SUDSKA HRONIKA: Slucaj Visegrad

Bosanski Srbin optuzen za ratne zlocine nad muslimanskim stanovnistvom u Visegradu (istocna Bosna), pocinjene u junu 1992, protekle se nedelje zaplakao posto je opisao nacin na koji su ga uhapsili francuski vojnici iz redova UN, koji su prethodno iznajmili njegovu kucu.

Mitar Vasiljevic i Milan i Sredoje Lukic optuzeni su za pogubljenje sedmorice muslimanskih civila na obali reke Drine, ali i za spaljivanje 65 ljudi u jednoj kuci u Pionirskoj ulici, 14. juna 1992.

Sva trojica pomenutih tajno su optuzeni 21. oktobra 1998. godine. Za zapecacenim optuznicama sud cesto poseze kako bi ubrzao hapsenja, buduci da optuzenici tada nisu svesni da se za njima vec traga. Potonja dvojica, ipak, nisu uhvaceni.

Bivsi konobar Vasiljevic dospeo je u stanje rastrojstva prisecajuci se svog hapsenja koje su januara 2000. izveli pripadnici trupa SFOR, nakon sto su sest meseci proveli u kuci koju je on 15 godina gradio u Visegradu.

U vreme podizanja tajne optuznice, Vasiljevic je ziveo u gradu, u sektoru pod kontrolom francuskog SFOR. Umesto da ga uhapse, Francuzi su iznajmili njegovu novosagradjenu kucu i leta 1999. postali njeni prvi stanari.

Vasiljevic je ziveo u neposrednoj blizini, sa zenom i cerkom, susrecuci se sa Francuzima gotovo svakodnevno, vodeci ih u restorane, pa cak i na sportske bazene. Pomagao im je u nabavci hrane, dok im je njegova zena ponekad kuvala. Vojnici bi povremeno posecivali bracni par u njihovoj kuci.

Sve je trajalo do 25. januara 2000, 15 meseci nakon sto su izdati zapecaceni nalozi za hapsenje; tada je Vasiljevic, vracajuci se kuci, ugledao francusko vojno vozilo i svoje stanare u njemu. Zamolio ih je za prevoz i pridruzio im se.

Kada su se nasli nadomak kuce, stanari su rekli da nesto nije u redu sa radijatorima. Vasiljevic se popeo da proveri, a tamo su ga scepali maskirani vojnici, navukli mu kapuljacu preko glave, u usi mu stavili tampone, vezali ga i potom odveli sa sobom. Nekoliko sati kasnije, nasao se u Hagu.

Vasiljevic je izjavio da sama prica o iznajmljenoj kuci pokazuje da je njegova savest "bila cista", posto bi se, da je kriv, svakako krio od SFOR, a njegovim pripadnicima ne bi ponudio smestaj.

U razgovorima sa istraziteljima optuzbe u novembru 2000, on je tvrdio da se 7. juna 1992. "slucajno" nasao na obali reke Drine, gde je drugi optuzeni, Milan Lukic, doveo sedmoro muslimanskih civila.

Rekao je da je tada postao "nevoljni svedok" njihovog pogubljenja, kao i da je 14. juna 1992. slomio nogu nakon pada s konja, sto smatra kao dokaz da nikako nije mogao biti prisutan kada je Milan Lukic zajedno s ostalima spalio 65 ljudi u Pionirskoj ulici.

Prebacujuci svu krivicu na Lukica, kuma svog deteta, Vasiljevic je poricao i vlastitu pripadnost njegovoj paravojnoj grupi, poznatoj pod nazivom "Beli orlovi" ili "Osvetnici".

Vasiljevic je cinjenicu, da su ga preziveli koji su pobegli iz kuce u Pionirskoj ulici prepoznali, pripisao "zameni identiteta". Izjavio je da su ga oni pomesali s Mitrom Knezevicem, poznatijim pod nadimkom Cetnik, koji je bio Lukiceva desna ruka i koji je u medjuvremenu umro.

U svom uvodnom obracanju, Vasiljevicev branilac Vladimir Domazet rekao je da ce odbrana pozvati svedoke i prikupiti dokaze kojima ce izvan svake razumne sumnje pokazati da su Francuzi uhapsili pogresnog coveka.

Mirko Klarin je visi urednik IWPR za pitanja Tribunala za ratne zlocine i glavni urednik novinske agencije SENSE.