Komentar: glasaci bi mogli zazaliti zbog poraza dos-a
Vlada nije uspela da ispuni ocekivanja javnosti, ali njen ucinak nije bio tako rdjav.
Komentar: glasaci bi mogli zazaliti zbog poraza dos-a
Vlada nije uspela da ispuni ocekivanja javnosti, ali njen ucinak nije bio tako rdjav.
Kada izbori u Srbiji prodju i strasti se stisaju – a nova vlada desnice bude uspostavljena – mnogi glasaci mogli bi se pokajati zbog svoje brzopletosti i poceti da shvataju kako ovo i nije bila tako losa vlada.
Ucinak vladajuce koalicije DOS i nije tako rdjav imajuci u vidu probleme sa kojima se suocavala na domacem i medjunarodnom planu.
Istina je da su velika iscekivanja srpske javnosti posle pada Slobodana Milosevica izneverena, kao i da su brojni skandali i afere narusili kredibilitet vlade zbog cega je mnogima stalo da vide promene na vrhu.
Ukoliko glasaci budu glasali protiv vladajuce koalicije na parlamentarnim izborima 28. decembra, malo je verovatno da takva odluka proistice iz verovanja da postoji bolja alternativa. I nakon sto javnost bude kaznila aktuelne vlasti zbog njenih gresaka i propusta, a nova desnicarska vlada stupi na duznost, mnogi glasaci bi mogli zazaliti za onim sto su olako odbacili.
Posto je formirao srpsku vladu u januaru 2001. godine, pokojni premijer Zoran Djindjic imao je pred sobom ambiciozan projekat – pristupio mu je kao svom zivotnom delu. On je bio glavni arhitekta velikog istorijskog poduhvata rusenja Milosevicevog rezima i zeleo je da u najkracem mogucem roku potisne ruznu proslost i preobrazi Srbiju. Bio je cvrsto resen da pretrci put do Evrope brze nego iko, da preskoci i ukloni svaku prepreku.
Ali, pokazalo se da je prepreka bilo previse. I spoljnih i unutrasnjih. Medjunarodna zajednica nije bila voljna da Srbiju prigrli bez rezervi i uslovljavanja, a ni Srbija 5. oktobra 2000. nije bila jasno opredeljena za radikalan raskid s Milosevicevim nasledjem.
Neugodna pozicija u kojoj se nasla nova vlada mozda se najbolje moze ilustrovati problemima sa kojima su se demokratske vlasti suocile u odnosima sa Haskim tribunalom.
Djindjic je hrabro prihvatio odgovornost za izrucivanje haskih optuzenika kada bi uvideo da se to ne moze izbeci. Premijer se tako nasao u prakticno nemogucem polozaju jer su ga optuzivali u zemlji za izdaju nacionalnih interesa i kapitulantsku politiku.
Djindjiceva vlada se od samog pocetka suocila najpre s tihom opstrukcijom, a zatim i s otvorenim otporom tadasnjeg clana vladajuce koalicije, Kostunicine Demokratske stranke Srbije, DSS, saradnji sa Haskim tribunalom.
U medjuvremenu, medjunarodna zajednica je optuzivala srpsku vladu da izbegava svoje obaveze.
Promena na srpskoj politickoj sceni, koja je nastupila sa Milosevicevim porazom na izborima krajem 2000. godine, ipak nije bila dramaticna revolucija kao sto su se mnogi tada nadali. U takvoj situaciji nove vlasti nisu mogle da se ponasaju kao ratni pobednici vec su morale preuzeti na svoja pleca ceo balast proslosti.
Uprkos ovim teskim okolnostima, vladajuca koalicija je uspela da napravi krupan politicki zaokret u mnogim oblastima. Ublazila je medjuetnicke tenzije u tri opstine na jugu Srbije sa pretezno albanskim stanovnistvom, poboljsala odnose sa susedima i medjunarodnom zajednicom u celini, ali je i stabilizovala ekonomsku situaciju u zemlji i zapocela sprovodjenje nepopularnih, ali nuznih ekonomskih reformi.
U krupne uspehe ubraja se i suzbijanje hiperinflacije i postavljanje na zdrave osnove bankarskog sistema, koji se bio gotovo raspao. Tadasnji guverner Narodne banke Mladjen Dinkic energicno je likvidirao cak cetiri velike drzavne banke.
Kurs dinara je ostao cvrst, a devizne rezerve su visestruko uvecane. Reformisani bankarski sistem povratio je poverenje obicnih gradjana. Mada jos uvek ima problema sa punjenjem drzavnog budzeta, poreski sistem se makar modernizovao i prilagodio potrebama zemlje sa trzisnom privredom.
Najzad, najdelikatnija operacija privatizacije drustvenih preduzeca, mada osporavana sa mnogih strana, odvija se transparentno i bez vecih problema, a neke od fabrika su postigle neocekivano visoke cene s obzirom na trenutno stanje srpske privrede na pocetku tranzicije.
Naravno, mnogo radnika jeste ostalo bez posla, i to je ta neizbezna cena tranzicije koju su vec platile sve zemlje bivse istocne Evrope.
Ova vlada je takodje uspela da postepeno povrati poverenje medjunarodne zajednice.
Medjuetnicke napetosti u tri opstine na jugu Srbije uspesno je ublazio potpredsednik vlade Nebojsa Covic, koji je strpljivo pregovarao sa predstavnicima lokalnih vlasti i uspeo da izoluje ekstremiste, odlucno ali bez primene preterane sile.
Veoma zategnuti odnosi sa Crnom Gorom postepeno su se popravili. Beograd u svakom slucaju nije cinio nista sto bi licilo na raniju Milosevicevu politiku pretnji i ucena. Djindjic je taj problem tretirao sasvim pragmaticno i pristajao na svako resenje koje bi bilo u funkciji osnovnog cilja – ulaska u Evropsku uniju. Tako je na kraju uz posredovanje Evropske unije i doslo do stvaranja sadasnje labave drzavne zajednice Srbije i Crne Gore.
Brzo je doslo i do normalizovanja odnosa sa susedima ukljucujuci nekadasnje neprijatelje Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu. Moglo bi se reci da je Beograd u oba slucaja iskazao inicijativu i dobru volju da se tesko istorijsko nasledje nekako prevazidje, mada je i sama Srbija duboko traumatizovana i opterecena nevoljama stotina hiljada izbeglica.
Sve je to postignuto uz minimum kritika na racun vlade od strane javnosti i drugih srpskih politickih stranaka. Mozda ta politika popravljanja odnosa sa donedavnim neprijateljima nije imala snaznu podrsku u Srbiji, ali nije bilo ni veceg otpora.
Ipak, niko se nije usudjivao da na unutrasnjem planu ozbiljno dovede u pitanje proevropsku orijentaciju zemlje. Cak se i ekstremno desna Srpska radikalna stranka, SRS, Vojislava Seselja ogranicavala samo na kritike vlade zbog preterane servilnosti i na argumentaciju da izrucivanja haskih optuzenika nisu nuzna.
Pred Srbijom je jos uvek dug put koji treba prevaliti.
Jos puno toga treba uraditi na restrukturisanju zdravstvenog i pravosudnog sistema, ali najveci problem medju srpskim drzavnim institucijama predstavlja policija. Pokusaji da se sprovedu reforme u policiji su do sada bile ogranicenog dometa, a korupcija medju pripadnicima ove drzavne sluzbe nije bitno smanjena.
Stavise, ni vanredno stanje, niti operacija „Sablja“ protiv organizovanog kriminala neposredno nakon Djindjicevog ubistva nisu sasvim suzbili sve izvore kriminala i korupcije unutar same policije. Zapravo, jedini veci uspeh predstavlja rasformiranje Jedinice za specijalne operacije „Crvene beretke“, ciji su clanovi osumnjiceni da su izvrsili atentat na premijera.
Sve ovo nije bilo dovoljno da ponisti gorki ukus raznih afera koje su potresale vladu i narusile njen kredibilitet u javnosti.
Od privrednih afera najveca je „secerna“, koja jos nije do kraja rasvetljena. Srbija je dobila od Evropske unije povlasticu da sopstveni secer moze da izveze na evropsko trziste, cime bi se pomogla srpska privreda.
Ipak, ta povlastica je zloupotrebljena jer se u Srbiji prepakivao inostrani, manje kvalitetan secer, koji se potom izvozio na evropsko trziste kao domaci. Ubrzo je Evropska unija suspendovala izvozne povlastice za Srbiju, a najvecu politicku stetu je pretrpela srpska vlada. Citavu aferu tek treba na odgovarajuci nacin istraziti.
Dvojica visokih vladinih sluzbenika takodje su se nasli u sredistu afere oko korupcije i utaje poreza, ali je najtezi udarac vladi predstavljala optuzba o manipulaciji prilikom glasanja za izbor guvernera Narodne banke.
Tvrdnje predstavnika vlade i Demokratske stranke, DS, najvece clanice vladajuce koalicije, da je poslanik Neda Arneric bila prisutna na skupstinskom zasedanju su opovrgnute kada je izaslo na videlo da je ona zapravo tada bila na odmoru u Turskoj.
Mada je potpredsednik Demokratske stranke, usred predizborne kampanje, javno priznao da je napravljena greska dodajuci da ionako vladi nije bila potrebna vecina u parlamentu da bi donela tu odluku, ni ovo priznanje, niti niz pokusaja Demokratske stranke da se oslobodi partijskih funkcionera umesanih u nedavne afere nece biti dovoljno da se ova stranka iz svega izvuce bez narusene reputacije u javnosti.
Ali nijedna vlada nije savrsena, a ova je imala dobar ucinak s obzirom na teske okolnosti pod kojima je bila prisiljena da funkcionise. Zapravo, najveci problem ove drzave lezi u tome sto je najveci reformski i modernizatorski potencijal i dalje skoncentrisan u Demokratskoj stranci, a najvise cemu se ova partija moze nadati posle izbora je ucesce u vladi u kojoj bi neko drugi vodio glavnu rec.
Po svemu sudeci, tu novu vladu bice tesko sastaviti. Stranke koje su duboko zavadjene morace da prave koaliciju, sto znaci da ce kompromisi biti neiskreni i nestabilni.
Sasvim je verovatno da Srbija ulazi u period kratkotrajnih vlada i vanrednih izbora u predstojecem periodu. To moze da uspori tok tranzicije, a nije nimalo izvesno da ce biti otklonjene slabosti zbog kojih odlazi sadasnja vlada – korupcija, kriminal, zloupotrebe vlasti i neuspeh u obracunu sa kriminalom.
Ipak, sve to spada u sticanje demokratskog iskustva. Cak i naknadno kajanje, kako partijskih funkcionera, tako i gnevnih glasaca, neizbezan su deo buduceg razvoja.
Stojan Cerovic je kolumnista nedeljnika „Vreme“.
