Komentar: Makedonija postedjena kosovske posasti

Za manje od mesec dana, dva dogadjaja su pokrenula ozbiljno pitanje o stabilnosti Makedonije.

Prvi je bio smrt predsednika Borisa Trajkovskog. S obzirom na njegovu ulogu pomiritelja koji je sprecio izbijanje sveopsteg gradjanskog rata 2001. godine, ovaj dogadjaj je protumacen kao pretnja stabilnosti koja otvara mogucnost za obnavljanje sukoba izmedju dve glavne etnicke zajednice u zemlji.

Drugi dogadjaj je najsvezije nasilje na Kosovu koje je izazvalo zabrinutost da bi se moglo preliti u Makedoniju.

U danima nakon smrti Borisa Trajkovskog, Makedonija je bila ujedinjena u svojoj zalosti, i postalo je jasno da ova tragedija nije dovela u pitanje stabilnost u zemlji.

Sto se tice erupcije nasilja na Kosovu, za koje se u pojedinim trenucima cinilo da je izvan kontrole i da se moze preliti u Makedoniju, mora se reci da je javnost u ovoj zemlji pokazala vise zrelosti i zdravog razuma nego ranije.

Po pitanju stabilnosti, zbog velikog broja Albanaca na obe strane granice, Kosovo i Makedonija su se vec dugo tretirali kao medjusobno povezana pitanja.

Pozicija prethodne makedonske vlade, pogotovo njenog lidera Ljupca Georgijevskog, bila je da je 2001. godine Makedonija bila zrtva agresije za koju je odgovorno Kosovo pretezno naseljeno Albancima.

Do prosle godine, vecina makedonskih politickih stranaka je i dalje smatrala nezavisnost Kosova kao prvi korak ka ujedinjenju svih Albanaca u 'Velikoj Albaniji', sto su prepoznavali kao faktor destabilizacije u regionu.

Medjutim, tokom poslednjih sukoba na Kosovu, odmeren je bio pristup prema opasnosti od sirenja nasilja na jug – ka Makedoniji. Ovo pitanje je dobilo malo prostora u novinskim kolumnama, cak i u onim elementima u medijima koji obicno nikada ne propuste priliku da analiziraju probleme koji bacaju lose svetlo na medjuetnicke odnose.

Ova promena u makedonskoj poziciji u odnosu na destabilizirajuci potencijal Kosova vec je postala jasna pre smrti Borisa Trajkovskog i najnovijeg nasilja na Kosovu.

Vladina zvanicna pozicija u vezi sa konacnim statusom Kosova precizno je definisana i tu se kaze da je jedino stabilno Kosovo na kome postoji vladavina prava najveci interes susedne Makedonije.

U albanskom politickom bloku u Makedoniji, jedino su opoziciona Demokratska partija Albanaca, DPA, i njen lider Arben Dzaferi, tokom predizborne kampanje za parlamentarne izbore 2002. godine, insistirali na nezavisnosti za protektorat Ujedinjenih nacija kao preduslovu stabilnosti same Makedonije.

Ali Ahmeti i njegova Demokratska unija za integraciju, DUI, s druge strane, je u vecoj meri usredsredjena na makedonsku unutrasnju situaciju. Cak i pre nego sto je osnovao ovu stranku, Ahmeti je izjavio da se resenje za Kosovo nalazi u rukama medjunarodne zajednice i samih gradjana Kosova.

Ahmeti je postao prvi albanski lider u Makedoniji koji se ne oslanja previse na konsultativne posete Pristini i Tirani sto je nekada bila norma medju albanskim politickim liderima u zemlji.

Prizrenska deklaracija, koju je Ahmeti potpisao u leto 2001. godine u ime Oslobodilacke nacionalne armije, ONA, i lidera tadasnjih najjacih albanskih parlamentarnih stranaka – Imer Imerija iz Partije demokratskog prosperiteta i Arbena Dzaferija iz DPA – zasniva se na principu da "teritorije nisu resenje za etnicke probleme". Isti princip je kasnije preuzet i postao je sastavni deo Ohridskog sporazuma.

Do trenutka kada je ONA raspustena u septembru 2001. godine, vlada je izgubila kontrolu nad skoro trecinom svoje teritorije. Ali od tada, etnicki mesovite policijske patrole, uz pomoc OEBS-a, se koriste na svim zarisnim tackama u regionu. Evropska misija Proxima je vec prisutna u istim oblastima, a zapocela je i reformu policije s ciljem da se resavaju najociglednije slabosti policije u bivsim zaristima sukoba.

Broj medjuetnicih incidenata u zapadnom, pretezno albanskom, delu Makedonije je opao, a neki od lokalnih izazivaca nereda koji su kontrolisali citava sela – ili cak oblasti – sada su ili izvan zemlje, ili u zatvoru.

S obzirom na takvu situaciju, predstojeca predsednicka predizborna kampanja verovatno ce se odvijati u miru i niko ne ocekuje da ce kandidati pokusati da zaigraju na kartu medjuetnickih tenzija.

Izbori ce biti interesantni jedino kao proba moci i uticaja unutar dve etnicke zajednice kao i test javnog mnjenja uoci predstojecih lokalnih izbora na jesen.

Teziste ce biti na odmeravanju snaga socijaldemokratskog lidera i aktuelnog predsednika vlade Branka Crvenkovskog i malo poznatog kandidata glavne opozicione stranke VMRO-DPMNE, Sasko Kedeva.

Na albanskoj strani, nakon sto je Dzaferi – koji je igrao na kartu Kosova tokom svoje kampanje 2002. godine – povukao kandidaturu, predsednicki izbori postaju sve manje neizvesni. Medjutim, moze biti problema ako bude incidenata izmedju pristalica albanskih stranaka, kao sto je to bio slucaj na lokalnim izborima 2000. godine.

To ne znaci da je Makedonija odjednom postala oaza stabilnosti ili da je u potpunosti imuna na boljke koje postoje u regionu. To, jednostavno, znaci da potencijal za nestabilnost lezi unutar nje same.

Zemlja ulazi u predizborni period koji ce trajati do kraja godine. Posle predsednickih izbora slede lokalni izbori u jesen. Sanse Crvenkovskog da postane novi predsednik su realne tako da ce Makedonija imati i novog premijera i novu vladu.

Negativne posledice ce se odnositi na cinjenicu da ce ovi izbori prakticno zamrznuti rad parlamenta, koji bi trebalo da privodi kraju svoje debate i usvoji zakone o decentralizaciji i druge odredbe iz Ohridskog mirovnog ugovora.

A slaba ekonomska i socijalna situacija, koji nosi potencijal za izazivanje nevolja, jos uvek se ne popravlja. Sve dok industrijska proizvodnja bude nastavila da pada, a broj nezaposlenih se i dalje bude kretao oko 400.000 ljudi, trajni mir i stabilnost u Makedoniji se nece moci garantovati.

Iso Rusi je glavni i odgovorni urednik nedeljnika na albanskom jeziku "Lobi".