PRICA JEDNOG OD PREZIVELIH

Mevludin Oric, star 35 godna, jedan je od malobrojnih ljudi koji su preziveli zarobljavanje od strane srpskih snaga posle zauzimanja Srebrenicue pre deset godina.

Ovaj bolesljivi, suvonjavi covek, koji pokusava da ponovo izgradi zivot posle iskustva koje ga je zauvek obelezilo, nedavno je u svom siromasnom stanu na periferiji Sarajeva ispricao svoju pricu za Izvestaj o balkanskoj krizi.

Oric je rodjen u Srebrenici, ali kada je grad na pocetku rata odsecen, zatekao se u Tuzli. Njegova supruga i tek rodjena cerka jos su bile u Srebrenici, pa je Oric nekoliko dana pesacio kroz neprijateljsku teritoriju da bi stigao do Srebrenice.

Za vreme opsade grada bio je pripadnik Bosanske armije rasporedjen na mesto nosaca municije.

Kada je grad pao, Mevludin je bio u grupi onih koji su odlucili da se ne predaju srpskim snagama koje su odvajale muskarce od zena i dece, pa se prikljucio koloni muskaraca koji su pokusali da kroz bosanske sume pronadju put do teritorije koju je kontrolisala bosanska vlada. Njihov put je danas poznat kao “put smrti”, a Oriceva prica pokazuje zasto.

Kolona od nekoliko hiljada ljudi sporo je napredovala na putu od Srebrenice prema Tuzli, rutom koju je Oric dobro upoznao za vreme rata. Ali, kada su prisli selu Konjevic Polje, opkolile su ih srpske snage.

Nisu imali izbora osim da se predaju. “Niko od nas nije imao oruzje i zarobili su nas,” rekao je Oric.

Oric je prvo autobusom bio prebacen u zloglasno skladiste u Kravici gde je oko 1000 muskaraca i decaka ubrzo ubijeno. Skladiste je bilo prepuno, kaze Oric, pa su preostali ljudi smesteni na “polje puno zarobljenika koji su sedeli na zemlji i drzali ruke iza glava”.

Autobus, kojem se u medjuvremenu prikljucio konvoj drugih vozila, nastavio je za Bratunac, do skole “Vuk Karadzic”, mesta masakra Muslimana 1992. godine.

“Iz skole su se culi krici i pucnji. Nismo mogli stati unutra. Rekli su nam da cekamo u autobusu posto nema mesta. Molio sam se da svane i da krenemo dalje”, kaze Oric.

Konvoj se zaputio na sever, prosao je kroz Zvornik u dolini, i onda skrenuo sa glavnog puta. Tada je Oric posumnjao da ce on i svi drugi zarobljenici biti pobijeni.

Pet autobusa i sest kamiona punih ljudi stigli su u skolu u selu Grbavici, gde su ih zatvorili u gimnasticku salu.

“Bilo je tako vruce da su ljudi padali u nesvest. Dali su nam vodu, ali posto smo se potukli oko nje, voda se prosula, a neki su je lizali sa poda”, rekao je.

Onda je u gimnasticku salu usao licno general Ratko Mladic, “smejuci se sa svojim telohraniteljima”, i obavetio nas da cemo biti prebaceni u logor.

Izabrana su dvojica zarobljenika koji su postavljeni kraj vrata da vezuju oci drugima pre nego sto bi ih povedu nazad prema autobusima i kamionima. Oric je bio u sestom kamionu, zajedno sa svojim sinovcem Harisom.

“Drzali smo se blizu jedan drugog, ako nas odvedu u logor da budemo zajedno”, rekao je Oric.

Srpski vojnici su izveli ljude napolje i naredili im da se postroje.

“Znao sam sta se sprema. Video sam tela na zemlji. Repetirali su svoje oruzje. Uhvatio sam Harisa za ruku. On je pitao, 'hoce li nas ubiti?' Rekao sam da nece. Onda su poceli da pucaju. Haris je bio pogodjen. Ja sam ga drzao kada su ga pogodili i obojica smo pali. Mene nista nije pogodilo. Samo sam se bacio na zemlju. Moj sinovac je zadrhtao i umro na meni”, kaze Oric.

Licem okrenut zemlji Oric je ostao da lezi na istom mestu do kraja dana.

“Kada su zavrsili s pucanjem, vratili su se da dovedu druge. Stalno su dovodili nove grupe ljudi. Cuo sam krike i molbe, ali oni su i dalje pucali. To je trajalo citav dan”, priseca se on.

U jednom trenutku, srpski vojnici su poceli da pucaju u glavu svim mrtvim i polumrtvim ljudima, ali Orica su nekako zaobisli.

Neko vreme nije bio pri svesti. Kada se probudio, bio je mrak i pocinjala je da pada kisa.

I dalje lezeci ispod tela svog sinovca, Oric je pomerio povez sa ociju i video svetla buldozera koji su vec kopali masovne grobnice.

“Do tada su cetnici (bosnjacka rec za srpske ekstremiste) vec bili umorni i pijani i pucali su pri svetlu buldozera. Prilazili su onima koji su bili ranjeni i igrali se s njima. 'Jesi li ziv?' pitali bi, a ako bi covek rekao, 'Jesam', pucali bi i ponovo pitali, 'Jesi li ziv?' Ako bi ovaj ponovo odgovorio ponovo bi pucali”, kaze Oric.

Kada su svetla konacno ugasena, Oric se izvukao ispod svog sinovca. Uspravio se i nasao na polju prekrivenom lesevima.

“Svuda ih je bilo, dokle god se moglo videti”, izjavio je. U tom trenutku mogao je samo da place. “Nisam mogao da se zaustavim”, seca se.

Na svoje zaprepascenje, video je jos jednog coveka kako ustaje.

“Mislio sam da sanjam, da mi se prividja”, rekao je. “Posao sam ka njemu; morao sam da gazim po telima – nije bilo ni parceta zemlje koja nije bila pokrivena lesevima. Zagrlio sam ga i poljubio.”

Drugi preziveli bio je Hurem Suljic. Bio je povredjen i jedva je bio u stanju da hoda. Zajedno, Oric i Suljic su peske stigli do Tuzle, mnogo puta za dlaku izbegavajuci zasede i smrt. Njihovo putovanje do teritorije vlade Bosne trajalo je 11 dana.

Dugo posle pada Srebrenice Oric je sa zenom i cerkom ziveo na periferiji Tuzle. Posle toga je kratko vreme bio u SAD, gde je radio u fabrici i osecao se usamljeno i otudjeno.

Oric je danas ponovo u Bosni gde zivi u nuznom smestaju koji je izgradila holandska vlada i iznajmila ga lokalnim vlastima u Ilijasu na periferiji Sarajeva.

Zivi od dela majcine penzije i izdrzava cetvoro dece i zenu, Hadziru, koja pati od sizofrenije. Svakog dana odlazi u zavod za nezaposlene u Ilijasu i svakog dana mu govore da posla nema.

“Vreme ne moze izbrisati ta secanja”, kaze Oric. “Secam se svakog mrtvog lica koje sam video; svake reci koju smo izgovorili na putu do Tuzle.”

Nerma Jelacic je menadzer IWPR/BIRN projekta u Bosni. Ed Vilami je dopisnik Gardijana.