SVEDOK PRUŽIO ALIBI MILANU LUKIĆU
On je rekao da je okrivljeni, istoga dana kada je navodno ubio Bošnjake u Višegradu, boravio u Beogradu.
SVEDOK PRUŽIO ALIBI MILANU LUKIĆU
On je rekao da je okrivljeni, istoga dana kada je navodno ubio Bošnjake u Višegradu, boravio u Beogradu.
Prema tvrdnjama jednog od prvih svedoka odbrane, Milan Lukić – optuženik za ratne zločine – nije boravio u Višegradu u vreme kada je, tokom bosanskog rata, navodno počinio zlodela.
Svedok Željko Marković – koji je Lukićev prijatelj postao još u studentskim danima, tokom osamdesetih – rekao je Haškom tribunalu da je 8. juna 1992. izjutra Milana Lukića sreo u srbijanskoj prestonici.
Marković je kazao da mu je okrivljeni, koji je delovao užurbano i veoma napeto, rekao da je svoju majku upravo odveo u bolnicu i da upravo namerava da odveze neke svoje bošnjačke prijatelje u Novi Pazar (grad na jugu Srbije).
„Rekao je kako je bolesnu majku odvezao u Beograd na medicinska ispitivanja, kako mu u beogradskom stanu borave neki Muslimani iz Višegrada ili iz nekog drugog mesta, i kako se sprema da ih odveze u Novi Pazar“, posvedočio je Marković.
„Pitao me je da li je put bezbedan.“
Lukić se tereti za progon Muslimana i ostalih ne-Srba iz Višegrada (istočna Bosna), u periodu od 7. juna 1992. do 10. oktobra 1994. Milan Lukić – kome se sudi zajedno sa njegovim rođakom, Sredojem Lukićem – optužen je za to i da je otprilike 7. juna 1992., na obali reke Drine, ubio sedmoricu Bošnjaka.
Tokom ispitivanja od strane branioca Dragana Ivetića, Marković je kazao da mu se Milan Lukić prvi put javio 7. juna, nakon što je iz Bosne stigao u Beograd.
On je izjavio da se datuma tog poziva precizno seća zato što je tad bila i njegova godišnjica braka, koju je zajedno sa svojom suprugom i bliskim prijateljima slavio u svojoj kući u Zemunu (deo Beograda).
„Pozvao sam ga da dođe i pridruži nam se. Odbio je rekavši kako ne želi da smeta, pa smo se dogovorili da se nađemo sutradan u 10 sati izjutra“, kazao je Marković.
Rekao je i da se sa Milanom Lukićem u ugovoreno vreme našao u kafiću „Index“, u kojem su se obično viđali i kao studenti. Milan Lukić je, po svedokovim rečima, otišao nakon 15 ili 20 minuta.
Svedok je rekao i da se sa optuženikom sledeći put čuo 10. juna, kada ga je nazvao. Po Markovićevim rečima, Milan Lukić mu je kazao da vodi Bošnjake u Novi Pazar.
Marković je prethodno opisao kako se sa Milanom Lukićem tokom osamdesetih upoznao u Beogradu.
„On je bio uzor gospodskog ponašanja. Svi studenti koji su ga upoznali bili su oduševljeni njime“, rekao je Marković, dodajući kako se, zajedno sa trojicom cimera, redovno družio s njim.
„Jedan je bio Crnogorac poput mene, dok su dvojica bili Muslimani“, kaže Marković. „Nikada kod njega [Lukića] nisam video nikakav nagoveštaj netrpeljivosti.“
Marković je rekao i da je sa Milanom Lukićem i ostalima nastavio da se viđa sve do 1989., kada je Lukić otišao u Nemačku, a potom i u Švajcarsku.
Svedok je svog prijatelja, kako je rekao, sledeći put video tek onda kada su, neposredno po izbijanju rata, 1992. zajedno krenuli za Bosnu.
Sreli su se 5. maja u kafiću „Index“, i tada mu je Milan Lukić – koji se, po Markovićevim rečima, tek bio vratio iz Švajcarske – rekao kako svoju bolesnu majku mora iz Višegrada da odveze za Beograd i zamolio ga za pomoć pri pronalaženju prevoza.
Marković je rekao da se datuma tog susreta pouzdano seća zato što je sutradan bio Đurdevdan, kojeg je planirao da provede u Crnoj Gori.
„Rekao sam mu kako nemam auto i kako je jedina stvar koju mogu da uradim ta da mu uzmem vozilo iz jedne kompanije za iznajmljivanje za koju sam znao“, kazao je Marković.
Marković je do tada postao policajac, pa se – kako je rekao – presvukao u uniformu kako bi ga osoblje prepoznalo, a potom zajedno s Milanom Lukićem otišao u centar za iznajmljivanje vozila. Iako je Lukić pristao da položi 1000 švajcarskih franaka kao depozit, vlasnik centra za iznajmljivanje vozila je rekao da samo Marković može garantovati za vozilo.
„Postalo je jasno da ću i ja morati da odem u Višegrad, jer je auto bio iznajmljen na moje ime“, rekao je Marković.
Na put su krenuli sutradan, kada su prešli i srbijansko-bosansku granicu.
Ubrzo po dolasku u Višegrad, stigli su i do kontrolnog punkta, na kojem je Milan Lukić pokazao svoja dokumenta. „Mislim da se radilo o pasošu“, rekao je svedok.
Jedan policajac je, po rečima svedoka, Milanu Lukiću kazao kako će morati da se prijavi u policijsku stanicu.
Njih dvojica su potom zajedno otišli do policijske stanice, s tim da Marković kaže da je ostao u automobilu, a da je Milan Lukić izašao, kako bi se pojavio nakon 45 minuta, odeven u policijsku uniformu.
„Nisam znao šta da radim. Pitao sam ga da li ja treba da dovezem njegovu majku. Video sam da je uznemiren. Samo mi je rekao da odem.“
Tužilac Dermot Grum (Dermot Groome) je Markoviću postavljao pitanja koja su se ticala izvesnih konkretnijih aspekata njegovog svedočenja.
„Vi tvrdite da se 6. maja Milan Lukić prvi put [pojavio u] Višegradu, jer je do tada živeo u Švajcarskoj?“, pitao je Grum.
„Ne znam da li je dolazio ranije; možda i jeste“, rekao je Marković i dodao da njih dvojica nikada nisu razgovarali o ratu u Bosni.
U optužnici se navodi da se Milan Lukić u Višegrad vratio u proleće 1992., te da je oformio paravojnu grupu koja je sprovodila teror nad lokalnim Muslimanima.
Potom se Grum usredsredio na susret Lukića i Markovića koji se u junu odigrao u Beogradu.
„Milan Lukić Vas je pitao da li je bezbedno Muslimane iz Beograda odvesti u Novi Pazar. Da li Vas je pozvao iz Višegrada kako bi Vas pitao da li je bezbedno dovesti Muslimane u Beograd?“, upitao je Grum.
„Ne, nazvao me je kada je stigao u Beograd“, odgovorio je Marković.
Grum je Markoviću postavio i pitanja koja su se ticala bolesti Lukićeve majke.
„Da li je za 8. jun izjutra imala zakazan lekarski pregled?“, upitao je Grum.
Marković je odgovorio da ne zna. Nakon dodatnih pitanja, rekao je i da ne zna od koje je bolesti majka Milana Lukića bolovala, niti o kakvim se lekarskim pregledima radilo.
Osim toga, Markoviću je pitanja postavljao i sudija Patrik Robinson (Patrick Robinson), koji je želeo da zna zbog čega se sa podacima koje je sada izneo svedok nije javio vlastima čim je saznao za optužnicu protiv Milana Lukića.
„Optužba se odnosila na to da je on boravio na jednom mestu i da je uradio veoma loše stvari, a Vi ste imali podatak da je on bio negde drugde, pa Vas zato pitam zbog čega se niste javili vlastima“, kazao je sudija Robinson.
Marković je odgovorio kako je mislio da vlasti sve znaju i da ne raspolaže nikakvim informacijama koje bi za njih bile nove.
Suđenje se nastavlja.
Rory Gallivan je saradnik IWPR-a.
Svedok Željko Marković – koji je Lukićev prijatelj postao još u studentskim danima, tokom osamdesetih – rekao je Haškom tribunalu da je 8. juna 1992. izjutra Milana Lukića sreo u srbijanskoj prestonici.
Marković je kazao da mu je okrivljeni, koji je delovao užurbano i veoma napeto, rekao da je svoju majku upravo odveo u bolnicu i da upravo namerava da odveze neke svoje bošnjačke prijatelje u Novi Pazar (grad na jugu Srbije).
„Rekao je kako je bolesnu majku odvezao u Beograd na medicinska ispitivanja, kako mu u beogradskom stanu borave neki Muslimani iz Višegrada ili iz nekog drugog mesta, i kako se sprema da ih odveze u Novi Pazar“, posvedočio je Marković.
„Pitao me je da li je put bezbedan.“
Lukić se tereti za progon Muslimana i ostalih ne-Srba iz Višegrada (istočna Bosna), u periodu od 7. juna 1992. do 10. oktobra 1994. Milan Lukić – kome se sudi zajedno sa njegovim rođakom, Sredojem Lukićem – optužen je za to i da je otprilike 7. juna 1992., na obali reke Drine, ubio sedmoricu Bošnjaka.
Tokom ispitivanja od strane branioca Dragana Ivetića, Marković je kazao da mu se Milan Lukić prvi put javio 7. juna, nakon što je iz Bosne stigao u Beograd.
On je izjavio da se datuma tog poziva precizno seća zato što je tad bila i njegova godišnjica braka, koju je zajedno sa svojom suprugom i bliskim prijateljima slavio u svojoj kući u Zemunu (deo Beograda).
„Pozvao sam ga da dođe i pridruži nam se. Odbio je rekavši kako ne želi da smeta, pa smo se dogovorili da se nađemo sutradan u 10 sati izjutra“, kazao je Marković.
Rekao je i da se sa Milanom Lukićem u ugovoreno vreme našao u kafiću „Index“, u kojem su se obično viđali i kao studenti. Milan Lukić je, po svedokovim rečima, otišao nakon 15 ili 20 minuta.
Svedok je rekao i da se sa optuženikom sledeći put čuo 10. juna, kada ga je nazvao. Po Markovićevim rečima, Milan Lukić mu je kazao da vodi Bošnjake u Novi Pazar.
Marković je prethodno opisao kako se sa Milanom Lukićem tokom osamdesetih upoznao u Beogradu.
„On je bio uzor gospodskog ponašanja. Svi studenti koji su ga upoznali bili su oduševljeni njime“, rekao je Marković, dodajući kako se, zajedno sa trojicom cimera, redovno družio s njim.
„Jedan je bio Crnogorac poput mene, dok su dvojica bili Muslimani“, kaže Marković. „Nikada kod njega [Lukića] nisam video nikakav nagoveštaj netrpeljivosti.“
Marković je rekao i da je sa Milanom Lukićem i ostalima nastavio da se viđa sve do 1989., kada je Lukić otišao u Nemačku, a potom i u Švajcarsku.
Svedok je svog prijatelja, kako je rekao, sledeći put video tek onda kada su, neposredno po izbijanju rata, 1992. zajedno krenuli za Bosnu.
Sreli su se 5. maja u kafiću „Index“, i tada mu je Milan Lukić – koji se, po Markovićevim rečima, tek bio vratio iz Švajcarske – rekao kako svoju bolesnu majku mora iz Višegrada da odveze za Beograd i zamolio ga za pomoć pri pronalaženju prevoza.
Marković je rekao da se datuma tog susreta pouzdano seća zato što je sutradan bio Đurdevdan, kojeg je planirao da provede u Crnoj Gori.
„Rekao sam mu kako nemam auto i kako je jedina stvar koju mogu da uradim ta da mu uzmem vozilo iz jedne kompanije za iznajmljivanje za koju sam znao“, kazao je Marković.
Marković je do tada postao policajac, pa se – kako je rekao – presvukao u uniformu kako bi ga osoblje prepoznalo, a potom zajedno s Milanom Lukićem otišao u centar za iznajmljivanje vozila. Iako je Lukić pristao da položi 1000 švajcarskih franaka kao depozit, vlasnik centra za iznajmljivanje vozila je rekao da samo Marković može garantovati za vozilo.
„Postalo je jasno da ću i ja morati da odem u Višegrad, jer je auto bio iznajmljen na moje ime“, rekao je Marković.
Na put su krenuli sutradan, kada su prešli i srbijansko-bosansku granicu.
Ubrzo po dolasku u Višegrad, stigli su i do kontrolnog punkta, na kojem je Milan Lukić pokazao svoja dokumenta. „Mislim da se radilo o pasošu“, rekao je svedok.
Jedan policajac je, po rečima svedoka, Milanu Lukiću kazao kako će morati da se prijavi u policijsku stanicu.
Njih dvojica su potom zajedno otišli do policijske stanice, s tim da Marković kaže da je ostao u automobilu, a da je Milan Lukić izašao, kako bi se pojavio nakon 45 minuta, odeven u policijsku uniformu.
„Nisam znao šta da radim. Pitao sam ga da li ja treba da dovezem njegovu majku. Video sam da je uznemiren. Samo mi je rekao da odem.“
Tužilac Dermot Grum (Dermot Groome) je Markoviću postavljao pitanja koja su se ticala izvesnih konkretnijih aspekata njegovog svedočenja.
„Vi tvrdite da se 6. maja Milan Lukić prvi put [pojavio u] Višegradu, jer je do tada živeo u Švajcarskoj?“, pitao je Grum.
„Ne znam da li je dolazio ranije; možda i jeste“, rekao je Marković i dodao da njih dvojica nikada nisu razgovarali o ratu u Bosni.
U optužnici se navodi da se Milan Lukić u Višegrad vratio u proleće 1992., te da je oformio paravojnu grupu koja je sprovodila teror nad lokalnim Muslimanima.
Potom se Grum usredsredio na susret Lukića i Markovića koji se u junu odigrao u Beogradu.
„Milan Lukić Vas je pitao da li je bezbedno Muslimane iz Beograda odvesti u Novi Pazar. Da li Vas je pozvao iz Višegrada kako bi Vas pitao da li je bezbedno dovesti Muslimane u Beograd?“, upitao je Grum.
„Ne, nazvao me je kada je stigao u Beograd“, odgovorio je Marković.
Grum je Markoviću postavio i pitanja koja su se ticala bolesti Lukićeve majke.
„Da li je za 8. jun izjutra imala zakazan lekarski pregled?“, upitao je Grum.
Marković je odgovorio da ne zna. Nakon dodatnih pitanja, rekao je i da ne zna od koje je bolesti majka Milana Lukića bolovala, niti o kakvim se lekarskim pregledima radilo.
Osim toga, Markoviću je pitanja postavljao i sudija Patrik Robinson (Patrick Robinson), koji je želeo da zna zbog čega se sa podacima koje je sada izneo svedok nije javio vlastima čim je saznao za optužnicu protiv Milana Lukića.
„Optužba se odnosila na to da je on boravio na jednom mestu i da je uradio veoma loše stvari, a Vi ste imali podatak da je on bio negde drugde, pa Vas zato pitam zbog čega se niste javili vlastima“, kazao je sudija Robinson.
Marković je odgovorio kako je mislio da vlasti sve znaju i da ne raspolaže nikakvim informacijama koje bi za njih bile nove.
Suđenje se nastavlja.
Rory Gallivan je saradnik IWPR-a.
