Komentar: To Je Srpska Stvar

Prvi efekat NATO bombardovanja bio je olaksanje. Od prvih pretnji vazdusnim napadima proslog oktobra, stanovnistvo Jugoslavije je bilo izlozeno ogromnom pritisku. U noci izmedju 24. i 25. marta, kada je bombardovanje pocelo, situacija je konacno postala jasna: zemlja je napadnuta a neprijatelj je prepoznat.

Ukratko, NATO je ucinio nezamislivu uslugu Slobodanu Milosevicu koji je, svidjalo se to nekom ili ne, predsednik SR Jugoslavije. Istovremeno, NATO napad je - verovatno na duzi rok - do temelja uzdrmao, ako ne i nepovratno unistio ne samo godinama mukotrpno stvaranu gradjansku opoziciju u Srbiji i Jugoslaviji, nego i prostor za delovanje nezavisnih medija i njihovih asocijacija.

Paradoksalno, informisanost onih gradjana Srbije koji posredstvom rodjaka u inostranstvu, interneta ili satelitskih antena prate svetske vesti postala je znatno bolja. Cak i u poredjenju sa programima drzavne Radio-televizije Srbije, vesti CNN, SKY, BBC i drugih evropskih mreza izgledaju kao lose prikrivena propaganda. Gledaoci u Jugoslaviji na ovo reaguju sleganjem ramenima, ako vec ne i smehom. U noci 3/4. aprila, kada je pogodjena toplana na Novom Beogradu, pitanje koje se moglo cuti na ulicama glasilo je: "Bas me zanima kako ce (Gen. NATO-a) Vesli Klark objasniti ovaj 'vojni' cilj". Stav ljudi je vidno postao jos tvrdji kada je 12. aprila ratni avion NATO-a unistio putnicki voz, usmrtivsi 11 i ranivsi 20 civila.

U Beogradu se vise od 100.000 gradjana okuplja na svakodnevnim koncertima na otvorenom, bez obzira na sirene za vazdusnu uzbunu. Slicni skupovi se odrzavaju sirom Srbije, kao i u Crnoj Gori. Ponekad, demonstranti pre pocetka koncerta obidju mesta koja su bombardovana kao sto su mostovi u Novom Sadu. Na njima ostavljaju poruke, bukete cveca i upaljene svece, kao da zale za mrtvim clanovima porodice. Mostove u Beogradu, i fabrike u drugim delovima Srbije "brane" zivi ljudski lanci i stitovi.

To nisu skupovi podrske Milosevicu. Kao sto je to Lariju Kingu najbolje odgovorio Vlade Divac, jugoslovenski kosarkas americke NBA lige: "Ne radi se o nasem predsedniku, radi se o svima nama". To nisu ni skupovi Srba koji ne znaju sta se na Kosovu dogadja, jer gradjani Srbije veruju da dobro poznaju izbeglicku nesrecu.

Ne radi se o tome da se ljudi ne plase. Strah postoji, i ljudi ga ne kriju. Vec je nastradao veliki broj civila. U velikim stambenim blokovima nocu se mogu cuti uzvici posle eksplozija: "Kukavice! Sidjite dole...". A onda sledi bogat repertoar srpskih psovki.

Ipak, strah nije dominantno osecanje, vec ljutnja i prkos. Vojska Jugoslavije - ona ista koju je politika rezima sve do izbijanja oruzanih sukoba na Kosovu, krajem februara 1998. godine, svodila na policijski servis - sada je neosporni lider i heroj odbrane zemlje.

Odgovor na pitanje o ponasanju Jugoslovena nije tesko naci. Mnogi mozda prkose jer znaju da napadac nastoji da izbegne civilne zrtve. Zato, barem na osnovu statistike, covek moze da zakljuci da je bezbedan. Medjutim, citava stvar se smatra i infantilnom: Klintonovo "bombardovanje radi postizanja mira" slicno je "pusenju bez uvlacenja", ili aferi bez "seksualnih odnosa", ili mnogim drugim apsurdima njegovog predsednikovanja. Ali, pre svega, Jugosloveni se osecaju snaznim jer je NATO toliko nadmocan, tako da i samo prezivljavanje predstavlja veliku pobedu.

Mnogi ljudi u Beogradu - deca ali i njihovi roditelji - se nocu pokrivaju po glavi, u nadi da ce ih toplota i mrak zastititi od "bombardovanja demokratijom". Tako zasticeni, oni su svesni humanitarne katastrofe - mada su im uzroci i tacni detalji nejasni. Oni smatraju da se NATO zaklanja humanitarnom katastrofom koju je na Kosovu sam proizveo. Dok se procene o broju izbeglica stalno menjaju i ispravljaju, oni se pitaju sta nije u redu sa procenama zdruzenog napora NATO i CNN da informise javnost.

Za Jugoslovene, nisu u pitanju ljudska prava. Savet bezbednosti UN nije odobrio vazdusne napade. NATO je izasao iz okvira definicije sopstvene odbrambene funkcije i prihvatio agresivni pristup. A i Evropa, kako to odavde izgleda, je napustila principe dijaloga i konsenzusa koji su ugradjeni u osnivacke dokumente Organizacije za evropsku bezbednost i saradanju. U odnosu na te cinjenice, Jugoslavija (i njena personifikacija u Slobodanu Milosevicu) u ovom trenutku ne brani lesinu komunizma, vec princip suvereniteta. Veruje se da se sada jednostavno brani zemlja - sto svi osecaju da treba ih se tice.

Patnja koju proizvode vazdusni napadi ce se, nema sumnje, nastaviti. A Srbi ce nastaviti da trpe. Iz te perspektive, zrtvovanje i casna smrt u porazu mozda i nisu najgore resenje. Kada Beogradjanin pita ovih dana: "Kako si? Sta radis?", odgovor je: "Cekam".

Aleksandar Ciric je nezavisni novinar iz Beograda.