Zivot iza resetaka
Novinar IWPR, Miroslav Filipovic, nedavno oslobodjen iz zatvora nakon sto je usvojena njegova zalba protiv osude za spijunazu, seca se prvih zatvorskih dana.
Zivot iza resetaka
Novinar IWPR, Miroslav Filipovic, nedavno oslobodjen iz zatvora nakon sto je usvojena njegova zalba protiv osude za spijunazu, seca se prvih zatvorskih dana.
Jos uvek nisam imao predstavu o tome sta mi se desilo. Izveli su me iz suda i stavili mi lisice na ruke. Izgledao sam kao pravi kriminalac. Dok sam prilazio policijskom kombiju video sam zenu Slavicu i moju decu. Brat i njegova zena bili su takodje tamo. Ivana, moja kcerka je plakala, a sin Sasa se hrabro drzao. Osecao sam se uzasno zbog njih, sto me gledaju sa lisicama na rukama.
Razmenili smo nekoliko reci. Usao sam u kombi koji me odvezao. Zaustavili smo se ispred zatvora. Ulice su bile pune ljudi koji su se vracali s posla. Osecao sam kao da me svi oni gledaju. Bio sam postidjen. Uveli su me u zatvor, pretresli i stavili u celiju.
Moj zatvorski zivot je poceo. Iako sam bio na nogama vec citava dvadeset i cetiri casa, nisam mogao da spavam. U sebi sam osecao haos. Cinilo mi se da gubim razum. Prepoznao sam jednog od cuvara. Otvorio je vrata moje celije i preneo poruku od Slavice da je ceo svet informisan o mojoj sudbini.
Od njega sam prvi put cuo za medjunarodnu reakciju. Moje kolege, zatim organizacije za zastitu prava novinara i gradjana uputile su protest kao i Ujedinjene nacije, Evropska zajednica i Britanski Foreign Office. Pokusao sam da sve to shvatim. "Ne brini nista", rekao je cuvar. "Izdrzi. Moras biti jak zbog tvoje zene i dece."
Zahvalio sam mu, pritisnut brigom za moju porodicu. Nisam znao kako ce ziveti i da li ce ih finansijski pomoci moji poslodavci. Uveravao sam sebe da ce sve biti u redu, ali me je razdirala ogromna neizvesnot.
Odjednom su me pozvali. Izgleda da je dosao doktor radi rutinskog pregleda. Doktor je morao obaviti pregled svakog zatvorenika. Na moje iznenadjenje, to je bio dr Velja moj stari prijatelj. Upitno me je pogledao. "Sta radis ovde?", upitao je. Slegao sam ramenima: "Pisao sam neke clanke".
Kada su me vratili u celiju, otvorio se mali prozor i zatvorenik koji je radio u hodniku gurnuo je jednu papirnu kesu kroz prozor. Bila je puna voca: sveze jagode i tresnje, poklon iz susedne celije.
Pitao sam jednog od mojih drugova sa kojima sam delio celiju, jednog Albanca Nedzmedina, kako su znali da sam stigao. On je odgovorio: "Dragi moj Filipovicu ovde se sve zna". On i njegovi drugovi citali su novine koje mi je slala zena. Nedzmedin je pred sobom imao pricu iz "Danasa". To je bila prica o jednom srpskom selu na Kosovu koje je sravnjeno sa zemljom. Cak su i psi u njemu bili ubijeni. Pitao me je da li sam o tome pisao.
"Jesam, zasto pitas?", pitao sam. "Onako, bez razloga" odgovorio je on. "Istina je, nasi su zapalili ovo selo, ali su vasi palili sva nasa sela".
"Nedjo, nisu to bili ni vasi ni nasi koji su to uradili. Nisu oni bili niciji", rekao sam.
"U pravu si", izjavio je on. "Oni su bili djavolji".
Bilo je vreme za veceru. Dobili smo po parce svinjenite, cetvrtinu kriske hleba i nesto sto su zvali cajem. Albanci su hleb umakali u caj. "Prijatno", rekao je Semsudin.
Nedzmedin je slusao Radio Slobodnu Evropu na albanskom. Rekao je da su govorili o meni i o medjunarodnim protestima zbog mog hapsenja. Jos uvek nisam u to verovao. Znam sam da sam se uzasno osecao i nisam znao kako cu odavde izaci.
Bas kad je poceo da me hvata san, cuo sam neku buku. Moj drug iz celije je udarao u vrata, zeleci da ode do toaleta. Straza ili nije cula, ili je ignorisala njihovo udaranje po vratima.
Nedzmedin i Sesudin su takodje ustali. Jeli su neku ovcetinu koja im je pokvarila stomak. Kako niko nije odgovorio, oni su ispraznili creva na podu. Sva trojica. Celija je celu noc smrdela kao jama za kanalizaciju. Ujutro su momci cistili pod, dok su im suze padale s lica.
Posle dorucka seli smo i razgovarali. Upitao sam ih kakav je zatvorski zivot, kako prolaze dani i sta covek radi. Nedzmedin je odgovorio: "Ustajes u pet i trideset ujutro, imas nekoliko minuta vremena da se umijes, onda ides na dorucak. Nakon toga sedis na svojoj drvenoj stolici. Sedis tako do jedan sat. Tada rucas. Posle rucka ponovo sedis u svojoj stolici sve do sest sati kada je vecera. Posle vecere ponovo sedas na tvoju stolicu. To radis sledeci dan i sledeci dan. Takav je zivot ovde."
Miroslav Filipovic bio je optuzen za spijunazu i sirenje laznih vesti nakon sto je razotkrio krsenja ljudskih prava na Kosovu i u Srbiji. Vojni sud ga je tokom novog sudskog procesa oslobodio proslog meseca.
