Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

ANALIZA: PETRICEVO SVEDOCENJE O RAMBUJEU

Bivsi austrijski ambasador opovrgava albanske tvrdnje da su srpski
By Mirko Klarin

Pise: Mirko Klarin iz Haga


Clanovi albanske delegacije koja je februara 1999. godine ucestvovala na


pregovorima u Rambujeu - od kojih su trojica (Veton Suroi, Ibrahim


Rugova i Adnan Merovci) vec svedocili na sudjenju Slobodanu Milosevicu -


tvrde da srpska strana nijednog trenutka te pregovore nije shvatala


ozbiljno i da nije bila zainteresovana da postigne bilo kakav sporazum.


Takvu ocenu ponasanja srpske delegacije protekle je sedmice u Hagu


osporio austrijski diplomata Volfgang Petric, koji je u vreme relevantno


za "Kosovsku optuznicu" bio austrijski ambasador u Beogradu i specijalni


izaslanik EU za kosovski problem.


U Rambujeu je Petric - zajedno s Amerikancem Kristoferom Hilom i ruskim


predstavnikom Borisom Majorskim - sacinjavao "trio" koji je posredovao


izmedju srpske i albanske strane, a po metodama takozvane


"satl-diplomatije". Petric je otuda bio u poziciji da - bolje od Suroija


ili Rugove, koji se nisu sastajali licem u lice s predstavnicima druge


strane - proceni ozbiljnost pristupa srpskog pregovarackog tima.


Po njegovom misljenju, srpska delegacija je "istinski radila i


zahvaljujuci tome je postignut kompromis o buducem politickom i pravnom


sistemu za Kosovo". Nakon dvonedeljnih pregovora o politickom sporazumu,


cije je okvire postavila takozvana Kontakt-grupa (koju su cinili sefovi


diplomatije SAD, Francuske, Velike Britanije, Nemacke, Italije i


Rusije), jedan od vodja srpskog pregovarackog tima, dr Ratko Markovic,


uputio je posrednicima pismo u kome je nagovestio nacelnu prihvatljivost


sporazuma kojim bi se kosovskim Albancima obezbedio "znacajan stepen


autonomije".


U istom pismu, Markovic je takodje izrazio i spremnost srpske strane da


razgovara o "opsegu i karakteru medjunarodnog prisustva", kojim bi se


obezbedila implementacija sporazuma. Posto je sporazum predvidjao


demilitarizaciju i razoruzanje Oslobodilacke Vojske Kosova (OVK),


posrednici su smatrali da taj zadatak mogu da obave samo medjunarodne


vojne snage, buduci da su jugoslovenska vojska i policija, kako je u


svedocenju podsetio Petric, "vec pokusali da razoruzaju OVK, ali u tome


nisu uspeli".


Vojni deo sporazuma bio je - prema tvrdnji samog Petrica - doslovno


prepisan iz vojnog aneksa Dejtonskog mirovnog sporazuma za Bosnu i


Hercegovinu, koji je Milosevic potpisao decembra 1995. u Parizu, usled


cega su posrednici smatrali da ce on na takav tekst i u ovoj prilici


pristati. Da su se u takvoj proceni prevarili, medjunarodni posrednici


su se uverili u pauzi izmedju pregovora u Rambujeu (koji su prekinuti


23. februara) i njihovog nastavka, koji je bio zakazan za 15. mart 1999.


u Parizu.


Na sastanku s Milosevicem i njegovim saradnicima, 8. marta u Beogradu,


Petric je s iznenadjenjem otkrio da se srpski stav iz osnova promenio.


Odjednom je sve o cemu se pregovaralo u Rambujeu postalo apsolutno


neprihvatljivo. To se odnosilo kako na vojni, tako i na politicki deo


sporazuma, koji je prethodno bio prihvacen "u nacelu".


"Nesto se dogodilo izmedju 23. februara i 8. marta" - posvedocio je


Petric, dodajuci da je to "nesto", prema informacijama koje je dobio od


srpskih sagovornika, bila Miloseviceva odluka "da ne nastavi putem


pregovora", posto mu se ono sto je bilo predvidjeno (kako politickim,


tako i vojnim) sporazumom - "nije svidjalo".


Pariska runda pregovora ipak je odrzana, ali je vec od prvog dana, po


recima samog Petrica, bilo jasno da na srpskoj strani "nema ni traga od


pozitivnog duha" i da su srpski pregovaraci - koje je ovog puta


predvodio Milan Milutinovic, tadasnji predsednik Srbije - u Pariz stigli


s instrukcijama da ne pristanu ni na kakav sporazum. "Mogu samo da


nagadjam, ali mislim da je to bio gospodin Milosevic" - odgovorio je


Petric na pitanje od koga su, po njegovom misljenju, stigle takve


instrukcije.


Ako je, u tom slucaju, "mogao samo da nagadja", Petric je - govoreci o


iskustvima i saznanjima stecenim dok je bio austrijski ambasador u


Beogradu - naveo vise konkretnih primera iz kojih se videlo da je


Milosevic zaista "vukao sve konce", "diktirao sve" i uvek u svemu imao


"poslednju rec".


Uprkos "ceremonijalnim ovlascenjima", Milosevic je - tvrdi Petric - i na


polozaju predsednika Jugoslavije zadrzao onu stvarnu moc koju je imao


kao predsednik Srbije. Petric je to ilustrovao primerima iz kojih se


vidi da je Milosevic donosio odluke i o takvim stvarima kao sto su


razmena zarobljenih vojnika Vojske Jugoslavije (VJ) i pripadnika OVK,


ili dolazak tima finskih forenzicara na Kosovo.


Milutinovic, Sainovic, Markovic i ostali clanovi delegacije u Rambujeu i


Parizu imali su "mandat da pregovaraju, ali je politicka odluka o


prihvatanju ili odbijanju sporazuma bila u rukama samog Milosevica" -


posvedocio je Petric.


Nakon neuspeha u Parizu, gde je samo albanska strana potpisala sporazum,


posrednicka "trojka" se (u sastavu: Petric-Hil-Majorski) 22. marta


ponovo nasla kod Milosevica, noseci jasnu poruku sefova diplomatije


zemalja-clanica Kontakt-grupe. Poruka je, rekao je Petric, bila da


"vreme istice" i da je neophodan "pozitivan angazman" s njegove


(Miloseviceve) strane, kako bi se sprecilo da se pregovaraci nadju u


corsokaku, jer bi u tom slucaju jedina alternativa bila vojna


intervencija medjunarodne zajednice.


Mada posrednici nisu imali takvo ovlascenje, Majorski je cak ponudio


Milosevicu da se o svemu pregovara iz pocetka, sto je po Petricu


svedocilo koliko je ruska strana bila ocajna zbog pomenutog ishoda


pregovora. Milosevic, medjutim, nije ispoljio nikakvo interesovanje za


takvu rusku ponudu. Petric je, kako je opisao, stekao utisak da


Milosevic "nije zainteresovan da se nadje izlaz", da je "vec doneo


odluku" i da "nije ni slusao" ono o cemu su mu govorila trojica


posrednika.


Tokom unakrsnog ispitivanja, Milosevic je sporazum iz Rambujea


predstavio kao "providnu shemu" Zapada (i, u prvom redu, Amerike), koja


je trebalo da obezbedi "okupaciju Kosova" i Srbije od strane NATO, kako


bi se nakon prelaznog trogodisnjeg perioda kosovski Albanci na


referendumu izjasnili za nezavisnost i otcepili, cime bi Kosovo "bilo


oteto od Srbije, ciji je integralni deo".


Tezu o "zamci" za Srbiju, ili "zaveri" protiv nje, Petric je pobijao


ukazivanjem na puno i profesionalno angazovanje ambasadora Majorskog


(odnosno Rusije) u pregovorima u Rambujeu i Parizu. Sto se pak


nesudjenog sporazuma tice, Petric tvrdi da ga je Milosevic pogresno


procitao, odnosno interpretirao. On istice da nije bila planirana


nikakva "okupacija", nego dolazak medjunarodnih snaga za implementaciju,


zamisljenih po "dejtonskom modelu", koji je Milosevic svojevremeno


prihvatio.


Imajuci u vidu da je Petrica, koji je donedavno bio visoki predstavnik


medjunarodne zajednice za Bosnu i Hercegovinu, nazvao "bivsim


okupacionim upravnikom BiH" - nakon cega je sudija Ricard Mej prekinuo


dalje unakrsno ispitivanje zbog "vredjanja svedoka" - Milosevic bi, po


svemu sudeci, sada povukao svoj potpis sa Dejtonskog sporazuma. Kada bi


to bilo moguce.


Pre no sto je unakrsno ispitivanje prekinuto, Petric je, citirajuci


sporazum iz Rambujea, ukazao da je u njemu bilo sadrzano i nekoliko


jasnih "osiguranja", koja su ugradjena upravo da bi se sprecio scenario


"otimanja Kosova" koji je Milosevic izlozio.


Konacni status Kosova bi, prema tom sporazumu, zavisio od "volje naroda"


(kako Albanaca, tako i Srba) i o njemu bi se morale saglasiti obe


strane. Dalje, krajnje resenje zavisilo bi i od mere u kojoj bi obe


strane (i albanska, i srpska) tokom trogodisnjeg prelaznog perioda


postovale ono sto je dogovoreno. Najzad, ali ne na poslednjem mestu,


svako konacno resenje - kako se izricito precizira u "pogresno


procitanom" sporazumu - moralo je biti zasnovano i na principima


takozvane Helsinske povelje, kojom je uspostavljena Organizacija za


evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), a kojom je proklamovana i


nepromenljivost drzavnih granica.


Medjunarodni posrednici su, tvrdi Petric, sve to ugradili u sporazum


upravo kao garanciju da nece biti promene granica, odnosno da ce Kosovo


ostati u granicama Srbije i Jugoslavije. "Vi to niste prihvatili i zato


ste snosili posledice" - zakljucio je Petric. Posledice su bile vazdusni


udari NATO i ulazak medjunarodnih snaga na Kosovo, i to pod mnogo


nepovoljnijim okolnostima i uslovima nego sto je predvidjao nesudjeni


sporazum iz Rambujea.


Iz nacina na koji je Milosevic u dosadasnjem toku sudjenja vodio svoju


odbranu, moze se zakljuciti da on i "Kosovsku optuznicu" i cinjenicu da


mu se u Hagu sudi smatra posledicama odbijanja "providne sheme" koja mu


je bila ponudjena u Rambujeu.


To bi, cak, moglo da bude i tacno - barem sto se kosovskih optuzbi tice


- kada se ima u vidu okolnost da se, pre kraha pregovora u Rambujeu,


dogodio samo jedan od zlocina iz te optuznice (Racak). Ako su optuznica


i sudjenje jedna od posledica, oni to nisu zbog Milosevicevog "pogresnog


citanja" sporazuma i odbijanja da se on potpise, pa cak ni zbog pokusaja


da se kosovski problem, umesto politickim, resi vojnim putem. Milosevic


je optuzen zato sto su, prilikom (neuspelog) pokusaja pronalazenja


vojnog resenja, snage pod njegovom komandom navodno pocinile zlocine


koji su u nadleznosti tribunala.


Protekle sedmice pred sudom je prodefilovalo jos nekoliko zrtava i


ocevidaca tih zlocina. Svi su oni dosli u Hag kako bi ih optuzeni


unakrsno ispitao, a na temelju pisanih izjava koje su prethodno dali


istraziteljima.


Mustaf Draga je u svojoj pisanoj izjavi opisao kako je 28. marta 1999.


preziveo streljanje u Izbici, gde je, prema optuznici, tog dana bilo


pogubljeno vise od stotinu kosovskih Albanaca. Optuzeni je svedokovu


pricu dovodio u pitanje, ukazujuci da je "samo Bog" mogao da spase


svedoka kada su srpski policajci, kako sam tvrdi, na grupu muskaraca u


kojoj se nalazio pucali - i to s rastojanja od samo osam metara - iz


teskog mitraljeza.


Hani Hodza je u svojoj izjavi opisao ubistvo 21 zene i deteta u podrumu


jedne kuce u Djakovici, gde je i sam svedok izgubio zenu, dve kcerke i


petoro unucadi, starih izmedju dve i deset godina. Milosevic tvrdi da


je, prema njegovim saznanjima, "taj lokalitet pogodjen NATO bombama",


dok je svedok ostao pri svom iskazu i dodao da je jedna njegova unuka


uspela da pobegne iz podruma i da ce svedociti o tome sta se zaista


dogodilo i ko je i kako poubijao zene i decu.


Halit i Hisni Berisa su 26. marta 1999. ostali bez vise od 40 clanova


sire porodice, koji su - prema optuznici - ubijeni u jednom kaficu u


trgovinskom centru u Suvoj Reci. Iz cinjenice da su u kaficu pronadjene


caure od metaka, Milosevic izvlaci zakljucak da su albanski "teroristi"


iznutra otvorili vatru na srpsku policiju, te da su zene, deca i ostali


- nastradali u "unakrsnoj paljbi".


Do kraja dokaznog postupka optuzbe, svedocice - kako je najavljeno - i


jedna ili dve zene koje su prezivele masakr u kaficu. Tela jednog broja


clanova porodice Berisa su, inace, pronadjena prilikom proslogodisnjih


ekshumacija masovnih grobnica u Batajnici, pored Beograda, oko 300


kilometara severno od Suve Reke.


O prekopavanju masovnih grobnica na Kosovu, tokom aprila i maja 1999,


svedocio je Ali Gjogaj, grobar iz Prizrena. On tvrdi da ga je, u prolece


1999 - zajedno s ostalim grobarima i radnicima Gradske cistoce -


policija nocu odvela na lokacije masovnih grobnica, gde su utovarali


leseve u kamione-hladnjace i odvozili ih najpre u neke garaze pokraj


mrtvacnice u Prizrenu, a zatim i na druge lokacije, gde su sahranjivani.


Po Milosevicu, radilo se o zrtvama bombardovanja koje su otpremane u


bolnicu radi identifikacije i obdukcije, da bi zatim bile sahranjivane u


svojim selima.


Zbog nacina na koji je Milosevic u unakrsnom ispitivanju citirao delove


pismenih izjava ovih svedoka, sudije su bile prinudjene da cesto


intervenisu i opominju optuzenog da ne sme da "iskrivljuje izjave


svedoka", "unosi konfuziju" i tako "dovodi u zabludu i svedoke i sud".


Milosevic se, medjutim, nije dao zbuniti tim opomenama.


Mirko Klarin je visi urednik IWPR za pitanja tribunala za ratne zlocine


i glavni urednik novinske agencije SENSE.