ANALIZA: Miloseviceva Strategija Odbrane

Saturday, 30 June, 2001

The link has been copied

Mirko Klarin

poceti u utorak 3. jula 2001. godine u 10:00 sati kada ce Slobodan

Milosevic biti izveden na prvo saslusanje pred Sudskim vecem III Haskog

tribunala da bi se izjasnio da li je kriv ili nevin po svakoj od tacaka

optuznice.

Sastav tog veca - predsedavajuci sudija Ricard Mej (Velika Britanija);

sudija Patrik Lipton Robinson (Jamajka) i sudija Mohamed Fasi Fihri

(Maroko) - kao i prethodne izjave i ponasanje optuzenog, nagovestavaju

da bi tog dana u sudnici I tribunala u Hagu moglo biti dosta uzbudjenja.

Slobodan Milosevic je, prema izjavama njegovih branilaca, uoci i tokom

transfera u Hag govorio da "ne priznaje Tribunal" i da ce se pred njim

braniti "politicki", ma sta to znacilo.

Isto je ponovio, ili barem pokusao da ponovi, po dolasku u pritvorsku

jedinicu u Sheveningenu oko 2 sata iza ponoci u petak 29. jula pred

predstavnicima sekretarijata Tribunala. U pocetku se, kako nam je opisao

jedan od prisutnih zvanicnika, ponasao pomalo "prkosno", i poceo je da

drzi govor o tome kako on "ne priznaje Tribunal".

Ipak, ubrzo je postao kooperativniji i pristao na obavljanje osnovnih

formalnosti kroz koje neposredno po dolasku u pritvorsku jedinicu

prolazi svaki optuzenik. Istina, pri "registraciji" - davanju osnovnih

podataka o sebi i najblizim clanovima porodice - po malo ga je nerviralo

sto se od njega trazi da iznese neke "opstepoznate stvari" kao sto su, na

primer, mesto

rodjenja ili ime i prezime njegove supruge. No, i to je prihvatio, tako

da su neophodne formalnosti obavljene bez problema.

Sa velikim stepenom verovatnoce se moze predvideti da ce Milosevic, u

utorak, svoje prvo pojavljivanje pred sudijama i svetskom javnoscu,

pokusati da iskoristi za politicki govor, ili barem politicku izjavu,

ponavljajuci da "ne priznaje Tribunal" s obzirom da se radi o politickom

instrumentu ili produzenoj ruci NATO-a, te kako se on tu nasao "upravo

zbog toga sto se suprotstavio severnoatlantskom vojnom savezu". Problem

s kojim ce se Milosevic tom prilikom suociti se zove sudija Ricard Mej,

koji je od svih sudija Haskog tribunala verovatno "najalergicniji" na

pokusaje da se sudnica pretvara u politicku tribinu.

To je, pre nesto vise od godinu dana, iskusio bivsi politicki lider

bosanskih Srba, Momcilo Krajisnik, koji je na svom prvom saslusanju dva

puta pokusao da kaze nesto u svoju odbranu. Medjutim, sudija Mej ga je

oba puta energicno presekao, opominjuci ga da se od njega trazi samo da

se izjasni sa "kriv sam" ili "nisam kriv" po svakoj tacki optuznice.

Krajisnik je, potom, odustao od pokusaja davanja politickih izjava,

zadovoljavajuci se osam puta ponovljenim izjasnjavanjem - "nisam kriv"-

po svakoj od osam tacaka optuznice.

Tesko je predvideti kako ce se, u toj situaciji, poneti Slobodan

Milosevic i da li ce, pod tim uslovima, uopste pristati na izjasnjavanje

o cetiri tacke optuznice, kojom se njegova odgovornost tri puta

kvalifikuje kao zlocini protiv covecnosti (deportacija, ubistvo i progon

na osnovu politicke, rasne i verske pripadnosti), a jednom kao krsenje

zakona i obicaja rata (ubistvo).

Prema pravilniku Haskog tribunala, optuzeni se moze izjasniti odmah ili

najkasnije u roku od mesec dana nakon prvog pojavljivanja pred sudskim

vecem. U slucaju da odbije da se izjasni, sudsko vece ce zabeleziti u

njegovo ime da se optuzeni ne oseca krivim po svim tackama optuznice.

Ukoliko ne odlozi izjasnjavanje za mesec dana, Milosevic ce, nakon prvog

pojavljivanja u sudu, izvesno vreme nestati sa javne scene, do prve

statusne konferencije koja se mora odrzati u roku od 120 dana.

Potom ce uslediti postupak obelodanjivanja dokaza tokom koga je tuzilac

duzan da omoguci odbrani pristup, cim pre to bude moguce, kopijama

dokaznog materijala koji je upotrebljen da bi se potvrdila optuznica.

Nakon prijema dokaznog materijala, odbrana ima 60 dana da podnese

preliminarne prigovore na optuznicu ili nadleznost Tribunala.

Prvi prigovor odbrane s kojom ce se suociti Sudsko vece III bi, po svemu

sudeci, mogao da bude zahtev za izuzece predsedavajuceg sudije Ricarda

Meja. S

obzirom da se radi o drzavljaninu Velike Britanije, clanice NATO-a,

odbrana bi mogla tvrditi da ovaj vojni savez zeli da se osveti Milosevicu

koji se kao sef drzave suprotstavljao NATO-u u ratu protiv SRJ.

Nakon sto je ukazano na takvu mogucnost predsedniku Haskog tribunala

sudiji Klod Zorda, on je odgovorio da se takvom zahtevu ne moze

udovoljiti, buduci da je Tribunal "sacinjen od sudija cija je

nezavisnost zajamcena nacinom na koji su izabrani: tajnim glasanjem u

Generalnoj skupstini Ujedinjenih Nacija." Kao primer da drzavljanstvo

ili verska pripadnost sudija nemaju nikakvog uticaja na to u kojim ce

slucajevima biti angazovani, Zorda je naveo egipatskog sudiju Fuada

Rijada, koji je bio clan sudskih veca koja su generalima Blaskicu i

Krsticu

sudili za zlocine nad bosanskim Muslimanima.

Nije iskljuceno da Milosevicevi branioci, takodje, uloze prigovor na

legalnost njegove predaje Haskom tribunalu, i pri tome se pozovu na

odluku Ustavnog suda SR Jugoslavije kojom je blokiran proces primene uredbe

srpske vlade o saradnji sa Tribunalom. Sam Milosevic, i njegove preostale

pristalice u SRJ, su prebacivanje u Hag opisali kao "kidnapovanje". Cak je

i jugoslovenski predsednik Kostunica ocenio da Milosevicevo izrucenje nije

bilo u skladu sa vazecim Ustavom.

Odbrana bi, cak, mogla pokusati da dokaze da je Milosevic izrucen Haskom

tribunalu pod "ucenom Zapada", koji je odmah nakon njegovog transfera u

Hag

"isplatio otkupninu" u vidu 1.28 miliona americkih dolara, odobrenih

Jugoslaviji na donatorskoj konferenciji u Briselu.

U ranijim slucajevima su sudije Haskog tribunala veoma ozbiljno uzimale

u razmatranje tvrdnje optuzenih Stevana Todorovica i Dragana Nikolica da

su ih "kidnapovali lovci na ucenjene glave", te da su "ilegalno" iz

Srbije prebaceni u Bosnu gde su izruceni uz odredjenu novcanu naknadu

predstavnicima medjunarodnih snaga koji su ih potom prebacili u Hag.

U ovom slucaju, medjutim, Milosevica nisu u americku bazu u Tuzli u

Bosni prebacili anonimni "lovci na ucenjene glave", vec legalne srpske

vlasti. Da li je time "prekrsen Ustav SRJ" je unutrasnja stvar SRJ koja

nema nikakvog uticaja na status Milosevica i nadleznost Tribunala

nad njim.

Budu li prinudjeni da se o tome izjasnjavaju, sudje bi mogle zakljuciti

da je sam ustav SRJ, odnosno odredbe kojima se zabranjuje "ekstradicija"

jugoslovenskih drzavljana, u suprotnosti sa "starijim" obavezama koje

Jugoslavija ima po medjunarodnom pravu.

Milosevicevo "nepriznavanje" Haskog tribunala ce njegovi branioci, po

svemu sudeci, pretociti u preliminarne podneske kojima ce osporavati

legalnost, legitimitet i nadleznost Medjunarodnog suda za ratne zlocine u

Hagu.

To je prvi, na veoma umesan nacin, 1995. godine ucinio holandski advokat

Mihail Vladimirov, branilac Duska Tadica. Primorao je Zalbeno vece da

se svojski napregne i potrudi da pravno zasnuje kako legalnost svog

postojanja, tako i nadleznost koju mu je poverio Savet bezbednosti

Ujedinjenih Nacija na osnovu ovlascenja iz obavezujuce Glave II Povelje

UN.

Ta presuda Zalbenog veca je danas jedan od osnovnih dokumenata ne samo

Haskog tribunala, vec i medjunarodnog krivicnog prava.

Jos neki optuzenici, odnosno njihovi branioci, su pokusavali da "novim

argumentima" ospore legalitet, legitimitet i nadleznost Tribunala, pri

cemu je poslednji pokusaj te vrste preduzela odbrana Momcila Krajisnika,

ali bez ikakvih rezultata.

Problem Milosevicevog "nepriznavanja" Haskog tribunala i njegove

nadleznosti nije nov. Svoje prvobitno ignorisanje ove institucije,

Milosevic je pretocio u aktivno osporavanje i "nepriznavanje" neposredno

nakon sto je u martu 1998. godine tadasnji glavni tuzilac Luiz Arbur

pokrenula istragu o ratnim zlocinima pocinjenim na Kosovu. Od tog

trenutka, Milosevic je aktivno onemogucavao haskim istraziteljima i

samoj Luiz Arbur fizicki pristup Kosovu, isticuci da Srbija i SRJ "ne

priznaju" ni Haski tribunal niti rezultate njegovih istraga.

Na to je Luiz Arbur odgovarala ukazivanjem na cinjenicu da Savet

bezbednosti nije u maju 1993., kada je osnivao Tribunal,

trazio "pristanak" ili "dozvolu" ni Milosevica ni bilo kog od

predsednika drzava na teritoriji bivse Jugoslavije. Ona je takodje

istakla da su za "priznavanje rezultata istrage" nadlezni sudije

Tribunala, a ne politicari. Kao i u nacionalnim sudovima, tvrdila je

Luiz Arbur, od optuzenih se ne trazi da "priznaju sud", vec da odgovore

na iznete optuzbe.

I mnogi drugi optuzenici su, pre dolaska u Hag, izjavljivali da "ne

priznaju Tribunal", ali bi se ubzo mirili sa realnoscu i prihvatali

njegova pravila igre u nastojanju da se sto bolje odbrane od iznetih

optuzbi. Pitanje je koliko ce vremena biti neophodno Milosevicu da

prihvati tu realnost.

Buduci da planira "politicku odbranu", ocito je da namerava da u tom

procesu on sam vodi glavnu rec, kao politicar. A to bi, pored ostalog,

znacilo da ce i sam sesti na klupu za svedoke. Ne da bi se branio, vec

da bi optuzivao one koji sada njega optuzuju, zapadne lidere i organe

medjunarodne zajednice - krivce, po njegovom misljenju, za raspad

Jugoslavije i ratove koji su proces dezintegracije pratili - pocevsi od

ratova u Sloveniji i Hrvatskoj 1991. godine do sukoba sa NATO paktom

1999. godine.

Bice interesantno videti da li ce, tokom unakrsnog ispitivanja,

Milosevic u dijalogu sa tuziocem biti onoliko umesan koliko je to bio u

razgovorima sa zapadnim politicarima i novinarima tokom devedesetih.

Bice, takodje, interesantno videti koliko dugo ce se Milosevic drzati

svoje "patriotske" ideje da ga u Hagu brane iskljucivo srpski advokati.

Nekoliko uglednih zapadnih advokata - iz Holandije, Velike Britanije i

SAD - se, kako saznajemo, ovih dana ne odvaja od telefona u ocekivanju

poziva iz pritvorske jedinice u Sheveningenu s obzirom da im je

"nagovesteno" kako bi im gospodin Milosevic mogao ponuditi da ga

zastupaju na "sudjenju 21. stoleca."

Mirko Klarin