Srbija: Reforma Medija u Zapecku

Jedan od prvih rezultata politickih promena posle zbacivanja sa vlasti Slobodana Milosevica bilo je otvaranje drzavnih i paradrzavnih elektronskih i stampanih medija u Srbiji za predstavnike nekadasnje opozicije i nevladinog sektora. Ali, velike nade da ce ovo predstavljati uvod u period profesionalnog, objektivnog novinarstva, oslobodjenog od svakog politickog uticaja, pokazale su se, ipak, kao suvise optimisticke.

Godinu dana posle revolucije, cini se da se u medijima malo toga promenilo. Jos vise zabrinjava sumnja da je to posledica svesnog opredeljenja novih nosilaca politicke moci da zadrze odredjene mehanizme kontrole kojima se koristio bivsi jugoslovenski predsednik Slobodan Milosevic.

Pravni okvir za rad medija ostao je u osnovi isti, iako su suspenzije nekih ozloglasenih Milosevicevih zakona obavljene u pocetku. Do sada su vlasti samo ukinule neke od najnepopularnijih zakona o medijima iz Milosevicevog vremena, ali tvrdoglavo izbegavaju da uvedu nove zakonske propise koji bi ogranicili njihov uticaj na medije u Srbiji.

Na primer, nove vlasti su odmah sprecile dalju primenu zloglasnog Zakona o javnom informisanju Republike Srbije iz 1998. godine. Mnoge od odredbi tog zakona su proglasene neustavnim ili su ukinute. Ministarstvo za informisanje Republike Srbije takodje je ukinuto, i proglasen je moratorijum na izdavanje novih dozvola za frekvencije.

Nevladine organizacije i udruzenja novinara i medija zapoceli su rad na donosenju novih propisa - zakona o radiodifuziji i zakona o javnom informisanju. Predstavnici nove vlasti su pozdravili ovaj proces, ali se, s izuzetkom saveznog ministra telekomunikacija, nisu znacajnije u njega ukljucili.

S obzirom na ukidanje Saveznog ministarstva za telekomunikacije koje je usledilo posle pada Savezne vlade u julu 2001., sudbina predloga zakona i drugih dokumenata sasvim je neizvesna.

Mada su se nove vlasti u pocetku zaricale da ce pruziti podrsku ovim reformama, ocito je da postoji otpor usvajanju novih propisa, a narocito prepustanju kontrole nad njihovom primenom nezavisnom regulatornom telu.

U oblastima telekomunikacija i elektronskih medija, na primer, jedino sto su nove vlasti ucinile jeste ukidanje pretplate na program drzavnog elektronskog medija, koja je obracunavana uz racune za struju. Do sada nije bilo revizija poslovanja paradrzavnih, privatnih medija koji su se enormno obogatili tokom Miloseviceve vladavine.

Posledice ovakvog stanja su veoma nepovoljne, pre svega, za nezavisne medije koji su uprkos represiji bivseg rezima u velikoj meri pomogli da dodje do politickih promena.

Ukidanje bivseg ministarstva informacija, iako ide u prilog demokratskom imidzu nove Vlade Srbije, dovelo je do toga da niko od clanova vlade nije posebno u obavezi da se bavi reformom medija.

Moratorijum na dodelu frekvencija je zapravo samo zamrznuo stanje stvari nasledjeno iz perioda od pre 5. oktobra 2000. Elektronski mediji kojima je Milosevic dao dozvole zadrzali su sve svoje privilegije, a nezavisni mediji koji su bili na udaru bivseg rezima, nisu dobili nikakve povlastice cime bi se ispravile nepravde koje su im nanele Milosevicevi ljudi.

Oduzeta tehnicka oprema je vracena nekim stanicama, ali ne i vecini nezavisnih elektronskih medija.

Elektronski mediji kojima su bile uskracene dozvole tokom Miloseviceve vladavine su i dalje piratske stanice. Ostale stanice, koje su dobile dozvole za emitovanje, bore se za opstanak, ali su njihove mogucnosti za prihod od reklama krajnje ogranicene zbog geografski malog podrucja pokrivanja.

S druge strane, medijski moguli iz Milosevicevog doba su zadrzali svoje dozvole za nacionalno pokrivanje i priblizili su se novim nosiocima politicke moci. Time su zadrzali lavovski udeo na trzistu reklama i dodatno ojacali svoju poziciju kupovinom popularnih inostranih TV programa.

Odlaganje javnog konkursa za dodelu dozvola za emitovanje i usvajanja novog zakona o radiodifuziji onemogucili su nezavisne medije da planiraju buducu strategiju.

Cini se da je situacija u Radio-televiziji Srbije, RTS, danas losija nego neposredno posle promena u oktobru 2000. godine. Naime, postoje indicije da se politicki pritisak na RTS i njegove urednike ponovo pojacava.

U julu 2001.godine, Milorad Petrovic, urednik glavne informativne emisije "Dnevnik 2", dao je ostavku obrazlozivsi je ogromnim pritiskom koji na njega vrse neke od vladajucih politickih partija. Pokusaji da se imenuje glavni i odgovorni urednik informativnog programa RTS-a su obustavljeni posto generalni direktor nije predlozio nijednog kandidata od onih koji su se prijavili na konkurs.

Gordana Susa, predsednik Nezavisnog udruzenja novinara Srbije, NUNS, bila je jedan od kandidata koji su se prijavili na konkurs za mesto glavnog urednika. Ona tvrdi da je njena kandidatura odbijena zbog protivljenja Kostunicine Demokratske stranke Srbije, DSS.

Sve to izaziva ozbiljne sumnje u iskrenost novih jugoslovenskih vlasti u pogledu transformacije drzavnih medija u javni servis.

Inspektori Saveznog ministarstva za saobracaj i telekomunikacije nalozili su 3. oktobra 2001. godine clanici ANEM-a, TV Pirot, da odmah prekine rad buduci da radi bez propisane dozvole. Upravni odbor ove stanice odlucio je, medjutim, da se ne obazire na ovu odluku koja je podsecala na taktiku primenjivanu u Milosevicevo vreme.

U medjuvremenu, RTS ima dugove u visini od 20 miliona dolara, preveliki broj zaposlenih (izmedju 7.500 i 8.000) i zastarelu tehnicku opremu. Ukidanjem pretplate ovaj elektronski medij postao je u potpunosti zavisan od budzeta vlade Republike Srbije. Uprkos prevelikom broju zaposlenih, iz RTS-a nisu otpusteni cak ni novinari koji su bili najodaniji Milosevicevom rezimu.

Novinari u Srbiji se jos uvek suocavaju sa ozbiljnom opasnoscu po sopstveni zivot. Milan Pantic, dopisnik beogradskog dnevnog lista "Vecernje novosti", ubijen je 11. juna 2001. u Jagodini, gradu u centralnoj Srbiji. On se bavio istrazivanjem kriminala i korupcije u svom gradu, a pre ubistva je u vise navrata primio pretece pozive.

Tokom Miloseviceve vladavine, korumpirani zvanicnici i kriminalci imali su manje razloga da strahuju od stampanih medija. Novinski clanci u kojima su se raskrinkavale njihove aktivnosti su tada tesko mogli dovesti do pokretanja istrage policijskih i pravosudnih organa jer su i oni sami bili korumpirani i umesani u kriminalne aktivnosti. Danas, medjutim, novinski clanak bi zaista mogao da dovede do krivicne istrage i sudskog gonjenja.

Neophodno je poboljsati medijsku situaciju u Srbiji. Konkretna akcija u ovoj oblasti bi doprinela drustvenoj stabilnosti koja je ocajnicki potrebna u ovom tranzicionom periodu.

Vlada bi trebalo da osnuje jednu nezavisnu drzavnu agenciju koja bi imala poseban zadatak da se bavi reformisanjem pravnog okvira za rad medija u Srbiji i definisanjem medijske politike. Odmah bi trebalo pristupiti usvajanju medijskih zakona ciji su nacrti dostavljeni vladi u avgustu 2001. kako bi sto je pre moguce stupili na snagu.

Nezavisni elektronski mediji, oni piratski kao i svi ostali, trebalo bi da dobiju dozvole za naredne dve godine dok zakon o radiodifuziji ne stupi na snagu i dok se ne raspise javni konkurs za dodelu frekvencija.

Privremene dozvole za prosirenje oblasti pokrivanja trebalo bi dati onim nezavisnim elektronskim medijima koji su postovali moratorijum, cak i ako bi to islo naustrb velikih komercijalnih elektronskih medija, koji su rasli i razvijali se pod Milosevicevim okriljem. Nekoliko takvih elektronskih medija su zapravo prosirili svoje aktivnosti posle oktobra 2000. cime su otvoreno prekrsili moratorijum.

Druge mere, kao sto su izdavanje vladinih obveznica kao nadoknada za konfiskovanu opremu, delimicna privatizacija drustvenih preduzeca i zatvaranje elektronskih medija koji su poceli sa radom posle uvodjenja moratorijuma u novembru 2000., bi takodje pomoglo nezavisnim elektronskim medijima da prebrode ovaj tezak period.

Za to vreme, neophodno je da medjunarodna zajednica nastavi sa pruzanjem pomoci nezavisnim stampanim i elektronskim medijima. Trebalo bi nastaviti sa vrsenjem pritiska na vlasti da bi se ubrzalo usvajanje zakona cime bi se garantovali evropski standardi nepristrasnosti i nezavisnosti u medijima.

Da bi se RTS uspesno transformisao u javni servis, ako on to ikada i postane, neophodno je obuciti novinare i osavremeniti opremu. Potrebno je obezbediti autonomni izvor finansiranja, kao i obucene menadzere koji bi efikasno upravljali tim sredstvima. Medjunarodna zajednica moze puno doprineti u tome.

Projektima i organizacijama koji se bave nadzorom nad postovanjem slobode medija je takodje potrebna medjunarodna podrska. Isto vazi i za projekte ciji je cilj razotkrivanje cinjenica o proslosti, a narocito ratnih zlocina. Takvi projekti bi unapredili nivo profesionalizma medju novinarima u Srbiji i obezbedili pravu osnovu za reformu medija.

Zapostavljanje nezavisnih medija od strane Vlade Srbije i medjusobno zblizavanje izmedju paradrzavnih medija i novih vlasti su razlozi za ozbiljnu zabrinutost.

Ako bi vlasti nastavile sa svojom politikom zanemarivanja medija, to bi ozbiljno moglo ugroziti reforme i proces demokratizacije u Srbiji.

Veran Matic je predsednik Asocijacije nezavisnih elektronskih medija (ANEM).