Pred sudom rečeno da je Tolimir izazivao Mladića
Svedok optužbe kaže da je okrivljeni bio dovoljno hrabar da ispituje vojnog komandanta bosanskih Srba.
Pred sudom rečeno da je Tolimir izazivao Mladića
Svedok optužbe kaže da je okrivljeni bio dovoljno hrabar da ispituje vojnog komandanta bosanskih Srba.
Piše: Rachel Irwin iz Haga (TU br. 693, 20. maj 2011.)
Bivši načelnik štaba vojske bosanskih Srba (Vojska Republike Srpske, VRS), posvedočio je ove sedmice da se okrivljeni Zdravko Tolimir nije plašio da kritikuje vojnog komandanta Ratka Mladića, za kojim i dalje traga Haški tribunal.
Mladić je u jednoj prilici pročitao pismo koje je nameravao da pošalje komandantu trupa Ujedinjenih nacija za Bosnu – kazao je svedok optužbe Manojlo Milovanović, koji je tokom bosanskog rata bio zamenik komandanta VRS-a.
To pismo je bilo „prilično arogantno i ličilo je na ultimatum“, rekao je Milovanović. Tim povodom su Tolimir i još jedan komandant „komentarisali i govorili ’Zbog čega to nisi kazao ovako ili onako?’“.
„Dok sam to slušao, postajao sam sve uzrujaniji“, prisetio se Milovanović, koji je rekao da je ostalima govorio da daju savete o tome kako da se napiše pismo, umesto da se usredsređuju samo na ono što u pismu ne valja.
„Ono što želim da kažem jeste to da je . . . Tolimir . . . imao hrabrosti da kritikuje Mladića“, rekao je Milovanović. „Iako je bio komandant, Mladić je stvari posmatrao na demokratski način i slušao bi tuđe predloge. Mi iz glavnog štaba smo znali da Mladić ima veliko poverenje u Tolimira.“
Tolimir, koji se brani samostalno, bio je tokom rata zamenik komandanta za obaveštajni rad i bezbednost u glavnom štabu vojske bosanskih Srba, i direktno potčinjen Mladiću.
Tereti se po osam tačaka – uključujući genocid, istrebljenje, ubijanje i prisilno razmeštanje i deportaciju Bošnjaka iz enklava Srebrenica i Žepa tokom jula 1995. U danima nakon pada Srebrenice, na raznim je stratištima pobijeno oko 8,000 bošnjačkih muškaraca i dečaka.
Milovanović je rekao da je Tolimirov glavni zadatak bio da „prikuplja informacije o neprijatelju i sprečava bilo kakvo curenje informacija“.
Tolimir je, takođe, imao i „osećaj za diplomatiju“, pa bi često poslužio i kao veza između VRS-a i zaštitnih snaga UN-a, poznatijih pod nazivom UNPROFOR.
Osim toga, Tolimir je „sve zapisivao“.
„Ne mislim da ću preterati ukoliko Vam kažem da je čak i u vreme ručka imao svesku sa sobom“, posvedočio je Milovanović. „Mi bismo ga zadirkivali . . . ali on bi rekao: ’To je za budućnost. To je za istoriju.’“
„Da li se njegov posao sprečavanja curenja informacija odnosio i na međunarodnu zajednicu i javne medije?“, pitao je advokat tužilaštva Piter Mekloski (Peter McCloskey).
„Nisam znao šta on radi u pogledu međunarodne zajednice“ odgovorio je Milovanović. „On je bio zadužen da spreči bilo kakvo curenje, što se odnosilo na svakoga ko nešto nije trebalo da zna. To je ono što sprečavanje curenja znači . . . Ukoliko neprijatelj nije trebalo da dobije neku informaciju, onda je to značilo da ni stranci ne bi [trebalo] da je dobiju.“
Svedok je opisao i komplikovanu dinamiku koja je često vladala unutar VRS-a, kao i između vojnog i političkog rukovodstva.
Na primer, Milovanović je rekao da je uvek bilo „varnica“ između njega i Mladića.
„Posle šest meseci, [Mladić] je objasnio da želi da ja budem njegov zamenik zbog toga što ’ja vozim u prvoj brzini, ti voziš u trećoj brzini, a najbolje je voziti u drugoj brzini’“, prisetio se svedok. „Mladić je osećao da bi ta dva temperamenta dobro sarađivala i bili ravnoteža jedan drugome.“
Mladić je bio „po prirodi komandant“, koji je „štitio svoje potčinjene“, kazao je svedok.
„Tokom rata, on ne bi donosio ishitrene odluke, niti bi donosio odluke bez konsultovanja glavnog štaba“, nastavio je Milovanović.
To se, po svedokovim rečima, promenilo otprilike polovinom 1994., kada je Mladić „nekoliko odluka doneo zaista samostalno, uglavnom zbog toga što je želeo da nešto ostvari brzo [i] uspešno, ali što vrlo često nije išlo“.
Kada je reč o Mladićevim odnosima sa bivšim predsednikom bosanskih Srba, Radovanom Karadžićem – kome se trenutno sudi pred Tribunalom – svedok je rekao da su se svi njihovi sukobi ticali toga ko će biti „prvi čovek“.
„Obojica su bili veoma harizmatični, [i] obojica su imala ogromnu glad za vlašću“, kazao je Milovanović.
Iako su imali „problema da razumeju jedan drugog . . . Mladića je obavezivalo to što je struktura vojske bila takva da je ona sprovodila vladine odluke“, nastavio je Milovanović.
Što se tiče Karadžića, svedok je rekao da je početkom 1995. on bio „izverziran u ulozi vrhovnog komandanta“.
„U početku [rata koji je izbio 1992.] nije mu bilo jasno da ne može direktno izdavati naređenja meni, ili komandantu korpusa, i da sva naređenja moraju ići preko Mladića i onih koji su mu potčinjeni“. Kazao je Milovanović. „To su bile početne greške. Do 1995., on više nije pravio takve greške, izuzev onda kada je to činio namerno.“
Karadžić je imao i „jedan krug stalnih vojnih savetnika oko sebe, koji su mu davali strateške predloge“, nastavio je svedok. „Nažalost, nijedan od tih savetnika nije bio obučen i obrazovan, kao ni glavni štab [vojske].“
Usled toga, „oni su Karadžiću često predlagali stvari koje nisu bile prikadne u vojnom smislu – nije bilo vojne logike“, kazao je on.
A kada je na Tolimira došao red da unakrsno ispita svedoka, sudije su u više navrata morale da ga upozore na to da postavlja konkretna pitanja koja su „relevantna“ za optužnicu koja je podignuta protiv njega. Takođe su od Milovanovića – nakon što je deset minuta potrošio na samo jedno pitanje – tražili da mu odgovori budu usredsređeni.
Odgovarajući na Tolimirova pitanja, svedok je rekao da snage UN-a „nisu razoružale Muslimane u Srebrenici i Žepi“ nakon što su te enklave 1993. godine bile proglašene bezbednim zonama.
„Muslimani su bezbedne zone koristili kao zone iz kojih su [mogle da budu] pokretane operacije iznenađenja protiv [vojske bosanskih Srba]“, kazao je Milovanović.
„Da li je [vojska bosanskih Srba] bila primorana da odbije takve napade, koji su iz enklava vršeni na područja koja su izvan enklava?“, pitao je Tolimir. „Da li je to bila legitimna vojna akcija?“
„Kada su muslimanske snage počele sa upadima na teritoriju [bosanskih Srba] iz Srebrenice . . . mi smo imali prava da gonimo neprijatelje do [njihovog] potpunog uništenja, kako [bi] prestali da nam budu pretnja.“
Suđenje se nastavlja iduće sedmice.
Rachel Irwin izveštava za IWPR iz Haga.
