OSPORAVANJE KREDIBILITETA GOTOVININOG SVEDOKA ODBRANE

Na suđenju bivšem hrvatskom generalu Anti Gotovini ove sedmice, tužioci su svedoka odbrane optužili da je sudelovao u nastojanjima da se neka dokumenta sakriju od Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ).



Boris Milas je tokom rata (1991-95.) bio načelnik za krivične istrage pri 72. bataljonu vojne policije hrvatske vojske, da bi potom radio pri hrvatskom ministarstvu odbrane, u Sigurnosnoj informativnoj službi (SIS), danas poznatijoj kao Vojno-sigurnosna agencija.



„Zar Vi niste sudelovali u prikrivanju dokumenata u vezi sa slučajem [Tihomira] Blaškića u MKSJ-u?“, upitala je tužiteljka Prašaniti Mahindaratne (Prashanthi Mahindaratne) svedoka ove sedmice, čitajući odlomke iz zvaničnog izveštaja hrvatskih vlasti o operaciji čiji je navodni cilj bio da se zaštite hrvatski optuženici pred Tribunalom.



Po rečima tužiteljke, pomenuti izveštaj pokazuje da je Milas umešan u prikrivanje dokumenata od suda u postupku koji je vođen protiv Blaškića – vojnog zapovednika bosanskih Hrvata, koga su žalbene sudije MKSJ-a 2004. osudile na devet godina zatvora za zločine počinjene u Bosni tokom 1993.



Međutim, Milas je odgovorio kako je on već bio pod istragom zbog učešća u toj operaciji, te da je pojasnio kako je sudelovao u prijemu izvesnih dokumenata iz Bosne u vojnopomorskoj bazi Lora u Splitu, ali da mu nisu bili poznati sadržaj, niti značenje tih dokumenata.



„Nikada nisam preuzeo niti jedan dokument za koji sam znao da ga potražuje Tribunal. Nijedan“, kazao je on.



„Nisam bio upoznat sa sadržinom te dokumentacije“, dodao je.



Tužiteljka je svedoku rekla i da je bio umešan u pripremu svedoka odbrane u slučaju Blaškić – što je on takođe negirao. Objasnio je kako je obezbedio prostorije u kojima je Blaškićev advokat pripremao svoje svedoke, te da mu je jedini zadatak bio da im donosi kafu i hranu.



Tim Gotovinine odbrane optužio je tužilaštvo za neosnovani pokušaj diskreditovanja svedoka. Jedan od advokata – Luka Mišetić – osporavao je utemeljenost tvrdnji o prikrivenim dokumentima i rekao kako se nagoveštaji da je svedok prethodno poznavao njega ili ostale članove tima odbrane, bez ispitivanja bilo kakvog uistinu nezakonitog ponašanja, svode na „insinuaciju“.



„Ono što smo videli jeste posredni napad na svedoka i svedokov kredibilitet i to, povrh svega, na temelju insinuacije da je postojala nekakva manipulacija sa svedokovim iskazom sa naše strane – čemu se odlučno protivimo“, kazao je Mišetić sudijama.



Mahindaratne je odbacila tu optužbu.



„Nije bilo nikakvih insinuacija“, rekla je ona. „Bilo je to direktno osporavanje [svedokovog] kredibiliteta i njegove pristrasnosti.“



Gotovina je u vreme Operacije Oluja – vojne operacije izvedene 1995. godine, koja je prema navodima tužilaca rezultirala prisilnim iseljavanjem oko 200,000 Srba iz Krajine (oblast u Hrvatskoj) – bio komandant splitske vojne oblasti. Bivši general se, zajedno sa još dvojicom visokih generala – Ivanom Čermakom i Mladenom Markačem – tereti za organizovanje trajnog iseljavanja Srba iz Hrvatske u periodu od jula do septembra te godine.



Tužioci tvrde da su trojica okrivljenika stajala iza organizovane kampanje pljačkanja i uništavanja imovine, uključujući spaljivanje kuća koje su pripadale srpskim civilima, kao i iza nezakonitog ubijanja i nehumanog tretmana Srba u Krajini.



Odgovarajući u prethodnom delu svedočenja na pitanja Gotovinine odbrane, Milas je potvrdio tezu da njihov klijent nije bio odgovoran za operacije, niti za navodne pogreške vojne policije nakon Operacije Oluja.



Tužioci su u optužnici naveli kako je tokom leta 1995. Gotovina „vršio komandu i kontrolu nad svim jedinicama, elementima i pripadnicima HV-a (Hrvatske Vojske) koji su bili u sastavu ili su pridodati splitskoj vojnoj oblasti“.



Međutim, odbrana tvrdi kako njihov klijent, sa pozicije komandanta splitske vojne oblasti, nije imao kontrolu nad vojnom policijom, a ove je sedmice svedoku postavljala pitanja koja su se ticala procesa prijavljivanja nezakonitih aktivnosti na dotičnom području.



„Ti izveštaji nisu bili slati u komandu splitske vojne oblasti, niti komandantima brigade te vojne oblasti“, rekao je on.



Mišetić je svedoka pitao i da li je iko izuzev komandanta bataljona – majora Ivana Jurića – bio odgovoran za ocenu rada pripadnika vojne policije i predlaganje unapređenja.



„Niko drugi nije bio čak ni u prilici da ocenjuje moj rad“, kazao je svedok.



Mišetić je napomenuo i da u izveštaju kojeg je Jurić sačinio u leto 1995. stoji da svi vojni policajci iz 72. bataljona svoje zadatke obavljaju profesionalno i da svi zaslužuju da budu pohvaljeni.



Svedok je navode odbrane podržao i time što je umanjio razmere spaljivanja kuća kojim je na čitavom tom području rezultirala Operacije Oluja. Mišetić je ukazao na izveštaj Jasušija Akašija (Yasushi Akashi) – predstavnika tadašnjeg generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, Kofija Anana (Kofi Annan) – u kojem je 16. avgusta povodom situacije u Hrvatskoj navedeno kako je od 8. avgusta spaljeno 200 kuća, kao i da je mnogo hektara obradivog zemljišta uništeno, a životinje poklane.



Svedok se saglasio da bi to bio „približno tačan broj“ kuća koje su spaljene, ali je umanjio razmere zločina.



„Ne bih rekao da je to bio rasprostranjen fenomen“, rekao je on, objašnjavajući da se radilo o čitavom jednom regionu.



„To samo po sebi ne znači i da je [spaljivanje kuća] predstavljalo masovan fenomen, s obzirom na veličinu same oblasti“, kazao je on. „Inače bih video veći broj zgrada u plamenu.“



U nastojanju da pokaže kako su zločine uglavnom počinili civili, a ne pripadnici hrvatske vojske, Mišetić se pozvao na izveštaj komandanta vojne policije, Mate Laušića, za period od 1. avgusta do 30. oktobra 1995. Reč je o dokumentu koji je bio upućen hrvatskom ministru odbrane i u kojem su opisane policijske aktivnosti u Krajini nakon Operacije Oluja.



U tom izveštaju, Laušić je naveo da je približno 1,100 spaljenih kuća bilo predmet istrage civilne policije, dok je samo 15 istraga sprovela vojna policija.



Milas je objasnio da je takve zločine vojna policija istraživala samo ukoliko su patrole civilne policije imale razloga da veruju da su ih počinili pripadnici oružanih snaga.



„To me navodi na zaključak da je izveštaje o spaljenim kućama uglavnom dobijala civilna policija“, kazao je on.



Potom je svedoka na tu temu ispitao i predsedavajući sudija, Alfons Ori (Alphons Orie), koji je od njega zatražio da prokomentariše brojku od oko 1,100 spaljenih kuća, koja se spominje u Laušićevom izveštaju.



„Nemam razloga da sumnjam u tu cifru“, kazao je Milas.



Svedok je sudu ove sedmice objasnio i zbog čega je nakon Operacije Oluja 1995. godine tako mali broj krivičnih tužbi bio podignut protiv vojne policije. On je rekao da je glavni zadatak istražitelja zločina unutar hrvatske vojne policije tokom i nakon ofanzive – kako se vidi iz naređenja koje je 3. avgusta uputio Laušić – bilo procesuiranje zločina koje su počinili srpski ratni zarobljenici.



Po rečima svedoka, cilj tih aktivnosti je bio da se od neprijateljskih zarobljenika pribave informacije o skrivenim zalihama naoružanja vojske bosanskih Srba, kao i podaci o minskim poljima ili terorističkim grupama koje su delovale na hrvatskoj teritoriji.



„To su bili osnovni razlozi zbog kojih smo svakodnevno bili zaokupljeni time [procesom istrage ratnih zločina]“, rekao je on sudu.



Svedok je rekao i da je, osim ukoliko nije bilo ustanovljeno da su zločine poput spaljivanja kuća i krađe imovine počinili pripadnici hrvatske vojske, za istragu bila nadležna civilna, a ne vojna policija.



„Vojna policija je delovala samo u slučajevima koji su bili u nadležnosti vojnog suda“, rekao je on.



Na Mišetićevo pitanje o tome da li je imao razloga da veruje da je Laušić bio nezadovoljan radom vojne policije nakon Operacije Oluja, svedok je odgovorio: „Nisam imao taj osećaj. Niko to ne bi rekao na sastanku ili brifingu.“



Timovi odbrane Gotovininih saoptuženika, Ivana Čermaka i Mladena Markača, nisu želeli da ispituju svedoka.



Suđenje se nastavlja sledeće sedmice.



Simon Jennings je izveštač IWPR-a iz Haga.