Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

ANALIZA: MILOSEVIC BI MORAO DA RAZMISLI O STRATEGIJI ODBRANE

Imajuci u vidu kako je prosao u unakrsnom ispitivanju Pedija Esdauna,
By Mirko Klarin

pred sud pozove i ispita tridesetak zapadnih politicara


Pise: Mirko Klarin iz Haga (TU br. 258, 11-16. mart 2002)


Ako je uopste jos uvek u stanju da objektivno sagleda sta se oko njega


desava, Slobodan Milosevic bi - nakon protekle, pete sedmice sudjenja -


hitno morao da preispita svoju strategiju odbrane.


Miloseviceva odbrana zasniva se na tezi da su masovne deportacije kosovskih


Albanaca i ubistva vise hiljada civila - tokom proleca 1999. - posledice


bombardovanja NATO i teroristickih akcija Oslobodilacke vojske Kosova (OVK),


te da su bivsa Jugoslavija i Srbija zrtve neo-kolonijalisticke zavere sa ciljem


da se uspostavi dominacija nad Balkanom. Milosevic veruje da su to «neosporne


cinjenice», koje ce lako biti dokazane saslusavanjem tridesetak zapadnih


politicara cije pojavljivanje zahteva pred sudom.


Ovakva odbrana je, protekle sedmice, pretrpela nekoliko ozbiljnih udaraca,


dok je sam Milosevic doziveo pravi debakl pri svom prvom suocavanju sa


zapadnim politicarem na klupi za svedoke. Duel sa Pedijem Esdaunom, bivsim


liderom britanskih liberalnih demokrata i buducim visokim predstavnikom za


Bosnu i Hercegovinu, Milosevic je glatko izgubio kako na cinjenicnom, tako i


na politickom planu. Sama politicka ravan, istina, nije relevantna za ono o


cemu se pred sudom raspravlja, ali jeste bitna za licne sujete i publiku


pred kojom su obojica - i svedok i optuzeni - prosle sedmice nastupili.


Medjutim, i pre no sto je Milosevic izgubio dvoboj sa Pedijem Esdaunom, sam


temelj njegove odbrane vec je bio podriven statistickom analizom grupe


americkih naucnika, o kojoj je pred sudom svedocio sef projekta,


Patrik Bal.


Pri analizi obilja statistickih podataka o ubistvima i kretanjima izbeglica


na Kosovu tokom proleca 1999., kao i podataka o aktivnostima NATO i OVK,


americki naucnici su posli od provere zasnovanosti tri razlicite hipoteze: prve, da


su masovna kretanja stanovnistva i ubistva koja su ih pratila posledica


bombardovanja NATO; druge, da je sve to bilo podstaknuto vojnim i


teroristickim akcijama OVK; i trece, da su kretanja stanovnistva i ubistva


rezultat delovanja jugoslovenskih snaga bezbednosti.


Analiza je opovrgla prve dve hipoteze. Zakljucak studije je da ne postoji


uzrocna veza izmedju aktivnosti NATO i OVK s jedne, i ubistava i kretanja


izbeglica s druge strane. Samo su u neznatnom broju opstina na Kosovu -


pokazala je analiza - aktivnosti OVK ili NATO neposredno prethodile ili bile


istovremene sa kretanjem izbeglica i pristizanjem podataka o ubistvima.


U znatno vecem procentu opstina su aktivnosti - kako NATO, tako i OVK -


zapocete ili nakon vrhunca, ili znacajno pre vrhunca pomenutih dogadjanja. S


druge strane, kako se navodi u studiji, «nalazi potvrdjuju hipotezu


da su aktivnosti jugoslovenskih snaga bile uzrok ubistava i kretanja


izbeglica . . . Ubistvima se pribegavalo i da bi se podstakli odlasci, ali su


ubistva bila i rezultat sistematske kampanje.»


Kao posebno zanimljivu i znacajnu cinjenicu, autori studije navode da je


jedini period u kome je doslo do «drasticnog smanjenja broja ubistava i


kretanja izbeglica» bilo tokom jednostranog prekida vatre koji je proglasila


jugoslovenska vlada, a koji se poklopio sa proslavom pravoslavnog Uskrsa


(6-10. april 1999). U tom periodu je registrovan minimalan broj ubistava,


dok je talas izbeglica bio gotovo potpuno zaustavljen, premda su NATO i OVK


udvostrucili ili cak utrostrucili svoje vojne aktivnosti!


Tokom unakrsnog ispitivanja Patrika Bala, Milosevic je pokusavao da ospori


sve: od pouzdanosti podataka o izbeglicama i ubistvima na kojima se zasniva


analiza, preko naucne metodologije koja je primenjena, pa do samih


zakljucaka studije. Osporavao je i objektivnost americkog naucnika,


citirajuci jednu njegovu izjavu iz jula 2001. u kojoj je on pozdravio


Milosevicevo izrucenje Hagu. Svedok je potvrdio da je to zaista rekao, ali


je dodao da njegova naucna objektivnost ne moze biti dovedena u pitanje samo


zbog toga sto on podrzava medjunarodno humanitarno pravo.


Temelji Miloseviceve odbrane su potom dodatno potkopani svedocenjem


lorda Esdauna, koje je pokazalo da su proterivanja i ubistva kosovskih


Albanaca zapocela najmanje sest meseci pre vazdusnih udara NATO.


Pedi Esdaun se pred sudom pojavio kao ocevidac, svedok o cinjenicama, a ne


kao sudski vestak za politicka pitanja. On je svedocio o onome sto je licno


video i cuo prilikom svojih poseta Makedoniji, severnoj Albaniji i Kosovu


tokom 1998., kao i o razgovoru koji je sa optuzenim, krajem septembra iste


godine, vodio u Beogradu.


Pre pomenutog razgovora, Esdaun je na Kosovu bio ocevidac onoga sto je opisao


kao «nasumicne akcije odmazde» nad albanskim civilnim stanovnistvom od strane


jugoslovenske vojske i srpske policije. On je, samo u dolini Suve


Reke, izbrojao 16 granatiranih i spaljenih sela, dok se u brdima susreo sa


izbeglickim kolonama i zbegovima civila, koji su mu opisali pod kakvim su


okolnostima bili prinudjeni da napuste svoje domove.


Pri tom su izbeglice iz razlicitih sela opisale identican obrazac delovanja


vojske i policije: sve zapocinje ultimatumom da se napusti selo, potom sledi


bombardovanje iz tenkova i teske artiljerije, zatim vojnici ulaze u selo i


pljackaju kuce, pa se stvari odvoze velikim kamionima-sleperima (koje je sa


svog «osmatrackog punkta» video i sam Esdaun), da bi najzad samo selo bilo


spaljeno.


Pre nego sto su otisli kod Milosevica, Esdaun i tadasnji britanski ambasador


u Beogradu su od svog ministarstva spoljnih poslova trazili i dobili pravni


savet, odnosno objasnjenje da ono sto su na Kosovu videli predstavlja


krsenje Zenevske konvencije i ratni zlocin. Na razgovor sa Milosevicem 29.


septembra 1998. poneli su primerak Zenevske konvencije i kopiju Rimskog


statuta stalnog Medjunarodnog krivicnog suda.


Posto mu je Esdaun ispricao sta je u prethodna tri dana video na Kosovu i


kakve su pravne kvalifikacije svega toga, Milosevic je - kako tvrdi svedok -


najpre negirao da se ista od toga dogadjalo, zatim je dopustio mogucnost da to


ipak cine neki «nekontrolisani elementi», da bi se, na kraju, pozvao na


«legitimnu borbu protiv terorizma».


Lord Esdaun, takodje, tvrdi da je svom sagovorniku uputio i dva upozorenja:


da ce, ukoliko se takve neselektivne vojne operacije nastave, intervencija


medjunarodne zajednice biti neizbezna, kao i da ce Milosevic u tom slucaju


rizikovati da bude optuzen za ratne zlocine. Tokom unakrsnog ispitivanja,


Esdaun je optuzenog podsetio na ono sto mu je tom prilikom tacno rekao:


«Rekao sam vam doslovce da ce, ukoliko nastavite da se ponasate na taj


nacin, medjunarodna zajednica biti prinudjena da stupi u akciju, kao sto je


na kraju i ucinila. I upozorio sam vas da cete zavrsiti na ovom sudu. I evo


vas sada ovde!»


Milosevic se, po obicaju, pri unakrsnom ispitivanju nije bavio


cinjenicama koje je izneo svedok, vec je nastojao da s njim zapodene


politicku debatu o nezakonitosti agresije NATO i legitimnosti borbe protiv


terorizma. Posto je tako dosao u priliku da optuzenom Milosevicu kaze i


ponesto od onog sto septembra 1998. nije hteo ili smeo da mu kaze kao


tadasnjem sefu drzave, Esdaun je - a na ocajanje sudija, koji su


povremeno opominjali obojicu - prihvatio politicku debatu, da bi i iz nje


izasao kao nesumnjivi pobednik.


Cak i kada se slagao sa stavom optuzenog - kao sto se, recimo, slozio sa


njegovom ocenom da je OVK «teroristicka organizacija» - lord Esdaun nije


propustio da denuncira ono sa cime se nije slagao. «Medjutim nista,


apsolutno nista od toga [sto je radila OVK] ne moze na bilo koji nacin


opravdati prekomernu upotrebu sile od strane oruzanih snaga koje su bile pod


vasom kontrolom, u vidu osvete nad civilnim stanovnistvom, a u direktnoj


suprotnosti sa medjunarodnim pravom».


Na slican je nacin Milosevic prosao i sa pitanjem «U cemu je onda problem?»,


nakon sto je svedok potvrdio «pravo jugoslovenskih snaga da se bore protiv


terorizma». «Problem je» - odgovorio je Esdaun - u tome sto je «sila koja je


upotrebljena bila prekomerna, neselektivna, osvetnicka i protivna


medjunarodnom pravu».


«Vi cete nam, gospodine Milosevicu, mozda reci da je bilo neophodno ubijati


stoku, spaljivati kuce, razbijati peci u njima, urinirati po njima, a sve u


sklopu vojne kampanje protiv neprijatelja. Ali je, po mom misljenju, jedini


racionalan zakljucak da je sve to cinjeno u sklopu neselektivne politike


sprzene zemlje kakva nije vidjena jos od vremena nemacke okupacije.»


Nista bolje nisu prosle ni "teorije zavere" kojima Milosevic


objasnjava raspad bivse Jugoslavije. Nakon sto je optuzeni rekao kako jos od


vremena Austro-Ugarske Monarhije Zapad tezi «porobljavanju Balkana», Esdaun


je odgovorio:


«Gospodine Milosevicu, uz sve postovanje, ja sam od vas cuo mnogo


fantasticnih teorija zavere, ali mislim da ova prevazilazi sve ostale. Ideja


o nekoj velikoj hegemonistickoj zaveri zapadnih sila, koje teze da pokore


ostale zemlje, toliko je po mom misljenju nategnuta, da ne mogu ni da


poverujem da vi sami u to verujete.»


Tako se pokazalo da se u nadmudrivanju sa zapadnim politicarima Milosevic u


sudnici ne snalazi podjednako dobro kao svojevremeno u svom predsednickom


salonu. Ili obratno: da se zapadni politicari bolje snalaze u raspravi sa


Milosevicem koji se, umesto u predsednickoj fotelji, nalazi na optuzenickoj


klupi.


Upravo te, izmenjene okolnosti, optuzeni bi morao da ima u vidu kada


bude sastavljao spisak zapadnih politicara s kojima namerava da (pred


sudom) nastavi svoje nekadasnje (predsednicke) politicke debate. Pogotovo


sto bi neki od tih politicara, nakon sto su videli proslonedeljni nastup


lorda Esdauna, i sami mogli pozeleti da Milosevicu u sudnici kazu ono o cemu


nisu hteli, ili smeli, da mu kazu u vreme dok su sa njim raspravljali u


predsednickom salonu.


Mirko Klarin je visi urednik IWPR za pitanja tribunala za ratne zlocine i


glavni urednik novinske agencije SENSE.