Rat reči: Izveštaj veštaka o Miloševićevoj propagandi
Rat reči: Izveštaj veštaka o Miloševićevoj propagandi
Do rata u bivšoj Jugoslaviji ne bi došlo da nije bilo medija, a pogotovo televizije, smatra Nenad Pejić, nekadašnji kontrolor programa TV Sarajeva. Njegovo mišljenje je citirano u izveštaju veštaka koji je kao dokazni materijal iznela Kancelarija tužilaštva u procesu protiv Slobodana Miloševića. Autor izveštaja od 97 strana pod naslovom 'Politička propaganda i plan o stvaranju države svih Srba: Posledice upotrebe medija za ultra-nacionalističke ciljeve,' je Reno de la Bros sa francuskog univerziteta u Rimsu.
U delovima optužnice koji se odnose na Hrvatsku i na Bosnu, stoji da je jedan od načina na koji je Milošević učestvovao u zajedničkom kriminalnom poduhvatu bio da je kroz srpske državne medije stvorio atmosferu straha i mržnje. Mediji su obajvljivali 'preuveličane i izmišljene izveštaje o napadima bosanskih Muslimana i Hrvata na Srbe...' La Bros smatra da je Milošević započeo kampanju preuzimanja elektronskih medija još 1986-87 godine, i da je cilj postigao do leta 1991. 'Medijska ofanziva koju je započeo Beograd je izazvala podjednako gnusnu propagandu u drugim republikama bivše Jugoslavije, a posledice toga će se osećati godinama,' izveštaj citira bivšeg dopisnika Rojtera iz Sarajeva, Danijela Deluku.
De la Bros tvrdi da su srspki političari koristili medije kao ratno oružje. 'Pogotovo u Srbiji je upotreba medija za nacionalističke ciljeve bila dobro promišljena, ((ona je bila)) deo strategije osvajanja teritorija i stvaranja identiteta.' Bila je efikasna delomično zato što je društvo bilo u tranziciji iz komunizma, ideologije koja je bila temelj društvenog identiteta više od pola veka. Padom komunizma nastao je vakum u kome su ljudi tragali za novim osećajem pripadnosti i identiteta.
Nacionalistička ideologija je ponudila odgovor. Srbima je serviran nacionalni mit zasnovan delom na istorijski tačnim, a delom na fiktivnim događajima. Njime je bio obuhvaćen period od 600 godina, počev od kosovske bitke posle koje je Srbija pala pod otomansku vlast, do skorije tragedije srpskog naroda pod ustaškom vlašću u Hrvatskoj za vreme Drugog svetskog rata. Jačanje ekstremnog hrvatskog nacionalizma i vraćanje u upotrebu šahovnice i ustaških simbola u Hrvatskoj je doprineo porastu straha među tamošnjim Srbima. Novi srpski identitet tako je zasnovan na opoziciji 'drugima' -- Hrvatima (koji su u nacionalističkom žargonu postali 'ustaše',) i Muslimanima (koji su pežorativno nazivani 'Balijama.')
U izveštaju se ističe da su propagnadne metode Miloševićevih medija bili u osnovi isti kao i oni kojima se služilo Adolf Hitler, s tim da on nije imao televiziju. 'Nacistička propaganda je pokazala da nacionalni mitovi služe da konsoliduju narode. Gebels je pridobio Nemce i pretvorio ih u kompaktnu masu koristeći nacionalne mitove, apelujući na podsvesne strahove, želju za vlašću i čežnju za izgubljenom zajedništvom. Srpski režim je koristio sličan princip. Da bi se ujedinio narod, upotrebljeni su mitovi o Srbima kao žrtvama istorijskih nepravdi i o Pravoslavnoj Velikoj Srbiji.'
Fundamentalni principi ove propagande, smtra de la Bros, su sledeći: 1. jednostavnost; 2. pripisivanje vlastitih grešaka neprijatelju; 3. korištenje vesti u svoju korist, kroz preterivanja, izvrtanje činjenica i izuzimanje podataka; 4. beskrajno ponavljanje tih jednostavnih poruka; 5. korištenje mitova i istorije; 6. stvaranje nacionalnog konsenzusa. Srpska televizija i radio su neprekidno ponavljali pežorativne opise -- 'ustaške horde', 'vatikanski fašisti', 'mudžahedini', 'fundamenatalisi', 'džihadovci' i 'albanski teroristi', i oni su postali deo svakodnevnog govora. Neproverene i izmišljene priče su servirane kao činjenice i postale su opšte-poznate (npr., da su u sarajevskom zoološkom vrtu srpsku decu bacali lavovima.) U takvim pričama, nekadašnji prijatelji i komšije, zemljaci, pretvoreni su u 'drugog', dehumanizovani su i lišeni ljudskih karakteristika. Kada je postignuto da se narod tih 'drugih' boji, bilo je lako opravdati njihovo ubijanje i proterivanje.
U procesu protiv Miloševića su do sada svedočila dvojica pripadnika KOG-a, savezne službe bezbednosti. Obojica su govorili o propagandnoj kampanji njegovog režima u kojoj su i sami učestvovali. Slobodan Lazarević je otkrio da je KOG tajno radio na tome da onemogući mirovni proces. Da bi to postigli, minirali su fudbalski stadion, vodotoranj i novo-otvorenu prugu Zagreb-Beograd. Ove akcije, koje su ostavile barem jednog mrtvog i nekoliko ranjenih, su pripisane Hrvatima. Drugi KOG-ovac, Musatafa Čandić, je opisao kako su audio-oprema i druga tehnika korišteni za montiranje snimaka razgovora, tako da su zvučali kao da predstavnici hrvatske vlade naređuju Hrvatima u Srbiji da se vrate u etnički čistu Hrvatsku. Tako montiran snimak je emitovan posle srpskog napada na Hrvate u Srbiji, posle čega su mnogi pobegli. Objasnio je da je propagandi rat imao radni naziv Operacija Opera. U jednom primeru su srpski mediji emitovali snimke leševa za koje je rečeno da su Srbi koje su pobili Hrvati. U stvari, svedočio je Čandić, radilo se o Hrvatima koje su ubili Srbi.
De la Bros je opisao kako je Radio Televizija Srbije izveštavala o događajima u Dubrovniku i Sarajevu. Uz snimke Dubrovnika išao je komentar u kome je optužena zapadna televizijska ekipa koja je snimila materijal da su pred kamerama zapalili automobilsku gumu da bi stvorili utisak da je grad u plamenu. Što se tiče bombardovanja Sarajeva, nekoliko meseci su izveštavali tako da srpski gledaoci nisu mogli da spoznaju kolikoje grad stradao. Koristili su arhivske snimke grada stare nekoliko meseci ili čak više godina, pa su mogli da se prave da grad nije pod opsadom. Srpka publika je na sličan način dezinformisana o Vukovaru, opisao je nekadašnji novinar Rojtera, Denijel Deluka. 'RTS je stvorila jedan čudan svemir u kome Sarajevo, glavni grad Bosne, nikada nije bio pod opsadom, i u kome je uništen hrvatski grad Vukovar bio 'oslobođen'.'
Milošević je do rata na Kosovu uglavnom dozvoljavao nezavisnim medijima da rade, ali je njihov domet bio ograničen. Da bi im maksimalno smanjio uticaj, on je izrežirao nestašice novinskog papira, otežavao ili onemogućavao nabavku opreme, i konfiskovao je novine zbog navodnih administrativnih propusta (Miloševićeva vlada je kontrolisala dozvole.) U državnim medijima, on je mogao da otpusti, unapredi, smeni ili javno osudi novinare. 1998 je usvojen drakonski medijski zakon kojim je osnovan sud za prekršioce. Sud je imao moć (koju je često koristio) da finansijski oštro kazni, i čak da konfiskuje imovinu ako kazne nisu odmah plaćene. Od oktobra 1998 i novembra 1999, ovaj je sud osudio razne novinare na ukupno 1,125 miliona dolara. Ako to nije bilo dovoljno da uplaši nezavisnog novinara, postojao je primer Slavka Ćuruvije, koji je ubijen pred svojom kućom na početku rata na Kosovu.
Autori izveštaja procenjuju da su službenu srpsku propagandu svake večeri slušali tri i po miliona građana. S obzirom na to, i na nedostatak alternativnih izvora informacija, iznenađujući je intenzitet otpora režimu (masovne demonstracije 1991, i onda opet 1996-97, zatim masovno dezerterstve i izbegavanje mobilizacije.) Kada je Miloševićev režim konačno pao, u oktobru 2000, RTS je bila jedna od prvih meta demonstranata. Nakon juriša na Skušpštinu, demonstranti su se uputili prema Radio-televiziji Srbije.
Međunarodni sud za ratne zločine u Ruandi razmatra predmet u kome se propaganda i navođenje na genocid tretiraju kao ratni zločin. U optužnici protiv Vojislava Šešelja stoji da je on lično odgovoran za podsticanje na zločine, uključujući ubistva, mučenja i nasilno proterivanje na nacionalnoj osnovi. 'Potsticanje na zločine' znači da tužioci veruju da je optuženi Šešelj svojim govorima, izjavama, ponašanjem (ili onime šta nije uradio, a trebao je), potstakao određene osobe da počine zločine. De la Bros u izveštaju navodi primer jednog Šešeljevog provokativnog govora u kome ovaj kaže da, kada su jedinice u opasnosti, srpska strana ima pravo da upotrebi napalm, ili bilo koje drugo oružje iz svog arsenala. Važniji je spas jedinice nego žrtve. 'Sami su krivi. Oni su hteli rat; sada imaju rat,' zaključio je Šešelj.
Propaganda su samo reči i slike, ali njihov je efekat snažan, a posledice često dugoročne. Jednostavno rečeno, propaganda stvara uslove pod kojima strah i mržnja dominiraju ljudsko ponašanje. U Jugoslaviji, propaganda je razdelila ljude koji su decenijama živeli u relativnom miru. Ali, ljudi ne samo a su razdeljeni, nego su navedeni da se međusobno ubijaju, pri čemu je propaganda odobravala ubistva i razaranje. To je distorcija realnosti koju će možda biti najteže ispraviti. Nakon što su više od dvanaest godina živeli sa određenom slikom sveta, ljudi teško prihvataju da je taj pogled na svet bio pogrešan. Nakon što su bili prevareni, ljudi teško da će opet nekome da poveruju. Mnogima je lakše da se umesto toga drže stare laži. Upravo to otežava pomirenje. Nadajmo se da će Međunarodni sud da doprinese tom bolnom, ali preko potrebnom, buđenju -- ako ne sada, onda barem u budućnosti.
U delovima optužnice koji se odnose na Hrvatsku i na Bosnu, stoji da je jedan od načina na koji je Milošević učestvovao u zajedničkom kriminalnom poduhvatu bio da je kroz srpske državne medije stvorio atmosferu straha i mržnje. Mediji su obajvljivali 'preuveličane i izmišljene izveštaje o napadima bosanskih Muslimana i Hrvata na Srbe...' La Bros smatra da je Milošević započeo kampanju preuzimanja elektronskih medija još 1986-87 godine, i da je cilj postigao do leta 1991. 'Medijska ofanziva koju je započeo Beograd je izazvala podjednako gnusnu propagandu u drugim republikama bivše Jugoslavije, a posledice toga će se osećati godinama,' izveštaj citira bivšeg dopisnika Rojtera iz Sarajeva, Danijela Deluku.
De la Bros tvrdi da su srspki političari koristili medije kao ratno oružje. 'Pogotovo u Srbiji je upotreba medija za nacionalističke ciljeve bila dobro promišljena, ((ona je bila)) deo strategije osvajanja teritorija i stvaranja identiteta.' Bila je efikasna delomično zato što je društvo bilo u tranziciji iz komunizma, ideologije koja je bila temelj društvenog identiteta više od pola veka. Padom komunizma nastao je vakum u kome su ljudi tragali za novim osećajem pripadnosti i identiteta.
Nacionalistička ideologija je ponudila odgovor. Srbima je serviran nacionalni mit zasnovan delom na istorijski tačnim, a delom na fiktivnim događajima. Njime je bio obuhvaćen period od 600 godina, počev od kosovske bitke posle koje je Srbija pala pod otomansku vlast, do skorije tragedije srpskog naroda pod ustaškom vlašću u Hrvatskoj za vreme Drugog svetskog rata. Jačanje ekstremnog hrvatskog nacionalizma i vraćanje u upotrebu šahovnice i ustaških simbola u Hrvatskoj je doprineo porastu straha među tamošnjim Srbima. Novi srpski identitet tako je zasnovan na opoziciji 'drugima' -- Hrvatima (koji su u nacionalističkom žargonu postali 'ustaše',) i Muslimanima (koji su pežorativno nazivani 'Balijama.')
U izveštaju se ističe da su propagnadne metode Miloševićevih medija bili u osnovi isti kao i oni kojima se služilo Adolf Hitler, s tim da on nije imao televiziju. 'Nacistička propaganda je pokazala da nacionalni mitovi služe da konsoliduju narode. Gebels je pridobio Nemce i pretvorio ih u kompaktnu masu koristeći nacionalne mitove, apelujući na podsvesne strahove, želju za vlašću i čežnju za izgubljenom zajedništvom. Srpski režim je koristio sličan princip. Da bi se ujedinio narod, upotrebljeni su mitovi o Srbima kao žrtvama istorijskih nepravdi i o Pravoslavnoj Velikoj Srbiji.'
Fundamentalni principi ove propagande, smtra de la Bros, su sledeći: 1. jednostavnost; 2. pripisivanje vlastitih grešaka neprijatelju; 3. korištenje vesti u svoju korist, kroz preterivanja, izvrtanje činjenica i izuzimanje podataka; 4. beskrajno ponavljanje tih jednostavnih poruka; 5. korištenje mitova i istorije; 6. stvaranje nacionalnog konsenzusa. Srpska televizija i radio su neprekidno ponavljali pežorativne opise -- 'ustaške horde', 'vatikanski fašisti', 'mudžahedini', 'fundamenatalisi', 'džihadovci' i 'albanski teroristi', i oni su postali deo svakodnevnog govora. Neproverene i izmišljene priče su servirane kao činjenice i postale su opšte-poznate (npr., da su u sarajevskom zoološkom vrtu srpsku decu bacali lavovima.) U takvim pričama, nekadašnji prijatelji i komšije, zemljaci, pretvoreni su u 'drugog', dehumanizovani su i lišeni ljudskih karakteristika. Kada je postignuto da se narod tih 'drugih' boji, bilo je lako opravdati njihovo ubijanje i proterivanje.
U procesu protiv Miloševića su do sada svedočila dvojica pripadnika KOG-a, savezne službe bezbednosti. Obojica su govorili o propagandnoj kampanji njegovog režima u kojoj su i sami učestvovali. Slobodan Lazarević je otkrio da je KOG tajno radio na tome da onemogući mirovni proces. Da bi to postigli, minirali su fudbalski stadion, vodotoranj i novo-otvorenu prugu Zagreb-Beograd. Ove akcije, koje su ostavile barem jednog mrtvog i nekoliko ranjenih, su pripisane Hrvatima. Drugi KOG-ovac, Musatafa Čandić, je opisao kako su audio-oprema i druga tehnika korišteni za montiranje snimaka razgovora, tako da su zvučali kao da predstavnici hrvatske vlade naređuju Hrvatima u Srbiji da se vrate u etnički čistu Hrvatsku. Tako montiran snimak je emitovan posle srpskog napada na Hrvate u Srbiji, posle čega su mnogi pobegli. Objasnio je da je propagandi rat imao radni naziv Operacija Opera. U jednom primeru su srpski mediji emitovali snimke leševa za koje je rečeno da su Srbi koje su pobili Hrvati. U stvari, svedočio je Čandić, radilo se o Hrvatima koje su ubili Srbi.
De la Bros je opisao kako je Radio Televizija Srbije izveštavala o događajima u Dubrovniku i Sarajevu. Uz snimke Dubrovnika išao je komentar u kome je optužena zapadna televizijska ekipa koja je snimila materijal da su pred kamerama zapalili automobilsku gumu da bi stvorili utisak da je grad u plamenu. Što se tiče bombardovanja Sarajeva, nekoliko meseci su izveštavali tako da srpski gledaoci nisu mogli da spoznaju kolikoje grad stradao. Koristili su arhivske snimke grada stare nekoliko meseci ili čak više godina, pa su mogli da se prave da grad nije pod opsadom. Srpka publika je na sličan način dezinformisana o Vukovaru, opisao je nekadašnji novinar Rojtera, Denijel Deluka. 'RTS je stvorila jedan čudan svemir u kome Sarajevo, glavni grad Bosne, nikada nije bio pod opsadom, i u kome je uništen hrvatski grad Vukovar bio 'oslobođen'.'
Milošević je do rata na Kosovu uglavnom dozvoljavao nezavisnim medijima da rade, ali je njihov domet bio ograničen. Da bi im maksimalno smanjio uticaj, on je izrežirao nestašice novinskog papira, otežavao ili onemogućavao nabavku opreme, i konfiskovao je novine zbog navodnih administrativnih propusta (Miloševićeva vlada je kontrolisala dozvole.) U državnim medijima, on je mogao da otpusti, unapredi, smeni ili javno osudi novinare. 1998 je usvojen drakonski medijski zakon kojim je osnovan sud za prekršioce. Sud je imao moć (koju je često koristio) da finansijski oštro kazni, i čak da konfiskuje imovinu ako kazne nisu odmah plaćene. Od oktobra 1998 i novembra 1999, ovaj je sud osudio razne novinare na ukupno 1,125 miliona dolara. Ako to nije bilo dovoljno da uplaši nezavisnog novinara, postojao je primer Slavka Ćuruvije, koji je ubijen pred svojom kućom na početku rata na Kosovu.
Autori izveštaja procenjuju da su službenu srpsku propagandu svake večeri slušali tri i po miliona građana. S obzirom na to, i na nedostatak alternativnih izvora informacija, iznenađujući je intenzitet otpora režimu (masovne demonstracije 1991, i onda opet 1996-97, zatim masovno dezerterstve i izbegavanje mobilizacije.) Kada je Miloševićev režim konačno pao, u oktobru 2000, RTS je bila jedna od prvih meta demonstranata. Nakon juriša na Skušpštinu, demonstranti su se uputili prema Radio-televiziji Srbije.
Međunarodni sud za ratne zločine u Ruandi razmatra predmet u kome se propaganda i navođenje na genocid tretiraju kao ratni zločin. U optužnici protiv Vojislava Šešelja stoji da je on lično odgovoran za podsticanje na zločine, uključujući ubistva, mučenja i nasilno proterivanje na nacionalnoj osnovi. 'Potsticanje na zločine' znači da tužioci veruju da je optuženi Šešelj svojim govorima, izjavama, ponašanjem (ili onime šta nije uradio, a trebao je), potstakao određene osobe da počine zločine. De la Bros u izveštaju navodi primer jednog Šešeljevog provokativnog govora u kome ovaj kaže da, kada su jedinice u opasnosti, srpska strana ima pravo da upotrebi napalm, ili bilo koje drugo oružje iz svog arsenala. Važniji je spas jedinice nego žrtve. 'Sami su krivi. Oni su hteli rat; sada imaju rat,' zaključio je Šešelj.
Propaganda su samo reči i slike, ali njihov je efekat snažan, a posledice često dugoročne. Jednostavno rečeno, propaganda stvara uslove pod kojima strah i mržnja dominiraju ljudsko ponašanje. U Jugoslaviji, propaganda je razdelila ljude koji su decenijama živeli u relativnom miru. Ali, ljudi ne samo a su razdeljeni, nego su navedeni da se međusobno ubijaju, pri čemu je propaganda odobravala ubistva i razaranje. To je distorcija realnosti koju će možda biti najteže ispraviti. Nakon što su više od dvanaest godina živeli sa određenom slikom sveta, ljudi teško prihvataju da je taj pogled na svet bio pogrešan. Nakon što su bili prevareni, ljudi teško da će opet nekome da poveruju. Mnogima je lakše da se umesto toga drže stare laži. Upravo to otežava pomirenje. Nadajmo se da će Međunarodni sud da doprinese tom bolnom, ali preko potrebnom, buđenju -- ako ne sada, onda barem u budućnosti.
