzisnom okruzenju, novine sve vise zavise od prihoda od reklama. Pretnja povlacenjem oglasa za radna mesta i tendere pretvorila se u prvoklasno oruzje u rukama vlasti, i mnogi urednici nisu spremni na rizik takvog sukoba.


S obzirom na ton ovih zapazanja, mozda vas nece iznenaditi saznanje da nisam sasvim optimistican u pogledu neposredne buducnosti istrazivackog novinarstva u jugoistocnoj Evropi, buduci da je sve ostrija borba izmedju sve veceg broja medija za staticna ili opadajuca trzista primorala mnoge od njih da se okrenu senzacionalizmu i skandalima. Ta opsednustost takozvanim skandalima nema nikakve veze sa pravim istrazivackim novinarstvom, koje se ne moze nazivati tim imenom ako nije zasnovano na rigoroznim proverama cinjenica i odnosu postenja izmedju citaoca i autora.


Uzmimo za primer Srbiju, u koju sam se vratio prosle godine da bih predavao novinarstvo. Posle decenije odsustva iz ove zemlje, bio sam zapanjen promenama na medijskoj sceni. Nekada je postojala grupa novina koje su se jasno mogle identifikovati kao kanal vladine propagande, i druga, znatno manja grupa novina koje su ocigledno pokusavale da govore istinu. Kada sam se vratio naisao sam na kakofoniju novih glasova, a vecina njih je bila na slicnoj dijeti plitkog senzacionalizma pomesanog sa propagandom za potrebe poslovnih i politickih partnera. U takvom okruzenju nema mnogo prostora za nepokorno novinarstvo.


Zbog toga su nezavisne mreze i organizacije kao sto je IWPR – ali, naravno, ne samo IWPR – sve vazniji faktor na medijskoj sceni. Finansirane od brojnih donatora, one mogu ponuditi platformu za glasove koji ne dobijaju mnogo prostora na lokalnom trzistu kojim dominiraju tabloidi.


Posto su internacionalne, takve organizacije povezuju novinare preko drzavnih i etnickih granica, poboljsavaju protok informacija i obezbedjuju regionalni kontekst za price o fenomenima kao sto su sverc i korupcija za cije istraziovanje lokalni mediji nemaju sredstava ili apetita.


Ipak, to ne bi bilo od znatnije koristi za lokalne medije ako oni ne bi poceli da preuzimaju i republikuju deo produkcije organizacija kao sto je IWPR, a upravo to je ono sto je poslednjih godina pocelo da se dogadja. U nekim slucajevima to je dovelo do uocljivih promena u nacionalnoj i internacionalnoj politici. Drugim recima, istrazivacko novinarstvo jos "deluje". Ono moze menjati stvari, mozda ne senzacionalno, ali postepeno.


Moze li se to ilustrovati? Ovde su tri primera, manje-vise nasumicno odabrana iz arhiva IWPR-a.


Jedno istrazivanje koje sam uredjivao prosle godine otkrilo je da napad policije bosanskih Srba na kucu Milana Lukica nije bio – kao sto su srpske vlasti tvrdile i kao sto se lord Esdaun slozio – dobrodosao pokusaj srpskih vlasti da se uhapsi jedan osumnjicenik za ratne zlocine. To je, zapravo, bio neuspeo pokusaj policije da ucutka Lukica tako sto ce ga ubiti tokom hapsenja, da ne bi otkrio gde se kriju dvojca vodecih optuzenika iz rata u Bosni, Radovan Karadzic i Ratko Mladic (vidi BCR 495).


Nerma Jelacic, koja je bila zaduzena za ovu pricu, kasnije je napisala: “Nase istrazivanje slucaja kada je policija ubila rodjaka osumnjicenog ratnog zlocinca zaista je imala odjeka u Bosni. Nalazi iz ovog istrazivanja upotrebljeni su u istrazi EU policije, koja je dovela do postavljanja pitanja u skupstini bosanskih Srba i javnih saopstenja americkog ambasadora i ureda lorda Esdauna. To je konacno dovelo do smene ministra unutrasnjih poslova bosanskih Srba.


Ranije istrazivanje operacije Sablja (BCR 435) – policijske akcije u kojoj su uhapsene hiljade osumnjicenika posle ubistva premijera Srbije Zorana Djindjica – otkrilo je da su slucajevi zlostavljanja uhapsenih bili mnogo rasireniji nego sto se to moglo zakljuciti na osnovu saopstenja Ujedinjenih nacija i OEBS-a. Zahvaljujuci tome, organizacija Amnesty International se zainteresovala za ovaj problem i ukljucila delove izvestaja u naknadno objavljeni izvestaj o stanju ljudskih prava u regionu. Moguce je da su time sprecene ili bar smanjene mogucnosti za koriscenje iste taktike od strane srpske policije u buducnosti.


Poslednji primer datira iz proslog aprila (BCR 494), a u pitanju je mlada novinarka, Tanja Vujisic, Srpkinja sa Kosova koja zivi u Mitrovici. Ona je u izvestaju IWPR-a napisala da pomoc koju Srbija salje kosovskim Srbima zavrsava na pijacnim tezgama, gde se prodaje. Ovaj jednostavan tekst nije zahtevao mesece detektivskog rada – to je bio slucaj jednostavnog izvestavanja o onome sto se vidi sopstvenim ocima – ali je uspeo da primora Crveni krst Srbije da sprovede istragu o nacinu na koji se pomoc dodeljuje i distribuira u regionu. Nijedan od ovih clanaka nije imao za rezultat novu vladu. Ali svaki je na svoj nacin primorao vlasti da postanu nesto transparentnije u svom radu nego sto su to ranije bile. Svaki je podstakao vlasti da budu malo otvorenije i manje arogantne. Sto nije los rezultat za doba kada se veruje da su stampani mediji izgubili nekadasnju moc u korist sveprisutne televizije.


Kao sto sam otkrio vodeci nekoliko kurseva sirom regiona prosle godine, na Balkanu nema nestasice novinara koji imaju sta da kazu. Ono sto im nedostaje – ne bez ironije, s obzirom na bum u broju novih medija – jesu mesta gde to mogu reci.


Markus Taner, urednik i instruktor IWPR-a u Beogradu, prezentovao je ovo izlaganje u okviru panel diskusije o ulozi slobodne stampe koju su organizovali Atlantski savet Srbije i Crne Gore i Fondacija za mir 11. aprila.