LOKACIJE BOSANSKIH GROBNICA OTKRIVAJU SE ZA NOVAC
Beskrupulozne osobe ubiru prihod tako što porodicama žrtava otkrivaju gde se nalaze masovne grobnice.
LOKACIJE BOSANSKIH GROBNICA OTKRIVAJU SE ZA NOVAC
Beskrupulozne osobe ubiru prihod tako što porodicama žrtava otkrivaju gde se nalaze masovne grobnice.
Bošnjak Edo Ramulić već više od jedne decenije traga za telima svog brata i još nekoliko članova porodice koje su srpske snage 1992. godine ubile u Prijedoru (severozapadna Bosna).
Prošle godine mu je jedan mladić ponudio informaciju o masovnoj grobnici u kojoj je, kako je tvrdio, sahranjeno 30 osoba ubijenih u Prijedoru, uključujući i njegovog brata. Međutim, to obaveštenje je imalo i veoma visoku cenu.
„Tražio je 10,000 eura za tu informaciju“, kaže Ramulić. „Rekao sam mu da ću pokušati da pronađem taj novac, ali mi se više nikada nije javio.“
Ramulić kaže kako nije iznenađen time što je pomenuta osoba zatražila nagradu za otkrivanje lokacije masovne grobnice, s obzirom da se radi o „uobičajenoj praksi u Bosni“.
Dodao je i da je na širem području Prijedora jedna masovna grobnica sa telima 40 ubijenih Bošnjaka pronađena nadomak Bosanskog Novog, ali tek nakon što je neka druga osoba, u zamenu za otkrivanje lokacije, zatražila protivuslugu od vlasti.
„Čovek koji je bosanskim vlastima dao informaciju o toj masovnoj grobnici tražio je da mu se zauzvrat popravi kućni krov, i taj zahtev mu je ispunjen“, kazao je Ramulić.
Bosanske vlasti tvrde kako prodaja i kupovina informacija o lokacijama masovnih grobnica postoje od samog početka rata koji je trajao od 1992. do 1995., te da malo toga može biti učinjeno da se to spreči.
„Ubrzo po izbijanju rata, pojedinci su pokušali da dođu do novca davanjem informacija o mestima na kojima su držani ratni zarobljenici i pritvoreni civili“, kaže Amor Mašović, bivši predsedavajući Federalne komisije za nestala lica.
„Ova praksa se nastavila i posle rata, samo što sada te osobe traže novac za otkrivanje lokacija pojedinačnih i masovnih grobnica.“
On kaže i da je izvestan broj osoba, pripadnika svih etničkih grupa, kontaktirao Komisiju sa ciljem da joj proda informacije o lokacijama grobnica: „Čak su i ljudi iste nacionalnosti kao i oni koji su u tim masovnim grobnicama sahranjeni tražili novac za otkrivanje tih informacija.“
Mašović tvrdi kako postoji sumnja da su ljudi koji raspolažu tim informacijama bili neposredno umešani u sahranjivanje leševa.
„To zaključujete po detaljima kojima raspolažu kada je reč o samim mestima ukopa“, kaže on.
Međutim, ostali informatori – po njegovim rečima – izgleda poseduju samo znanje iz druge ili treće ruke.
Mašović navodi i da se za otkrivanje podataka traže različite svote novca – od svega nekoliko, pa do milion eura.
„Neki od tih ljudi imaju zahteve koji nisu novčane prirode, pa tako traže da im se obezbede pasoš, ili viza, ili politički azil u inostranstvu. U jednom slučaju je zatraženo milion eura u zamenu za otkriće lokacije masovne grobnice“, kazao je Mašović.
„Premda mi ne raspolažemo ni mehanizmima, niti fondovima za ispunjavanje takvih zahteva, neki članovi moje ekipe su u više navrata sami prikupljali novčane . . . priloge kako bi pribavili informacije o lokaciji masovne grobnice.“
Ramulić smatra da je prikrivanje podataka o ratnim zločinima – uključujući i lokacije masovnih grobnica – takođe zločin. On kaže da oni koji traže novac za otkrivanje takvih podataka treba da budu kažnjeni, a ne nagrađeni.
Međutim, mnoge porodice nestalih osoba veruju da je to jedini način na koji uopšte mogu da pronađu svoje najmilije.
„Porodicama žrtava potreban je nekakav osećaj završetka. Zbog toga su spremne da idu toliko daleko kako bi makar otkrili tela svojih rođaka“, kaže Seida Karabašić iz prijedorskog Udruženja žrtava.
„Znamo da su neki od njih, nažalost, već platili više stotina hiljada eura za svako pronađeno telo, ali naše udruženje nikada nije sudelovalo u tome.“
Karabašićeva zapaža da su se ponuđene informacije u većini slučajeva ispostavile kao tačne, te da oni koji tim informacijama trguju izgleda dolaze sa onih područja na kojima su zločini počinjeni, pošto „dobro poznaju to područje, i kadri su da identifikuju žrtve po imenu i prezimenu“.
I vlasti u entitetu bosanskih Srba (Republika Srpska, RS) žale se na slične probleme u vezi sa lokacijama masovnih grobnica.
Bivši predsednik Komisije RS-a za nestala lica, Milan Bogdanić, kaže da će se trgovanje informacijama o grobnicima verovatno nastaviti, jer većina ljudi nerado otkriva te podatke.
„Samo nekoliko osoba koje poseduju informacije o masovnim ili pojedinačnim grobnicama reći će vam ono što znaju iz saosećanja sa drugima ili da bi olakšali vlastitu savest. Osim toga, mnogi od onih koji bi mogli da pomognu u lociranju grobova strahuju da će i sami biti dovedeni u vezu sa tim zločinima, tako da oklevaju da kažu šta znaju”, kazao je Bogdanić.
„Zbog toga smo želeli da to bude regulisano zakonom i da vladine institucije budu uključene u taj proces, ali su neke porodice žrtava odbacile tu ideju.“
Žana Kovačević izveštava za Radio Slobodnu Evropu i saradnica je IWPR-a.
Prošle godine mu je jedan mladić ponudio informaciju o masovnoj grobnici u kojoj je, kako je tvrdio, sahranjeno 30 osoba ubijenih u Prijedoru, uključujući i njegovog brata. Međutim, to obaveštenje je imalo i veoma visoku cenu.
„Tražio je 10,000 eura za tu informaciju“, kaže Ramulić. „Rekao sam mu da ću pokušati da pronađem taj novac, ali mi se više nikada nije javio.“
Ramulić kaže kako nije iznenađen time što je pomenuta osoba zatražila nagradu za otkrivanje lokacije masovne grobnice, s obzirom da se radi o „uobičajenoj praksi u Bosni“.
Dodao je i da je na širem području Prijedora jedna masovna grobnica sa telima 40 ubijenih Bošnjaka pronađena nadomak Bosanskog Novog, ali tek nakon što je neka druga osoba, u zamenu za otkrivanje lokacije, zatražila protivuslugu od vlasti.
„Čovek koji je bosanskim vlastima dao informaciju o toj masovnoj grobnici tražio je da mu se zauzvrat popravi kućni krov, i taj zahtev mu je ispunjen“, kazao je Ramulić.
Bosanske vlasti tvrde kako prodaja i kupovina informacija o lokacijama masovnih grobnica postoje od samog početka rata koji je trajao od 1992. do 1995., te da malo toga može biti učinjeno da se to spreči.
„Ubrzo po izbijanju rata, pojedinci su pokušali da dođu do novca davanjem informacija o mestima na kojima su držani ratni zarobljenici i pritvoreni civili“, kaže Amor Mašović, bivši predsedavajući Federalne komisije za nestala lica.
„Ova praksa se nastavila i posle rata, samo što sada te osobe traže novac za otkrivanje lokacija pojedinačnih i masovnih grobnica.“
On kaže i da je izvestan broj osoba, pripadnika svih etničkih grupa, kontaktirao Komisiju sa ciljem da joj proda informacije o lokacijama grobnica: „Čak su i ljudi iste nacionalnosti kao i oni koji su u tim masovnim grobnicama sahranjeni tražili novac za otkrivanje tih informacija.“
Mašović tvrdi kako postoji sumnja da su ljudi koji raspolažu tim informacijama bili neposredno umešani u sahranjivanje leševa.
„To zaključujete po detaljima kojima raspolažu kada je reč o samim mestima ukopa“, kaže on.
Međutim, ostali informatori – po njegovim rečima – izgleda poseduju samo znanje iz druge ili treće ruke.
Mašović navodi i da se za otkrivanje podataka traže različite svote novca – od svega nekoliko, pa do milion eura.
„Neki od tih ljudi imaju zahteve koji nisu novčane prirode, pa tako traže da im se obezbede pasoš, ili viza, ili politički azil u inostranstvu. U jednom slučaju je zatraženo milion eura u zamenu za otkriće lokacije masovne grobnice“, kazao je Mašović.
„Premda mi ne raspolažemo ni mehanizmima, niti fondovima za ispunjavanje takvih zahteva, neki članovi moje ekipe su u više navrata sami prikupljali novčane . . . priloge kako bi pribavili informacije o lokaciji masovne grobnice.“
Ramulić smatra da je prikrivanje podataka o ratnim zločinima – uključujući i lokacije masovnih grobnica – takođe zločin. On kaže da oni koji traže novac za otkrivanje takvih podataka treba da budu kažnjeni, a ne nagrađeni.
Međutim, mnoge porodice nestalih osoba veruju da je to jedini način na koji uopšte mogu da pronađu svoje najmilije.
„Porodicama žrtava potreban je nekakav osećaj završetka. Zbog toga su spremne da idu toliko daleko kako bi makar otkrili tela svojih rođaka“, kaže Seida Karabašić iz prijedorskog Udruženja žrtava.
„Znamo da su neki od njih, nažalost, već platili više stotina hiljada eura za svako pronađeno telo, ali naše udruženje nikada nije sudelovalo u tome.“
Karabašićeva zapaža da su se ponuđene informacije u većini slučajeva ispostavile kao tačne, te da oni koji tim informacijama trguju izgleda dolaze sa onih područja na kojima su zločini počinjeni, pošto „dobro poznaju to područje, i kadri su da identifikuju žrtve po imenu i prezimenu“.
I vlasti u entitetu bosanskih Srba (Republika Srpska, RS) žale se na slične probleme u vezi sa lokacijama masovnih grobnica.
Bivši predsednik Komisije RS-a za nestala lica, Milan Bogdanić, kaže da će se trgovanje informacijama o grobnicima verovatno nastaviti, jer većina ljudi nerado otkriva te podatke.
„Samo nekoliko osoba koje poseduju informacije o masovnim ili pojedinačnim grobnicama reći će vam ono što znaju iz saosećanja sa drugima ili da bi olakšali vlastitu savest. Osim toga, mnogi od onih koji bi mogli da pomognu u lociranju grobova strahuju da će i sami biti dovedeni u vezu sa tim zločinima, tako da oklevaju da kažu šta znaju”, kazao je Bogdanić.
„Zbog toga smo želeli da to bude regulisano zakonom i da vladine institucije budu uključene u taj proces, ali su neke porodice žrtava odbacile tu ideju.“
Žana Kovačević izveštava za Radio Slobodnu Evropu i saradnica je IWPR-a.
