Komentar: Srpska medijska sramota

Nedavni zestoki napadi na Sonju Biserko, predsednicu Helsinskog odbora za ljudska prava u Srbiji, objavljeni u takozvanom nezavisnom beogradskom nedeljniku "Vreme", primorali su me da progovorim.

Napadi su usledili posle teksta novinara Petra Lukovica u hrvatskom magazinu "Feral Tribune" kojim je ozivljena rasprava u Srbiji o Haskom tribunalu, Milosevicevom sudjenju i ratnim zlocinima uopste.

Lukovic je kritikovao beogradske nezavisne medije B92 i "Vreme" zbog njihovog gesla da "su sve strane pocinile zlocine" i citirao izjavu Sonje Biserko prema kojoj neki mediji - koji su smatrani "nezavisnim" za vreme Milosevica - sada nude novu verziju proslosti.

Biserko je navela da postoji tendencija medju nezavisnim medijima da umanje ulogu Srbije u ratovima u bivsoj Jugoslaviji tako sto tvrde da sve zaracene strane snose jednaku krivicu.

Biserko je kritikovala medije poput B92 i "Vremena" zbog njihovog udela u stvaranju "ove nove istine". Njene primedbe isprovocirale su reakciju urednika beogradskog nedeljnika, Dragoljuba Zarkovica.

Ponizenja kojima su danas izlozeni aktivisti poput Sonje Biserko izrazenija su nego sto su bila za vreme Milosevica. Zaista, izvestaji u stampanim i elektronskim medijima pocinju da lice na pravu hajku.

Ton takvoj kampanji vise ne daje Radio televizija Srbije, RTS, i "Politika" - preko kojih se oglasavao Milosevicev rezim - vec takozvani "slobodni intelektualci" koji su veoma ponosni na sopstvenu slobodu i nezavisnost svojih medija.

Najteze je svariti cinjenicu da ovakvi napadi pristizu iz medija koji nikada nisu bili pod Milosevicevim uticajem. Reakcija na komentar Sonje Biserko bila je jetka i zajedljiva, a upravo me priroda odgovora kao i krugovi iz kojih dolazi veoma zabrinjavaju.

Nadala sam se izvesnoj trezvenosti u postmilosevicevskoj Srbiji, opstem konsenzusu da bi prioritet vlade i svih ljudi trebalo da bude preuzimanje naseg dela odgovornosti za dela iz bliske proslosti. To ce postaviti temelje za proces pomirenja.

Mediji, medjutim, nastavljaju da oblikuju javno mnenje duz onih smernica koje je postavio bivsi srpski lider i njegovi propagandisti. Nezavisna stampa je pogotovo aktivna u tom pogledu i nudi promilosevicevsko pokrivanje dogadjanja u Hagu.

Zene poput Sonje Biserko i mene odbijaju da navijaju za bivseg predsednika u ovom laznom nadmetanju u sudnici izmedju Milosevica i Albanaca. Mi insistiramo na povratku ljudskog dostojanstva zrtvama rata i potpunom obelodanjivanju cinjenica u vezi sa zlocinima pocinjenim nad njima.

Tek treba napraviti istinski raskid sa Milosevicevom erom. Svi njegovi kriticari i protivnici su se slozili da ratne zlocine ne bi trebalo pominjati za vreme predizborne kampanje 2000. godine. Obican svet, tvrde oni, nije bio spreman da podnese istinu.

Da postoji pakt izmedju nekadasnjih Milosevicevih protivnika i bivseg predsednika takodje je ocigledno na osnovu novinskih izvestaja o svedocenjima u Hagu bivseg sefa Drzavne bezbednosti, RDB, Radomira Markovica.

Fascinirani Markovicevom lojalnoscu Milosevicu, reporteri "Vremena", Radija B92 i mnogih drugih medija nisu osecali potrebu da postavljaju pitanja o tim misterioznim sastancima na kojima je odluceno da se lesevi ubijenih Albanaca prenesu u Srbiju.

Imena desetina policajaca i vojnih oficira i zvanicnika srpske vlade su pomenuta na sudjenju. Svi su u Srbiji i Crnoj Gori i stoga su dostupni novinarima, pa ipak mediji nisu ni pokusali da ih intervjuisu i zapitaju o njihovoj ulozi u zlocinima na Kosovu.

Medjutim, neke zene insistiraju na javnoj debati tamo gde se oni koji su naredili i pocinili zlocine mogu pozvati na odgovornost. Za takve napore da se ustanovi sistem vrednosti za jedno demokratsko drustvo u Srbiji i Crnoj Gori one su zaradile jedino uvrede i ljutite reakcije.

Po mom misljenju, primitivan odnos prema zenama uopste uzev, i konkretno prema ovih nekoliko zena, proistice iz zlocudne atmosfere koja je preovladala u Srbiji i u kojoj je govor mrznje uobicajen nacin komunikacije. Moralni integritet, doslednost i hrabrost ne cene se u takvom okruzenju.

Imam neka pitanja za sve one koje ocito nije briga za ljudsko dostojanstvo.

Gde ste bili kada su radikali pustosili po Vojvodini uz blagoslov Milosevicevog rezima, prisiljavajuci lokalne Hrvate da se isele, a useljavajuci srpske izbeglice iz Hrvatske u njihove domove? Ukoliko ste bili protiv ove vrste neskrivenog fasizma, zasto niste govorili protiv njega?

Setite se kada su Srbi iz zapadne Slavonije i Krajine pristigli na srpske granice u beskrajnim izbeglickim kolonama. Nikoga od vas nisam videla na granicnom prelazu kod Sremske Mitrovice kada je policija izdvajala muskarce i prisiljavala ih da se vrate. Toliko o sloganu: "Svi Srbi u jednoj drzavi".

Tokom rata u Bosni, da li ste ikada pokusali da predjete iz Srbiju u Republiku Srpsku sa Muslimanom kako biste mu pomogli da dodje do svog doma u Bijeljini ili Janji? Ja sam to ucinila i ono sto me je povredilo je cinjenica da je tako malo ljudi u Beogradu bilo u stanju da shvati zasto sam se izlagala opasnosti od ponizenja i riziku zbog nekoga cije ime ukazuje da on ili ona nije u potpunosti poput nas, "da je manje vredno bice".

Da li se iko od vas pitao sta sam radila na Kosovu tokom bombardovanja? Napisala sam nekoliko izvestaja, ali niko od vas nije zeleo da ih objavi. Jedan od vasih kolega mi je rekao da bi povremeno zaplakao pri citanju nekog od mojih clanaka, ali da ih nije mogao objaviti jer ce mu cenzori zabraniti njegov dnevni list.

Zelim na kraju da kazem da ne trazim od vas da odjednom pocnete da cenite, postujete i aplaudirate ovoj grupi zena, ukljucujuci mene. Sve sto od vas trazim jeste da prekinete da nas klevetate - ne samo radi nas, vec i radi vas takodje.

Mnogi ljudi - ukljucujuci Ivana Colovica, Filipa Davida i mene - odbili su da potpisu protestno pismo 27 intelektualaca upuceno medjunarodnoj zajednici zbog NATO intervencije. Mi smo smatrali da bi pismo trebalo poslati na adresu jedine osobe koja je izazvala bombardovanje, a koja je mogla da ga zaustavi - Slobodana Milosevica.

Nekoliko urednika iz B92 i nedeljnika "Vreme" potpisali su protestno pismo. Na ovaj nacin, nasi nezavisni mediji su podrzali Milosevica cime su napravili pakt sa djavolom koji traje do danas.

Natasa Kandic je direktor Fonda za humanitarno pravo, nevladine organizacije iz Beograda.