Bivši pripadnik paravojne formacije negira podršku države Srbije
Svedok je bio član Arkanovih „Tigrova“.
Bivši pripadnik paravojne formacije negira podršku države Srbije
Svedok je bio član Arkanovih „Tigrova“.
Piše: Velma Šarić iz Sarajeva (TU br. 725, 20. januar 2012.)
Suđenje dvojici bivših srbijanskih obaveštajnih zvaničnika nastavljeno je ove sedmice iskazom svedoka odbrane, koji je rekao da srbijanska Služba državne bezbednosti (SDB) tokom rata u Bosni i Hercegovini (1992-95.) nije pomagala srpskim paravojnim formacijama.
U periodu na koji se odnosi optužnica, Franko Simatović je komandovao Jedinicom za specijalne operacije (JSO), formiranom pri pomenutoj Službi, dok mu je Jovica Stanišić bio nadređen kao njen šef.
Njih dvojica se terete za učešće u zajedničkom zločinačkom poduhvatu čiji je cilj bilo prisilno i trajno raseljavanje ne-Srba iz većeg dela Hrvatske i Bosne – progonom, ubijanjem i deportacijom.
Jedan deo optužnice tiče se SDB-ovih odnosa sa brojnim paravojnim grupama. Navodi se da su Stanišić i Simatović pomagali osnivanje, naoružavanje i finansiranje paravojnih grupa koje su bile u tesnoj koordinaciji sa Jugoslovenskom Narodnom Armijom (JNA), srpskom Teritorijalnom odbranom (TO), vojskom bosanskih Srba (Vojska Republike Srpske, VRS) i srpskim snagama u Hrvatskoj (Srpska vojska Krajine, SVK).
Jedna od tih paravojnih grupa bila je i Srpska dobrovoljačka garda, koja je poznata i pod nazivom Tigrovi i kojom je komandovao Željko Ražnatović „Arkan“ – zloglasni srpski gospodar rata. Haški tribunal je protiv Ražnatovića u martu 1999. podigao optužnicu, ali je on ubijen u Beogradu 2000. godine.
Ovosedmični svedok, Jovan Dimitrijević, trenutno je zvaničnik Fudbalskog saveza Srbije, a krajem 1991. postao je član Arkanovih Tigrova.
Pred sudom se pojavio kako bi svedočio o odnosima između te formacije i SDB-a.
U optužnici protiv Simatovića i Stanišića navodi se da je Srpska dobrovoljačka garda bila pod kontrolom SDB-a – što odbrana nastoji da opovrgne. U ovom je procesu Srđan Grekulović, kao svedok Stanišićeve odbrane, te navode već pokušao da pobije.
Dimitrijević je sudijama ove sedmice rekao da se sa Arkanom prvi put sreo 1991. godine, u gradu Erdutu (istočna Hrvatska). Tamo bi se „Arkan svakome nakratko obratio u želji da bolje upozna novopridošle regrute“, kazao je svedok. „Ja sam mu rekao da sam diplomirao ekonomiju, na šta je on uzvratio: ’Sjajno, najzad imamo nekoga ko ume da čita i piše.’“
Svedok je rekao da je dotična formacija „koliko je meni poznato, bila deo srpskog TO-a, čije je troškove plaćala vlada [srpska uprava u Istočnoj Slavoniji], pri čemu je TO obezbedio prvo naoružanje [za tu jedinicu]. I JNA je pomogla.“
Naglasio je da je dodatno oružje bilo zarobljeno u sukobima sa hrvatskim snagama.
Na pitanje Simatovićevog branioca Mihajla Bakrača o tome da li je SDB na bilo koji način podržavao Gardu, svedok je odgovorio kako je „prilično siguran – u stvari, siguran“ da ta formacija „nije dobijala nikakvu podršku od SDB-a“.
Dimitrijević je potom ponovio taj odgovor, izjavljujući da se to odnosi i na čitavo srbijansko Ministarstvo unutrašnjih poslova (MUP), u čijem je sastavu bio SDB.
Napominjući da je do marta 1992. sve vreme boravio u objektu u Erdutu, Dimitrijević je rekao da je „prepoznao lica mnogih ljudi koji su redovno dolazili da posete taj centar“. Svedok je izjavio da su među njima bili i „lokalni moćnici“ iz srpskih entiteta – kao što su Goran Hadžić, komandanti jedinica JNA angažovanih na tom području, te srpski lideri iz Bosne, poput Biljane Plavšić.
Po Dimitrijevićevim rečima, Plavšićeva i ostali lideri bosanskih Srba su „posećivali centar kako bi davali uputstva za operaciju koja je izvedena u Bosni“ tokom marta 1992. – tačnije, u Bijeljini i Zvorniku (gradovima na severoistoku Bosne), pošto je „Arkanu bio poznat taj kraj; on je bio odatle“.
Svedok je objasnio da je on lično u Bijeljinu otišao tek „po okončanju tamošnje operacije“. Sama operacija je bila „izvedena brzo i prilično efikasno“, pa se i JNA – kako je rekao – saglasila sa njenim tokom.
Dimitrijević je naveo da je iz Erduta prešao u Beograd, gde je bio angažovan na koordinaciji logistike Srpske dobrovoljačke garde. Kancelarija mu je bila u tamošnjem Arkanovom domu, pri čemu su – kako je izjavio – postali prijatelji, jer su delili „strast za fudbal“.
Dimitrijević je rekao da je, dok je boravio u Erdutu, obavljao veliki broj različitih poslova, od kojih su mnogi – budući da je imao fakultetsko obrazovanje – bili administrativne prirode.
„Čitava papirologija je bila na meni, ja sam pisao naredbe za transfer oružja koje su slali vlada Istočne Slavonije i JNA“, kazao je on.
Dimitrijević se prisetio i toga da je povremeno vršio provere potencijalnih pripadnika Arkanove formacije, među kojima je bio i Milorad Ulemek-Legija – bivši član francuske Legije stranaca, koji je osuđen kao inicijator ubistva srbijanskog premijera Zorana Đinđića.
„Ne mogu da se setim kada je to bilo, ali jeste bilo posle Zvornika, negde u aprilu 1992.“, izjavio je svedok. „On je delovao kao dobar momak i doprinosio je stalnom napretku u jedinici. Bio je veoma aktivan kao instruktor u Erdutu.“
Ulemek-Legija će se kasnije (1995.) priključiti SDB-u. „Sećam se da je Arkan bio veoma ljut na [njega], jer su . . . odnosi između Garde i SDB-a bili svakakvi, samo ne dobri“, kazao je svedok.
Tokom unakrsnog ispitivanja, tužiteljka Meksin Markus (Maxine Marcus) se vratila na svedokovu tvrdnju da su centar za obuku u Erdutu posećivali važni „regionalni moćnici“. Svedok je ponovo potvrdio da su među njima bili ministar odbrane Istočne Slavonije, Ilija Kojić, kao i njegov zamenik, Milan Milovanović.
„Jeste li, ipak, bili upoznati sa time da su oni u to vreme bili zaposlenici srbijanskog MUP-a?“, pitala je tužiteljka – na šta je svedok odgovorio da to nije znao.
Markusova se vratila i na operacije koje su u Bosni izvedene tokom 1992., pokazujući svedoku zloglasnu fotografiju koju je načinio izraelski fotograf Ron Haviv, i koja prikazuje čoveka „vizuelno prepoznatljivog kao pripadnika Garde“, kako šutira ranjenog čoveka koji leži na tlu.
Kada ga je pitala da li prepoznaje ikoga sa te fotografije, svedok je odgovorio da se seća tog pripadnika Garde. Rekao je: „Arkan ga je lično kaznio i izbacio iz jedinice.“
Obraćajući mu se kao logističaru Srpske dobrovoljačke garde, tužiteljka Markus je Dimitrijeviću pokazala platne spiskove SDB-a, za koje je pak svedok kazao da su mu potpuno nepoznati.
„Zaista ne znam ništa o tome; prvi put vidim ovo“, rekao je on. „Novac kojim smo kao jedinica raspolagali nije poticao od SDB-a. Već sam rekao ko nas je izdržavao.“
Na pitanje o eventualnim kriminalnim aktivnostima vršenim u te svrhe, svedok je odgovorio da „toga nije bilo, pošto je Arkan bio vlasnik nekoliko legalnih kompanija, koje su nas jednim delom finansirale, a stizale su i donacije dobrotvora“.
Upitan za pojedina imena sa spomenutog spiska, svedok je mnoga od njih prepoznao, uključujući i ime čoveka koji identifikovanog na Havivoj fotografiji, koje se u dokumentima pojavljuje i znatno nakon navodnog izbacivanja iz jedinice.
„Pretpostavljam da se desila njegova rehabilitacija. Ljudi se menjaju; neke od njihovih pogrešaka budu zaboravljene“, kazao je Dimitrijević
Srbijanske vlasti su Stanišića i Simatovića uhapsile 13. juna 2003. Obojica su se izjasnili kao nevini.
Suđenje se nastavlja iduće sedmice.
Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.
