Civili nisu bili namerno gađani – tvrdi Karadžićev svedok

Velma Šarić

IWPR-trained journalist

Friday, 17 May, 2013

The link has been copied

Ekspertkinja za balistiku koja je svedočila u prilog ratnog predsednika bosanskih Srba, Radovana Karadžića, izjavila je ove sedmice pred sudom da tokom opsade Sarajeva civili nisu bili na udaru artiljerijske vatre.

Svedokinja Zorica Subotić je sudu rekla da trenutno radi kao ekspertkinja za balistiku pri srbijanskom ministarstvu pravde, dok ju je odbrana predstavila kao osobu koja je u toj oblasti doktorirala.

Ona je objasnila da je na Karadžićev zahtev sprovela analizu ratnih aktivnosti artiljerije bosanskih Srba u Sarajevu i okolini.

Njena analiza je pokazala kako je „očigledno da civili nisu bili meta tih aktivnosti, pogotovo onih koje su uključivale i modifikovane vazdušne bombe“, kazala je Subotićeva. Potonja se tvrdnja ticala upotrebe avio-bombi modifikovanih u projektile na vlastiti pogon, koji su bili ispaljivani sa zemlje.

Tužioci tvrde da je Karadžić, kao neko ko je u periodu od 1992. do 1996. bio predsednik samoproglašene bosanske Republike Srpske (RS), planirao i nadzirao opsadu Sarajeva, koja je trajala 44 meseca i u kojoj je taj grad razoren – pri čemu je poginulo skoro 12,000 ljudi. Karadžićeva se vojska tereti za namerna snajperska i artiljerijska dejstva protiv civilnog stanovništva u cilju „vršenja terora“.

On je uhapšen jula 2008. u Beogradu, nakon što je 13 godina proveo u bekstvu.

U optužnici se navodi da je Karadžić odgovoran za zločine genocida, progona, istrebljenja, ubijanja i prisilnog raseljavanja, koji su „doprineli ostvarivanju cilja – trajnog raseljavanja bosanskih Muslimana i bosanskih Hrvata sa teritorije na koju su pravo polagali bosanski Srbi“.

U svom svedočenju, Subotićeva je iznela zaključke do kojih je došla u vezi sa prvim minobacačkim napadom na sarajevsku pijacu Markale, gde je 5. februara 1994. ubijeno oko 60 ljudi, dok ih je ranjeno preko stotinu. Bio je to prvi od dva napada na istu tu pijacu; drugi se odigrao u avgustu 1995.

Na ranijem suđenju generalu bosanskih Srba, Stanislavu Galiću, većina sudija Tribunala je utvrdila da je 1994. godine napad bio izveden sa srpskih položaja.

Karadžić je to uporno negirao, tvrdeći u više navrata tokom suđenja da je taj napad inscenirala protivnička strana – odnosno, bosanska vlada – te da su na lice mesta kao lažne žrtve bile dopremljene „lutke i stari leševi“.

Subotićeva je rekla da su ključni dokazi na Markalama bili „krovovi pijačnih tezgi“.

„Vidite, nije moguće da projektil padne na pijacu, a da ne ošteti krovove tezgi – tako da je taj projektil morao biti statički aktivirana mina koja je bila unapred postavljena“, kazala je ona.

Ona je rekla da je nekakva nagazna mina verovatno bila ukopana u zemlju, potom prikrivena, a kasnije daljinski aktivirana.

Subotićeva je rekla i da je „nelogično“ to što su sarajevske vlasti evakuaciju civila usmerile „ne ka glavnoj ulici [Maršala Tita], nego ka jednoj maloj i uskoj jednosmernoj ulici“. A to, po njenim rečima, „sigurno nije odluka koja je doneta spontano“.

Kada je u pitanju druga eksplozija na Markalama – gde je, u avgustu 1995. godine, bilo ubijeno 34 ljudi, dok ih je ranjeno 78 – svedokinja je rekla da bi bilo lakše odlučiti „šta se nije desilo, nego reći šta se zaista desilo“.

„Granatu koju je ispalila vojska bosanskih Srba sa [svojih] položaja zasigurno bi registrovao radar“, rekla je ona. Stoga nije postojala „nikakva tehnička mogućnost“ da su dotični projektil ispalile snage bosanskih Srba.

Subotićeva je govorila i o incidentu u ulici Vase Miskina – glavnoj pešačkoj ulici u Sarajevu, u kojoj je 27. maja 1992. grupa ljudi bila ubijena dok je stajala u redu za hleb.

„Vojska bosanskih Srba ni na koji način nije mogla biti odgovorna za taj incident“, kazala je ona, pozivajući se na svoju analizu. „[Njihovi] su položaji bili locirani na 1,800 ili 1,900 metara udaljenosti, a to je predaleko za tako precizna dejstva“.

Subotićeva tvrdi da je policija bosanske vlade unapred bila upoznata sa nekim napadima, napominjući kako je u jednom slučaju, u julu 1993., jedan policajac „upozoravao civile da se ne okupljaju na jednom mestu, čime je nagovestio da je znao šta će se dogoditi“. U tom incidentu je poginulo 13 ljudi.

Svedokinja je zaključila i da je bilo pogrešaka u istragama o granatiranjima koje je u to vreme sprovela bosanska vlada.

„Često su mesta zločina bila kontaminirana...ponekad su istrage bile izvršene prekasno, i istražitelji nisu razumeli znake na terenu“, kazala je ona, tvrdeći da su ti propusti mogli biti ili svesni, ili posledica nemara. „Sve je to doprinelo pogrešnoj i iskrivljenoj slici o artiljerijskoj vatri“, zaključila je ona.

Tokom unakrsnog ispitivanja, tužiteljka Katarina Gustafson je rekla kako je odbrana pribegla obmani kada je Subotićevu predstavila kao doktora nauka, budući da ne postoje nikakvi dokazi o tome da ona ima doktorat iz bilo koje naučne oblasti, niti da je ikada vršila analize kratera od granata.

Gustafsonova se potom vratila na tvrdnju Subotićeve o policajcu koji je bio upoznat sa predstojećim granatiranjem. Tužiteljka je rekla da se to nije dogodilo zato što je policajac raspolagao prethodnim saznanjima, nego zato što je Dobrinja – kao deo Sarajeva gde se to dogodilo – bila „izložena svakodnevnom granatiranju“.

Nakon što je tužilaštvo reklo da je Subotićeva „ignorisala ili pogrešno protumačila ključne dokaze“, ona je insistirala na tome da postoje „jednostavni i jasni dokazi koji ukazuju na nemogućnost tvrdnji tužilaštva [iz] optužnice“.

Kada je na nju bio izvršen pritisak da objasni koji su to dokazi odneli prevagu nad činjenicama koje je odlučila da ignoriše, Subotićeva je rekla da je „ogorčena [i] veoma uvređena takvim komentarima, lično i profesionalno“.

„Naravno da stojim iza svih svojih rezultata, koji su ostvareni uz uvažavanje svih važećih profesionalnih standarda“, kazala je Subotićeva.

Suđenje se nastavlja iduće sedmice.

Velma Šarić je saradnica IWPR-a iz Sarajeva.