IWPR-ovi bosanski filmovi nude drugačiju sliku
Deca školskog uzrasta, koja su isuviše mlada da bi se sećala rata, kažu da su još uvek opterećena predrasudama starijih.
IWPR-ovi bosanski filmovi nude drugačiju sliku
Deca školskog uzrasta, koja su isuviše mlada da bi se sećala rata, kažu da su još uvek opterećena predrasudama starijih.
Piše: Velma Šarić iz Sarajeva (TU br. 741, 16. maj 2012.)
Učenici srednjih škola, koji su prošle sedmice prisustvovali projekciji IWPR-ovih filmova u gradu Visokom (srednja Bosna), kažu da su ih ti filmovi naučili da verski i etnički identitet ne bi trebalo da budu prepreka zajedničkom životu.
Kratki televizijski dokumentarci – koji su, u okviru serije pod nazivom „Dvadeset godina poslije“, proizvedeni u koprodukciji IWPR-a i sarajevske producentske kuće Mebius Film – govore o ratu koji je od 1992. do 1995. vođen u Bosni i Hercegovini. Oni prikazuju ljude koji su se usudili da budu drugačiji, jer su – prevazilazeći etničke i političke barijere – pokazali najbolje, a ne najgore ljudske osobine.
Ovi filmovi su do sada bili emitovani u 11 škola u Srbiji i Bosni, a sve u sklopu projekta koji finansira norveška vlada. (Opširnije o tome vidi u tekstu „Filmovi objašnjavaju bosanski rat“.)
IWPR je 8. maja održao projekcije u dvema visočkim školama – gimnaziji i muslimanskoj srednjoj školi ili medresi.
Kao gradić sa pretežno bošnjačkim stanovništvom, koji se nalazi na četrdesetak kilometara od Sarajeva, Visoko je uglavnom bilo pošteđeno ratnih dejstava, ali se suočilo sa velikim prilivom izbeglica.
Pitanja poput pomirenja, povratka stanovništva i zajedničkih ljudskih vrednosti jednako su značajna i ovde kao i bilo gde drugde, tako da ne iznenađuje to što su filmovi IWPR-a izazvali ogromno interesovanje, ne samo među učenicima i učiteljima, nego i u lokalnim medijima. O projekcijama i diskusijama koje su nakon njih održane izveštavali su televizijska stanica ViNet, Radio Visoko, Radio Kladanj i lokalni informativni internet-portali.
Učenici visočke gimnazije pogledali su dva dokumentarca: „V. d. mama“, koji govori o Srpkinji koja je odgojila dvoje bošnjačke dece, i „Kum na zemlji, Bog na nebu“, odnosno priču o prijateljstvu između muslimanskog imama i dvojice Srba koji su mu pomogli da nakon rata obnovi svoju džamiju.
„Ljudi koji se pojavljuju u ovim filmovima ponašaju se kao ljudska bića, a ne kao pripadnici određene etničke grupe“, rekao je Ajid Avdagić, jedan od učenika koji su sudelovali u diskusiji. „Oni nam primerom pokazuju da verska i etnička pripadnost ne bi trebalo da nam budu prepreka da živimo svi zajedno i brinemo se jedni o drugima.
„Bosanski mediji nam nameću samo negativne slike iz rata. Neprekidno nas podsećaju na to koliko ljudi mogu da budu loši za vreme rata, kao i na to da je za sve naše probleme kriva ’druga strana’. Ali, niko ne govori o onim ljudima na svim stranama koji su ostali dobri uprkos svemu što se dogodilo. To je ono što IWPR-ovi dokumentarci čine – pokazuju nam da postoje dobri ljudi na svim stranama.“
Ajid je opisao predrasude koje njegovi vršnjaci često gaje protiv pripadnika drugih etničkih grupa.
„Ako razgovarate sa nekim ovdašnjim učenicima, videćete da imaju negativno mišljenje o pripadnicima ostalih etničkih grupa, čak i kada su imali veoma malo ili nimalo kontakata sa njima“, kazao je on.
Njegov drug iz razreda i rođak, Amir Avdagić, kaže da vizuelni mediji mogu imati veoma važnu ulogu u uklanjanju nekih stereotipa.
„Filmovi nalik ovima su upravo ono što nam treba. Pozitivni primeri, poput onih koje smo videli u ovim dokumentarcima, mogu nam pomoći da razumemo druge. Oni nam pomažu da promenimo negativne stavove koji postoje čak i onda kada ih nismo svesni“, rekao je on. „U ovom razredu, postoje deca koja su propatila u ratu, koja su ostala bez roditelja ili bliskih rođaka. Pa ipak, mnoge od nas rat nije ni okrznuo i mi nemamo nikakvih razloga da mrzimo ljude drugačijeg etničkog porekla.“
Njegova drugarica iz odeljenja, Elma Šukrija, ukazala je na to da je većina dece pod uticajem svojih roditelja i da često usvajaju identične stavove.
„Mladi ljudi nisu problem; problem je ono što oni uče od starijih“, kaže ona. „Sve što naučimo, naučimo od njih, bez obzira na to da li se radi o mržnji, ili o ljubavi i toleranciji. Mržnja i predrasude nisu upisani u naše gene; oni se stiču, pa stoga mogu i moraju biti uklonjeni.“
Sa time se slaže još jedna učenica, Mahira Hadžić. Ona je opisala veliki uticaj koji na stavove mladih ljudi imaju porodice, napomenuvši da bi starija generacija trebalo da pogleda ove filmove kako bi odbacila vlastite predrasude.
Učenica istog odeljenja, Ema Knezović, kaže da njeni roditelji pripadaju različitim etničkim grupama, što ih čini „daleko tolerantnijima i sklonijima prihvatanju drugih“.
„Odrasla sam u atmosferi tolerancije i zaista verujem da razlike među nama mogu samo da nas obogate i učine boljim ljudima“, kaže ona.
Ema je rekla i da je bila „duboko dirnuta“ pričom o ženi koja je usvojila decu iz druge etničke grupe i „pružila im ljubav i zaštitu koja im je bila potrebna“.
Zamenica direktora škole i savetnica rukovodstva, Nezira Loko, kaže da je zadovoljna ishodom diskusije koja je održana nakon projekcije.
„Veoma sam zahvalna IWPR-u zbog toga što nam je u ovim filmovima prikazao pravi bosanski duh tolerancije, nešto što je tokom godina postalo nekako zanemareno. Veoma je važno da ova deca to vide. Iako su imala sreću da nisu živela u vreme rata, ona su svejedno opterećena predrasudama koje ih okružuju.“
Dokumentarci koji su prikazani pred 250 gledalaca u visočkoj medresi naišli su na jednako pozitivan prijem.
Osim filmova „V. d. mama“ i „Kum na zemlji, Bog na nebu“, njena je publika imala priliku da vidi i film „Pravednik svijeta“ – posvećen bosanskom Srbinu koji je, kao upravnik škole, nakon izbijanja rata odbio nalog da iz ustanove kojom je rukovodio izbaci nesrpsku decu.
Jedan od mladih ljudi iz publike, Husin Šarac, rekao je da je „prijatno iznenađen filmovima zbog ljudi koji su u njima prikazani“ i da je srećan što oni odražavaju njegovo lično iskustvo koegzistencije u mešovitoj, muslimansko-srpskoj zajednici.
„Ja živim zajedno sa Srbima, mi se redovno uzajamno posećujemo i jedni drugima upoznajemo kulturu, tako da sam srećan što se ljudima iz najšire publike koji nisu imali takva iskustva pruža prilika da vide kako etničke podele u našoj zemlji mogu biti prevaziđene“, kazao je on.
Na isti način razmišlja i devojka koja pohađa istu školu, Amra Muslija, koja je rekla: „Mislim da nam je neophodno da vidimo pozitivnije priče iz ove zemlje, jer se ponekad čini kako medijima nije u interesu da to pokažu. Lokalni mediji su usredsređeni isključivo na negativne primere, koji ohrabruju jedino mržnju. Dakle, neophodni su nam pozitivniji primeri.“
Učenik medrese Tarik Štrbo smatra kako treba nastojati da se „oda priznanje ljudima zbog toga što su bili dobri, nezavisno od toga ko su . . . umesto usredsređivanja isključivo na loše stvari. Nadajmo se da će ovi filmovi tu poruku moći da prenesu što većem broju ljudi.“
Drugi učenik, Abdulkadir Džozić, dodaje: „Nadam se da će ljudi u podeljenim sredinama – kakve su, na primer, Mostar, ili čak Banja Luka i Sarajevo – uspeti da vide ove dokumentarce, pošto tamo postoje mnogo veći animoziteti nego ovde, u Visokom. Isto onako kako ste nama pokazali ova tri filma, trebalo bi da pokažete 300 sličnih filmova političarima, jer su oni ti koji treba da vide kako ljudi u ovoj zemlji mogu živeti zajedno, i da je to u njihovoj prirodi. Političari su oni koji žele da nas spreče da to shvatimo.“
Školska psihološkinja, Akma Numankadić, opisala je IWPR-ove dokumentarce kao „veoma edukativne i korisne“.
„Ovo je izvrstan materijal za decu, pošto može da pomogne u prevazilaženju duboke podeljenosti bosanskog društva i osigura da se loše stvari iz naše prošlosti nikada ne ponove“, kazala je ona.
Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.
