ANALIZA: Odbaceni svi Milosevicevi prigovori

Friday, 29 April, 2005

The link has been copied

IWPR ICTY

Trojica "prijatelja suda" (amici curiae) imenovani su kako bi - nakon sto je Slobodan Milosevic, osporavajuci legalnost i legitimnost Tribunala, odbio da uzme pravnog zastupnika - pomagali sudijama u pravicnom vodjenju procesa. U svom "Podnesku o nadleznosti", oni su na Statusnoj konferenciji 30. oktobra podrzali sve Miloseviceve argumente, zahtevajuci "odbacivanje svih optuzbi protiv optuzenog i njegovo trenutno oslobadjanje" (vidi Dnevnik tribunala br. 240).

Sudije su jos tada usmeno saopstile da odbacuju sve Miloseviceve prigovore, kao i sve primedbe navedene u "podnesku" trojke "prijatelja suda". Protekle sedmice objavljeno je i pismeno obrazlozenje takve odluke Sudskog veca.

U njemu nema puno toga novog, buduci da je vecina pitanja koja su pokrenuli Milosevic i "amici" vec razmatrana u proteklih 7 godina, te je svoju rec o tim pitanjima reklo vec i Zalbeno vece Tribunala. "Amici" su, medjutim, trazili ponovnu raspravu o istim tim pitanjima, navodeci da prethodne odluke Zalbenog veca nisu same po sebi obavezujuce, nego vise "stvar preporuke" za prvostepena Sudska veca.

Mada, suprotno "prijateljima", smatraju da su odluke Zalbenog veca i te kako obavezujuce, sudije Ricard Mej, Patrik Robinson i Mohamed Fasi Fihri su, ipak, odlucili da sva pokrenuta pitanja jos jednom razmotre, kako bi Sudsko vece moglo dati i "vlastito obrazlozenje zakljucaka koje je usvojilo", a ne samo pozivati se na prethodne drugostepene odluke.

Otkako je stigao u Hag, Slobodan Milosevic ne propusta nijednu priliku da istakne kako Tribunal predstavlja "ilegalno telo" zbog toga sto je osnovan od strane Saveta bezbednosti, a ne Generalne skupstine UN. Tom su stavu narocito skloni oni "prijatelja suda" (Mihail Vladimirov i Stiven Kej) koji su isti prigovor - bez ikakvog uspeha - podneli jos 1995. u prvom slucaju pred Tribunalom (sudjenje Dusku Tadicu). Po njihovom (i Milosevicevom) tumacenju ovlascenja iz glave VII Povelje Ujedinjenih nacija, Savet bezbednosti nije ovlascen za osnivanje medjunarodnih krivicnih sudova, vec se oni mogu osnivati samo odlukom Generalne skupstine UN ili medjudrzavnim ugovorima . Sudsko vece je, medjutim, i u slucaju Milosevic zakljucilo isto sto i Zalbeno vece u slucaju Tadic: "Relevantna odredba jeste clan 42. Povelje, kojim se Savetu bezbednosti pruzaju ovlascenja za usvajanje mera koje ne ukljucuju upotrebu oruzane sile... u cilju vrsenja vlastite obaveze odrzavanja ili ponovnog uspostavljanja medjunarodnog mira i bezbednosti.

"Clan 41. navodi izvesne mere koje Savet bezbednosti moze da preduzme. Savrseno je jasno da taj spisak nije iscrpan, a da je na Savetu bezbednosti da usvoji bilo koju drugu meru koja nije kao takva navedena, ukoliko je u pitanju mera kojom se odrzavaju ili ponovo uspostavljaju medjunarodni mir i bezbednost".

I potom: "Po misljenju Veca, osnivanje Medjunarodnog tribunala nadleznog za krivicno gonjenje osoba odgovornih za ozbiljna krsenja medjunarodnog humanitarnog prava u bivsoj Jugoslaviji, a uz obavezu obezbedjivanja svih prava optuzenima, u kontekstu sukoba koji su se u to vreme odvijali jeste prevashodno mera ponovnog uspostavljanja medjunarodnog mira i bezbednosti... U skladu s tim, Vece odbacuje ovaj prigovor".

Slicnu sudbinu doziveo je i prigovor koji se odnosio na nezavisnost tuzioca, a koji se zasnivao na prigovoru "prijatelja suda" da je Savet bezbednosti, u rezoluciji koju je doneo krajem marta 1999, "naterao" tuzioca da pokrene istragu u vezi s nasiljem na Kosovu. Prema "Podnesku o nadleznosti", upravo je "zahvaljujuci tom podsticaju istraga i zapocela".

Sudsko vece je, medjutim, utvrdilo da "u onome sto su prilozili, kako optuzeni, tako i ´amici curiae´, ne postoji ni zrnce dokaza kojim bi se potkrepila bilo kakva rdjava namera ili zloupotreba ovlascenja od strane tuzioca prilikom podizanja optuznice protiv optuzenog".

To sto je istraga o zlocinima na Kosovu pokrenuta na osnovu informacije koju je podneo Savet bezbednosti - SMATRAJU SUDIJE - samo po sebi ne dokazuje da je kod tuziteljice postojala bilo kakva rdjava namera. Ono sto bi u tom smislu predstavljalo pravi dokaz, bilo bi to da je "pri procenjivanju te informacije i donosenju odluke o podizanju optuznice protiv izvesne osobe ona sledi[la] instrukcije bilo koje vlade, institucije ili licnosti".

Vece je zakljucilo: "Nema nikakvih nagovestaja da je tuzilac pri podizanju optuznice sledila instrukcije bilo koje vlade, tela, ili licnosti. U skladu s tim, prigovor se odbacuje".

Dalje, Vece "smatra neosnovanim" podnesak "prijatelja suda" kojim se - u cilju izbegavanja kritika zbog "samostalnog utvrdjivanja sopstvene pravne zasnovanosti" - od Tribunala zahteva da od Medjunarodnog suda pravde kao najviseg pravnog organa UN zatrazi savetodavno misljenje o pitanju vlastite nadleznosti.

Odbacujuci ovaj stav "prijatelja suda", Vece tvrdi da za tim nema potrebe, jer je Zalbeno vece jos u presudi povodom Tadiceve zalbe utvrdilo da "nadleznost sudskog tela za utvrdjivanje vlastitih nadleznosti predstavlja neophodnu komponentu u obavljanju sudske funkcije".

Razmatrajuci Milosevicev prigovor da Tribunal kao ustanova ne moze da mu obezbedi posteno sudjenje niti zastitu osnovnih ljudskih prava - cime je optuzeni, prema tumacenju "prijatelja suda", "implicitno optuzio sud za pristrasnost" - sudije su podsetile na jednu raniju odluku Zalbenog veca u kojoj je opisano u koja je tri slucaja moguce utvrditi prisustvo pristrasnosti kod sudije.

Prvi je postojanje dokaza o stvarnoJ pristrasnosti. Drugi je postojanje dokaza da sudija poseduje neposredan interes, materijalan ili neki drugi, u stvari u kojoj presudjuje. Najzad, treci slucaj nastaje ukoliko bi "razumni posmatrac, prikladno informisan, mogao da razumno uoci pristrasnost sudija".

Primecujuci da je u okolnostima ovog slucaja relevantan jedino treci kriterijum, Vece konstatuje da "... od strane optuzenog ili ´prijatelja suda´ nije prilozeno nista na temelju cega bi bilo koji razumni posmatrac, prikladno informisan, razumno uocio pristrasnost Veca. Ovaj prigovor se, stoga, odbija".

Mada se Milosevicev prigovor da mu se uskracuje kontakt sa stampom - sto su "amici" okarakterisali kao "krsenje prava optuzenog na privatnost i slobodu izrazavanja" - ne moze podvesti pod ona pitanja o kojima je moguce podnositi preliminarne prigovore, sudije su ga ipak razmotrilI i - odbacilI.

Takve zabrane - navodi se u obrazlozenju - "nedvosmisleno potpadaju pod kategoriju dozvoljivih ogranicenja po Medjunarodnoj konvenciji o gradjanskim i politickim pravima, sto znaci da su po zakonu moguce i neophodne imajuci u vidu postojanje raznovrsnih javnih interesa, ukljucujuci i javni red i mir".

Osim toga: "Evropskom konvencijom o ljudskim pravima predvidjena su slicna ogranicenja prava na slobodu izrazavanja. U njoj stoji da uzivanje tih sloboda moze biti predmet onih formalnosti, uslova, restrikcija ili kazni koje su propisane zakonom, a koje su neophodne imajuci u vidu brojne javne interese, ukljucujuci i sprecavanje nereda ili zlocina".

Mada sam Milosevic nije ulozio takav prigovor, "prijatelji suda" su se, u njegovo ime, pozvali i na njegov imunitet (nekadasnjeg) sefa drzave, i time prakticno osporili clan 7(2) Statuta tribunala, koji eksplicitno propisuje da "zvanicni polozaj bilo koje optuzene osobe, svejedno da li je u pitanju sef drzave, vlade, ili visoki vladin funkcioner, nece takvu osobu osloboditi krivicne odgovornosti, niti joj ublaziti kaznu".

Sudije su, i u ovom slucaju, drugacijeg misljenja, pa ukazuju da "ne postoji nikakva osnova za osporavanje zasnovanosti clana 7(2), koji u ovom pogledu samo odrazava nacelo obicajnog medjunarodnog prava".

Sledi, potom, "kratak kurs" istorije ovog nacela, koju "amici", cini se, nisu najbolje savladali. Ta istorija seze do uspostavljanja doktrine o individualnoj krivicnoj odgovornosti nakon Drugog svetskog rata, kada je bila inkorporirana u Povelju Nirnberskog i Tokijskog tribunala.

Obicajni karakter ovog nacela je potom podrzan njegovim ugradjivanjem u siroki dijapazon ostalih pravnih normi, od kojih se u obrazlozenju navode clan 4. Konvencije za sprecavanje i kaznjavanje zlocina genocida; Princip 3 iz Nirnberskih principa; Clan 6. Statuta Medjunarodnog krivicnog tribunala za Ruandu; clan 27. Rimskog statuta Medjunarodnog krivicnog suda (MKS); i clan 7. Nacrta zakona o zlocinima protiv mira i bezbednosti covecanstva.

The chamber attached special significance to the latter two as "evidence of the customary character of the rule that a head of state cannot plead his official position as a bar to criminal liability".

Posebno znacajna, po oceni Veca, su dva poslednja "moderna dokumenta", koji predstavljaju "dokaz obicajnog karaktera nacela da se sef drzave ne moze pozivati na svoj sluzbeni polozaj kao prepreku za utvrdjivanje njegove krivicne odgovornosti."

U svetlu najnovijih dogadjaja u Srbiji, gde se Jedinica za specijalne operacije policije pobunila zato sto je, navodno, "prevarom ukljucena u nezakonito i neustavno hapsenje" dvojice optuzenih za ratne zlocine koji su krajem prosle sedmice predati Tribunalu, zanimljivo je i vazno na koji su nacin sudije razmotrile prigovor "prijatelja suda" koji se odnosio na "nezakonitu predaju" Slobodana Milosevica. U pitanju je, inace, jedini prigovor za koji su im sudije odale priznanje da je "smisleno ulozen". Sustina tog prigovora pociva na cinjenici da su Milosevica predale vlasti Srbije, koja nije clanica UN i po "prijateljima suda" nije obavezna da saradjuje sa Tribunalom, a ne vlasti Savezne Republike Jugoslavije (SRJ), kojima je urucen nalog za hapsenje i koje imaju obavezu saradnje (i pri tom nemaju zakon koji bi im to omogucio, a imaju Ustav koji im zabranjuje ekstradiciju vlastitih gradjana).

Rec je, manje-vise, o argumentima koje potezu i pobunjene "Crvene beretke" - pripadnici pomenute elitne jedinice srpske specijalne policije koja je prosle sedmice uhapsila bracu Banovic u uverenju da se radi o "obicnim kriminalcima", a ne licima sa haskih poternica.

Clan 29. Statuta obavezuje sve drzave na "izvrsavanje bez ikakvog odlaganja svih naloga" Tribunala, dok Pravilo 58 tribunalovog Pravilnika o postupku i dokazivanju propisuje da ce "obaveze sadrzane u clanu 29. Statuta imati prioritet nad bilo kakvim pravnim preprekama koje se ticu predaje ili transfera optuzenih ili svedoka Tribunalu, a koje eventualno postoje u nacionalnom zakonodavstvu ili ugovorima o ekstradiciji koji su na snazi u doticnoj drzavi".

U razmatranju prigovora ulozenog na "nezakonitu predaju", sudije su krenule od pitanja da li je Pravilo 58 uopste primenljivo, buduci da je obavezama propisanim clanom 29. podlegala SRJ, a ne Republika Srbija.

Svrha Pravila 58, kako se navodi u obrazlozenju odluke,jeste "da obezbedi to da se domaci propisi koji regulisu predaju i transfer... ne koriste kao izgovor za neispunjavanje takvih zahteva".

Vaznost ispunjavanja zahteva sadrzanih u clanu 29. ne moze biti prenaglasena - smatraju sudije i ukazuju da je znacaj te pravne obaveze istaknut i u Izvestaju Generalnog sekretara UN, u kome se kaze da "osnivanje Medjunarodnog tribunala ... povlaci obavezu svih drzava", kao i da ce "Nalozi koju Sudsko vece izdaje za predaju ili transfer osoba u pritvor Tribunala imati obavezujuci karakter mera propisanih Glavom VII Povelje Ujedinjenih nacija."

U skladu s tim, Vece smatra da je, uprkos cinjenici da je predaju izvela Vlada Republike Srbije, a ne Vlada SR Jugoslavije (kojoj je zahtev bio upucen), odredba sadrzana u Pravilu 58 vazeca, te da je, samim tim, transfer obavljen u skladu sa odredbama Statuta.

Sudije se ne zaustavljaju na tome, vec kao relevantan citiraju i clan 27. Becke konvencije o ugovorima, kojim je propisano da se "zainteresovana strana ne moze pozivati na odredbe unutrasnjeg zakonodavstva cilju opravdavanja vlastitih propusta u sprovodjenju ugovora".

Tumaceci Statut Medjunarodnog tribunala kao "ugovor", sudije zakljucuju: "Savezna Republika Jugoslavija ima obavezu ispunjavanja naloga za hapsenje i transfer optuzenih, te se otuda ne moze pozivati na svoje unutrasnje zakonodavstvo", naime na podelu vlasti izmedju savezne vlade i vlade federalne jedinice, kao opravdanje za propuste pri ispunjavanju obaveza.

Iako se optuzeni, a ne Savezna Republika Jugoslavija, pozvao na unutrasnje ustavno ustrojstvo Savezne Republike Jugoslavije, sledi da, ukoliko se Savezna Republika Jugoslavija ne moze pozivati na interne zakone, to - a fortiori - ne moze ciniti ni optuzeni. U skladu sa tim, prigovor se odbacuje".

Tako je okoncan prvi pokusaj "amici curiae" da pravno osmisle Miloseviceve politicke argumente i pokazu da to sto su imenovani za "prijatelje suda" ne znaci i da su "neprijatelji optuzenog". Trojica advokata nisu, medjutim, time impresionirali ni Milosevica, a ni sudije.

Po svemu sudeci, ovo ce ostati i jedini njihov takav pokusaj, buduci da su im sudije vec skrenule paznju na to da njihov posao nije da budu "pravni tumaci" onoga sto je optuzeni rekao ili hteo da kaze svojim tiradama protiv "ilegalnog" Tribunala, "laznih optuznica", zlonamernog tuzioca i pristrasnih sudija.

Mirko Klarin je visi urednik IWPR u Hagu i glavni urednik novinske agencije SENSE.