Nas najduzi dan

Sve sto sam zelela da uradim u sredu bilo je da zavrsim posao sto je pre moguce i nadoknadim nocni odmor koji sam propustila prethodne veceri. Ispostavilo se da su to bile samo puste zelje. Nasilje je izbilo sirom Kosova, a clanovi moje porodice nasli su se u tom vrtlogu.

"Pale nam kuce", bila je uznemirujuca poruka koju sam dobila na mobilni telefon te noci od mog trinaestogodisnjeg rodjaka, clana poslednje srpske porodice koja zivi u selu Kisnica, pored Gracanice. "Molim vas pomozite ako ikako mozete!"

Sreda, 17. mart, bila je najduzi dan tokom cetiri godine koje sam provela na Kosovu i najcrnji dan od okoncanja rata 1999. godine.

Kada su prve demonstracije zapocele oko 11 sati ujutro po lokalnom vremenu, moje prve misli bile su: "Oh, opet Mitrovica" – jos jedan incident izmedju Srba i etnickih Albanaca u tom podeljenom gradu.

Medjutim, tada sam primila uspaniceni telefonski poziv od lokalnog novinara iz srpske enklave Caglavica, oko pedeset kilometara juzno od Mitrovice, koji je vikao u slusalicu da na srpsku zajednicu puca masa Albanaca.

Neposredno nakon toga, primala sam telefonske pozive od Srba iz citavog Kosova. Nemiri su se prosirili van Kosovske Mitrovice i Caglavice zahvativsi skoro svako naselje gde Srbi jos uvek zive – Silovo, Gracanicu, Prizren, Belo Polje, Lipljan i Gnjilane.

Odlucila sam da odem u Caglavicu u vozilu Ujedinjenih nacija sa jos nekim novinarima. Ali na ulasku u sediste Ujedinjenih nacija u Pristini, cuvari su nas pozurivali vicuci: "Ulazite unutra, sto dalje od kapije!"

A onda sam videla masu koja je krenula na sediste Ujedinjenih nacija.

Iznenadilo me je sto su u gomili uglavnom bili mladici mog uzrasta, oko 26 godina, ili cak mladji. Mnogi od njih su delovali kao huligani i podsecali su me na fudbalske navijace koji cesto izazivaju incidente u Srbiji.

Nismo imali drugog izbora do da ostanemo u bazi Ujedinjenih nacija i koristimo nase mobilne telefone kako bi ostali u vezi sa spoljnim svetom.

Srbi iz citavog Kosova su i dalje zvali, uspaniceno trazeci pomoc i posle 3 sata ujutro.

I prijatelji iz Srbije i citavog sveta su neprestano zvali da bi culi sta se desava.

Dok su se nemiri sirili medjunarodnim protektoratom, i dok su mediji prenosili prve izvestaje o mrtvima i povredjenima, moja porodica u Vojvodini, bila je veoma zabrinuta. Moja majka je skoro dozivela nervni slom. Trazila je da napustim Kosovo sto pre i nikada se vise ne vratim. Cak i dok pisem ovaj tekst, pokusavam da je smirim.

Usred dima i haosa pokusala sam da nazovem Ramusa Haradinaja, bivseg komandanta Oslobodilacke vojske Kosova, OVK, koji je sada lider Saveza za buducnost Kosova, AAK, i pitam ga da li je planirao da zatrazi od svojih ljudi da zaustave nasilje. Medjutim, njegov telefon je bio iskljucen.

Ipak, pronasla sam odgovore na moja pitanja u danasnjim saopstenjima za stampu Saveza za buducnost Kosova i Demokratske partije Kosova, PDK – dve najvece stranke u kosovskom parlamentu.

"Srbi zloupotrebljavaju dobru volju Albanaca da stvore jednako drustvo za sve. Oni ne zele da se integrisu u kosovsko drustvo. Citavih pet godina posle rata, njihov stav je ostao isti – oni zele nasilje protiv Albanaca. To se vise ne moze tolerisati", pisalo je u saopstenju PDK.

U medjuvremenu, Savez za buducnost Kosova, AAK, je tvrdio da su paralelne strukture u severnom srpskom delu Kosova odgovorne za nasilje.

Ovi odgovori su potkrepili moje uverenje da se Kosovo vratilo haosu iz juna 1999. godine, ali su ovoga puta izgledi za obnovu i povratak poverenja znatno losiji.

Ipak, nekoliko mojih albanskih prijatelja, zgadjenih jucerasnjim dogadjajima, pozvali su me i ponudili da se smestim kod njih, ili bilo kakvu drugu pomoc. Njihov stav je dokaz da demonizacija citavih nacija – Srba ili Albanaca – nije nacin na koji se moze krenuti napred, i tome se mora stati na put.

Tanja Matic je programski koordinator IWPR-a u Pristini.