KOMENTAR: SIROKA AUTONOMIJA ILI NEZAVISNOST

Kosovo je, nesumnjivo, najteze balkansko i evropsko pitanje. Prag etnicke tolerancije je nestao, diskriminacija je urasla u svakodnevicu, a nekaznjeno nasilje steklo politicku legitimnost.

Resavanje kosovskog pitanja, stoga, zahteva postepen, nepristrasan i inovativan pristup, saglasan potrebi da se spreci jacanje negativnih, antievropskih trendova u pokrajini.

Potrebno je, saglasno pripisanim standardima, uspostaviti ono cega jos uvek nema: politicku odgovornost, vladavinu prava, funkcionalne demokratske institucije, doslednu primenu ljudskih, gradjanskih i imovinskih prava za sve njegove stanovnike, ukljucujuci i Srbe.

Vec sest godina, kosovski Srbi su s malim izuzecima, progonjena nacionalna zajednica, lisena osnovnih ljudskih prava, sabijena u enklave, bez slobode kretanja, prava na rad i koriscenja vlastite imovine, koja je uzurpirana, unistena ili spaljena.

Srpska deca na Kosovu, osim onih na prostoru severno od Mitrovice, gde je stanovnistvo pretezno srpsko, nemaju normalne uslove za zivot, uskracena im je sloboda kretanja, dok ih u skolu prate vojnici KFOR-a, da bi ih stitili od ucestalih nasrtaja, uvreda i sikaniranja ne samo albanskih ekstremista nego i njihovih albanskih komsija.

Uprkos znacajnom prisustvu medjunarodnih vojnih snaga, na Kosovu za sest godina iz etnicki motivisanih pobuda ubijeno preko 1.300 Srba, jos toliko ih se vodi kao nestalo, a preko 250.000 Srba, ali i pripadnika drugih etnickih zajednica, pre svega Roma, potom Bosnjaka i Jevreja, zive u ostalim delovima Srbije ili Crne Gore kao raseljena lica bez posla i izvesne buducnosti. Broj srpskih povratnika je za sest godina manji od 1 odsto, jer postoji tih ali efikasan otpor kako prelaznih albanskih institucija, tako i albanskog stanovnistva da se raseljeni vrate na svoja ognjista.

Preko 150 srpskih crkava i manastira spaljeno je ili sruseno.Skoro niko od pocinilaca ubistava, unistavanja imovine, paljenja manastira i crkava, napadaca na decu i druge civile, uprkos izvesnim naporima medjunarodne administracije, nije do sada za ova nedela ni uhapsen, niti sudjen niti adekvatno kaznjen.

Zabrinjavajuci poratni bilans, u kojem su pozitivni elementi samo oni koji se ticu vecinske albanske zajednice, dodatno je bio pojacan pogromom od 17. marta 2004. U dva dana, proterano je preko 4.000 Srba iz enklava okruzenih albanskom vecinom, spaljeno 35 crkava, od kojih 14 samo u Prizrenu, sruseno i tesko osteceno stotine kuca, skola i bolnica.

Ekstremisti su, jednostavno, ucinili sve da se Srbima na Kosovu, tamo gde su manjina, opstanak ucini nemogucim, dok su pogrom, koji je kao cunami prosao Kosovom, nemusto pravdali socijalnim frustracijama albanskog stanovnistva i neresenim statusom pokrajine.

Tek na pritisak medjunarodnih cinilaca, albanske vlasti iz prelaznih institucija su, nevoljno, pristajale da osude nasilja i pogrom. Poslednjih meseci, nasilja nad Srbima jesu utihnula, ali samo zato jer se priblizava vreme procene ispunjenja standarda koje su propisale UN.

Pomenute podatke potvrdjuje i dokumentacija UNMIK-a, sto jasno pokazuje da na Kosovu nije ispunjen ni jedan od propisanih standarda koji bi otvorio proces pregovora o buducem statusu.

Kosovo je beznadezno udaljeno od osnovnih evropskih standarda – kriterijuma iz Kopenhagena koji podrazumevaju vladavinu prava, demokratsko ustrojstvo, medjetnicku toleranciju, slobodan protok ljudi, robe i usluga.

Srbi su, posle demokratskih promena 2000, u vise navrata nastojali da ucescem u institucijama zastite svoja prava, ali su sve njihove inicijative odbacivane, preglasavanjem ili ignorisanjem u praksi. Na ponude Srbije da se otvore razgovori o nestalim licima, povratku interno raseljenih lica, vracanju imovine, o decentralizaciji, koja je sustinski proces uspostavljanja evropskih vrednosti i kriterijuma u svakodnevnom zivotu, Albanci vec dugo odgovaraju odbijanjem i za Srbiju neprihvatljivim preduslovom da se o svemu moze razgovarati samo posle priznavanja nezavisnosti Kosova.

To je u sustini, pretnja da ce u slucaju da se ekstremistima ospori zahtev za nezavisnost pokrajine doci do novog talasa nasilja. cime se ne preti samo preostalim Srbima (njih 130.000) nego indirektno i UN administraciji u pokrajini. Za to vreme, citav jedan narod na Kosovu, srpski, zivi pod uslovima za koje smo verovali da su jos pre 60 godina nepovratno porazeni.

Resenje za status Kosova treba da proistekne iz sporazuma Beograda i Pristine uz posredovanje medjunarodne zajednice koja ce biti garant takvog sporazuma. Za Kosovo ne postoji resenje koje ce biti odrzivo bez aktivnog ucesca i saglasnosti Beograda.

A za Beograd je svaki oblik nezavisnosti, bilo odlozene, limitirane, kontrolisane ili uslovne, ostaje neprihvatljiv.

Srbija je, treba podsetiti, kljucni geopoliticki cinilac na zapadnom Balkanu i bez njene stabilnosti i napretka nece biti ni dugorocnog mira ni stabilnosti u regionu. Otuda je donedavna politika kontinuiranog kaznjavanja Srbije koncept koji je, s promenom uslova i uloga, izgubio smisao, jer je Srbija, sve vise, uporiste stabilnosti, a Kosovo, s manjim prekidima, generator stalne nestabilnosti u regionu.

Pitanje Kosova se, dakle, ne moze razdvajati ni od Srbije ni od problema ukupne regionalne stabilnosti, odnosno neizbeznih regionalnih, sto direktnih, sto indirektnih implikacija na susedne oblasti i drzave. Medju balkanskim susedima, takodje, osim zvanicno u Albaniji, nema podrske nezavisnosti Kosova.

Albanci, tamo gde su vecina u pokrajini, treba da imaju veoma siroku autonomiju, a Srbi na Kosovu, osim blizih veza sa Srbijom, da raspolazu jasno definisanim institucionalnim mehanizmima kojima ce efikasno stiti svoja tesko ugrozena prava.

Tamo gde cine vecinu (ili su je cinili do 1999.) Srbi moraju imati mogucnost da sami organizuju svoj zivot i upravu na maternjem jeziku, uz pravo veta po pitanjima koja se ticu njihove zajednice, po ugledu na slicnu odredbu u Ohridskom sporazumu za etnicke Albance u Makedoniji, koji je usvojen uz pomoc EU. Srpski manastiri sa imanjima, kada su van srpskih entiteta, treba da budu autonomni, a nedavna odluka S. Jesena Petersona o zastitnoj zoni za manastie Decani, predstavlja zakasneli, ali ohrabrujuci korak u tom pravcu.

Kosovo ne moze biti nezavisno jer nema poseban identitet niti postoji posebna kosovska nacija u evropskom znacenju toga pojma. Postoje samo Albanci i Srbi, odnosno dve glavne nacionalne zajednice i jos nekoliko manjinskih etnickih grupa. Stoga je mozda stvaranje dva entiteta, kao u BiH, efikasan nacin da se prevazidje sadasnja kriza, redefinisu odnosi izmedju Srba i Albanaca, a pitanje statusa, koji opterecuje i usporava razvoj Kosova, jer apsorbuje sve politicke snage, skine s dnevnog reda.

Resenje mora da bude kompromisno, uz obostranu spremnost na znacajne ustupke, kako bi se doslo do kompromisa koji bi obezbedio zastitu svakog ugrozenog idenititeta i inaugurisao primenu evropskih vrednosti i standarda. Svojom formulom 'manje od nezavisnosti vise od autonomije' Srbija je vec napravila znacajan, konstruktivan iskorak u pravcu nalazenja medjusobno prihvatljivog kompromisa.

Sada je na umerenim snagama medju kosovskim Albancima da izadju sa ustupcima i otvore politicki prostor za jedan dugorocan, medjusobno usaglasen kompromis.

To ce obezbediti dugotrajan mir i pouzdan napredak ka evroatlantskim institucijama na citavom zapadnom Balkanu.

Dr Dusan Batakovic je ambasador Srbije i Crne Gore u Grckoj.