KOMENTAR: UOZBILJITI SE PO PITANJU KOSOVA

Vreme je da medjunarodna zajednica prestane sa oklevanjem na Kosovu. Tokom proteklih pet godina, pitanje konacnog statusa se odlagalo i ignorisalo, a oko dva miliona stanovnika Kosova i dalje egzistira u medjunarodno nedefinisanom okruzenju.

Stanovnistvo pokrajine nikada nece prihvatiti povratak pod vlast iz Beograda, a Srbija to ionako, zapraavo, ne zeli. Ideja o ujedinjavanju sa drugim albanskim teritorijama ne interesuje nikoga osim sacice fanatika, a podela bi predstavljala opasan presedan za druga potencijalna poprista sukoba.

Kosovo se krece ka nezavisnosti od 1999. godine, a vreme je da medjunarodna zajednica to i jasno kaze.

Uzasno nasilje u martu 2004. godine pokazalo je da se medjunarodna zajednica ne moze vecno oslanjati na dobru volju lokalnog stanovnistva. U 2005. godini cemo videti ili pocetak resavanja konacnog statusa kojim ce se konsolidovati mir i razvoj, ili bi se Kosovo moglo ponovo naci u vrtlogu konflikta koji bi prouzrokovao regionalnu nestabilnost. Kao prvi korak, sestoclana Kontakt grupa (Sjedinjene Americke Drzave, Velika Britanija, Francuska, Nemacka, Italija i Rusija) trebalo bi da sto pre izdaju saopstenje u kome bi se naveo vremenski okvir i redosled resavanja statusa pokrajine, uz nezavisnost kao konacni cilj.

Tu se moraju postaviti neka kljucna pravila na terenu: da zastita manjinskih prava predstavlja pitanje od koga ce napredak najvise zavisiti, kao i da povratak Kosova pod upravu Beograda, podela pokrajine ili bilo kakvo eventualno ujedinjenje Kosova sa Albanijom, ili bilo kojom susednom drzavom ili teritorijom nece dobiti nikakvu podrsku.

Specijalni izaslanik trebalo bi da upravlja ovim procesom, tesno saradjujuci sa specijalnim predstavnikom Ujedinjenih nacija zaduzenim za Kosovo Serenom Jesenom-Petersenom. Sredinom 2005. godine, Ujedinjene nacije trebalo bi da procene posvecenost kosovske vlade demokratiji, dobroj upravi i standardima u pogledu postovanja ljudskih prava.

Ukoliko ova procena bude pozitivna, specijalni izaslanik treba da pripremi nacrt konacnog resenja – "Sporazum o Kosovu" – i detalje za medjunarodnu konferenciju na kojoj bi se konacno resenje usvojilo.

Kosovski Albanci svakako ne bi trebalo da cekaju do tog trenutka, da pocnu sa unapredjenjem svojih odnosa sa srpskom manjinom u pokrajini. Oni bi trebalo da odmah pocnu da rade na kampanji "Pristina – otvoren grad" kako bi privukli mestane iz obliznjih srpskih enklava u glavni grad i okolne urbane centre koji su spaljeni tokom nemira u martu 2004. godine. Trebalo bi, takodje, da pripremaju ustav za nezavisno Kosovo gde bi se garantovala adekvatna prava za sve manjine, ali i unela odredba o sudijama koje bi imenovala medjunarodna zajednica u kosovskim visim sudovima. Pored toga, trebalo bi da se pripremaju za prisustvo medjunarodne zajednice – "Kosovska misija za monitoring" – koja bi podnosila izvestaje siroj medjunarodnoj zajednici i preporucivala odgovarajuce mere ako Kosovo ne bude ispunjavalo svoje obaveze.

Srbije treba da prihvati da je Kosovo izgubljeno, te da je uloga Beograda da ucini sto vise moze za Srbe na Kosovu, umesto da fantazira o tome da ce dobiti citavu pokrajinu (ili njen deo) natrag. Srbija ima legitimne interese u resavanju sporova o drzavnoj i privatnoj imovini gde bi se garantovao status Pecke patrijarsije i drugih vaznih verskih gradjevina, kao i u resavanju pitanja kosovskog dela medjunarodnog duga Srbije (gde bi medjunarodna zajednica trebalo da bude darezljiva i spremna na odgovarajuce resenje). Sve bi se to moglo ostvariti ukoliko Beograd prihvati realnost.

Skorasnje reakcije iz Beograda nisu ohrabrujuce u tom pogledu. U medijskim izvestajima o (nespornim) nevoljama srpskih seljana na Kosovu koji nemaju elektricnu energiju se nekako ne spominje: a) da su mnogi albanski seljani u jednako losoj situaciji; i b) da je snabdevanje elektricnom energijom prekinuto zato sto nisu placali svoje racune. Cini se da ministar pravde Zoran Stojkovic veruje da resavanje bremena nasledja iz proslih sukoba putem saradnje sa Haskim tribunalom nije zapravo sustinski vazno za buduce odnose Srbije sa spoljnim svetom uprkos proslonedeljnoj suspenziji americke pomoci Srbiji upravo zbog neuspeha Beograda da ispuni zahteve tribunala.

Ne iznenadjuje sto je predstavnik Evropske unije za spoljnu politiku Havijer Solana otkazao planiranu posetu Beogradu ove sedmice jer nije bilo dovoljno napretka u bilo kojoj od oblasti za koje je zainteresovan. Medjunarodna zajednica ne sme nagradjivati fantazije Beograda. Umesto toga bi trebalo da posalje snaznu poruku kako Beograd nema pravo veta na rezoluciju o konacnom statusu Kosova, kao i da ce se naci resenje bez pristanka Beograda ukoliko je to potrebno.

Samozadovoljstvo je isuvise dugo upravljalo politikom na Kosovu. Potencijal za obnavljanje nasilja je veoma realan. Medjunarodna zajednica, pogotovo zemlje clanice Kontakt grupe, moraju odluciti da li ce preuzeti kontrolu nad sledom dogadjaja ili ce dopustiti da se stvari otrgnu kontroli dok se na terenu ne pojave nove neprijatne cinjenice sa kojima ce morati da se pozabave.

Da bi se suocili s tim neophodna je politicka hrabrost i energija. Ali, alternativa je jos gora.

Nikolas Vajt je direktor Evropskog programa Medjunarodne krizne grupe.