GLEDISTE: Hrvatska se jos uvek suprotstavlja Hagu
Stav "reformske" vlade prema ratnim zlocinima neznatno se razlikuje od stava Tudjmanovog rezima.
GLEDISTE: Hrvatska se jos uvek suprotstavlja Hagu
Stav "reformske" vlade prema ratnim zlocinima neznatno se razlikuje od stava Tudjmanovog rezima.
Politicka kriza, koja je u Zagrebu izbila nakon objavljivanja zapecacenih optuznica Tribunala za ratne zlocine protiv dvojice hrvatskih generala, dovela je u pitanje reformski kredibilitet administracije koja je pre 18 meseci bila izabrana sa ciljem da se raskrsti sa nasledjem Franje Tudjmana.
Predsednik vlade prosao je kroz buran period parlamentarnog manevrisanja i rasprave o tom problemu. Jedan od optuzenika, general Rahim Ademi, u medjuvremenu se predao Hagu, dok je za drugim, generalom Antom Gotovinom, raspisana poternica. Pa ipak, stavovi koje vlada zastupa pokazuju koliko se malo promenila njena pozicija u odnosu na doba kada se na vlasti nalazila Tudjmanova Hrvatska demokratska zajednica (HDZ).
Pod medjunarodnim pritiskom, Tudjmanova vlada je doduse usvojila zakon o saradnji sa Hagom, u koji je usled toga bila upucena i nekolicina Hrvata iz Bosne i Hercegovine. Ali, Zagreb je, povodom zahteva koji se ticao poverljivih dokumenata, stupio u dugu prepirku sa tadasnjim glavnim tuziocem Luiz Arbur, sto je dovelo da njenog podnosenja zalbe Savetu bezbednosti UN.
Nova hrvatska vlada je, u skladu sa svojim imidzom, obecala potpunu saradnju s Tribunalom, te je tako i omogucila pristup svim dokumentima koje je Hag zahtevao. Osim toga, jedan broj sudskih procesa protiv osumnjicenih za ratne zlocine pokrenut je i u samoj Hrvatskoj, ukljucujuci i sudjenje penzionisanom hrvatskom generalu Mirku Norcu za navodne ratne zlocine pocinjene nad srpskim civilima u Gospicu 1991. godine.
Stepen hrvatskog opiranja optuzbama za ratne zlocine pokazali su skupovi podrske generalu Norcu, koji su organizovani sirom zemlje. Nove optuznice koje je urucila glavni tuzilac Karla del Ponte predstavljaju, medjutim, prve koje je Tribunal podigao protiv hrvatskih drzavljana, i to je u Zagrebu izazvalo duboke potrese. U nekoliko politickih partija, vladajucoj koaliciji, kao i u samom javnom mnjenju, doslo je do ostrih podela.
Tek pokoji usamljeni glas zalaze se za punu saradnju s Tribunalom i to na nacin na koji bi zemlja izasla na kraj sa vlastitom odgovornoscu za ratne zlocine u Hrvatskoj i Bosni. Razlog za podizanje temperature, kao i za maratonsku petodnevnu parlamentarnu raspravu, bilo je takticko pitanje: moze li Hrvatska sebi dozvoliti prekid saradnje s Hagom, ili je pravi nacin da se odbrane ratna nastojanja Hrvatske - izlazak pred medjunarodni sud? Ideja da su Hrvati, tokom necega sto se dozivljava kao "Domovinski rat", mogli ucestvovati i u ratnim zlocinima, jedva da je i uzeta u obzir.
Prva zrtva nastale debate postao je onaj koji je najvise ucinio da do nje uopste dodje: Drazen Budisa iz Hrvatske socijalno-liberalne stranke (HSLS), glavnog koalicionog partnera Socijaldemokratske partije (SDP) premijera Ivice Racana. Nakon sto je Del Ponteova objavila optuznice, HSLS se suprotstavio izrucivanju optuzenih, a kada je vlada odlucila da prihvati optuznice, svih pet ministara iz HSLS, ukljucujuci i potpredsednika vlade, podneli su ostavke.
Drama se okoncala time sto je ostavku podneo i sam Budisa. Stranka se vratila u vladajucu koaliciju, podrzavsi vladu pri glasanju o poverenju, a time i odluku o udovoljavanju zahtevima Haga za izrucenjem.
Drugi gubitnik je, cini se, HDZ, trenutno najjaca opoziciona partija. U toku poduze parlamentarne rasprave, HDZ je pozivao na prekid saradnje s Hagom, zahtevajuci od vlade da odbaci zahteve za ekstradiciju, da promeni vazeci zakon koji je, ironijom sudbine ratifikovao HDZ, i da sazove referendum kojim bi se prakticno zagarantovao imunitet haskim optuzenicima. Nista od toga nije usvojeno.
Stoga bi se na prvi pogled reklo da je vlada potvrdila politiku koju je prosle godine proklamovala, nastavljajuci da sledi "novi kurs" - sto podrazumeva i punu saradnju s Hagom. U stvarnosti, medjutim, Racanova vlada nije ucinila nista vise od Tudjmanove - ona se pokorava sudu kada je to neophodno, ali ne cini nista da bi podstakla raspravu na domacem terenu.
Naprotiv, iscrpljujuca parlamentarna rasprava posluzila je kao tek nesto vise od nadmetanja u patriotskoj retorici. Puno toga bilo je receno o junacima hrvatske borbe za nezavisnost - o dostojanstvu generala i postenju i pristojnosti hrvatskih boraca.
Ali se za sve to vreme nije cula ni rec o ratnim zlocinima. Hrvatska i danas o njima cuti, jednako kao sto je cutala i pod pokojnim predsednikom Tudjmanom.
Otuda u kljucnim stvarima postoji veoma mala razlika izmedju vlasti i opozicije. I jedni i drugi tvrde da su optuzbe protiv hrvatskih generala neosnovane, a da je odnos Haga prema Hrvatskoj nepravedan. Smatraju da su optuznice vestacki stvorene kako bi, nakon sto je Srbija izrucila Milosevica, bila uspostavljena neka vrsta simetrije.
I dok je HDZ zahtevao da vlada odbaci optuznice, HSLS se zalagao za saradnju s Hagom, uz istovremeno protivljenje izrucenju generala. Stranka je insistirala na tome da treba da budu izruceni samo neposredni izvrsioci zlocina, a ne i komandni kadar.
Racanovi poslanici insistirali su na tome da jedini nacin da Hrvatska skine ljagu sa svog imena jeste, u stvari, saradnja sa sudom. Vlada je, medjutim, podvukla da njeno prihvatanje optuznica ne znaci i priznavanje samih optuzbi. Umesto toga, stala je na stanoviste po kome se jedini nacin odbrane "hrvatske istine" ogleda u zalaganju za tu istinu kroz saradnju sa medjunarodnom zajednicom.
Ono sto su takozvane reformisticke vlasti jednoglasno odbile, jeste bilo kakvo zvanicno dovodjenje u pitanje politike koju je HDZ sprovodio tokom nedavnih ratova. Daleko od toga da osudjuju bilo koji postupak Hrvatske, one su u stvari nastavile tamo gde su prethodne vlasti stale. Pre nekoliko meseci, Sabor je usvojio deklaraciju o "Domovinskom ratu", gde je minuli rat opisan kao pravedan i iskljucivo odbramben, i gde se tvrdi da je on vodjen jedino na hrvatskoj teritoriji.
Za sadasnju vladu, bas kao i za prethodnu, govoriti o hrvatskoj agresiji na Bosnu i Hercegovinu predstavlja politicki greh. Pitati se o tome jesu li legitimne akcije hrvatske vojske pri "oslobadjanju" zemlje ukljucivale i zlocin etnickog ciscenja "nije korektno".
Daleko od toga da zahteva istragu povodom spaljivanja otprilike 20.000 srpskih kuca, kao i ubijanja najmanje nekoliko stotina srpskih civila, ova toboze ne-nacionalisticka vlada donela je, u pogledu "Domovinskog rata", iste one zakljucke koje je donela i njena prethodnica.
Pa ipak, pozicija vlade je neodrziva. Kada pred Tribunalom bude postao ocigledan monstruozni karakter Tudjmanove ratne politike, hoce li administracija nastaviti da zastupa patriotske stavove HDZ? Jedini izlaz za Racanovu ekipu bila bi odbrana onih aspekata sukoba koji su imali legitimnu odbrambenu prirodu, ali uz istovremeno sprovodjenje istrage i sudjenja za sve protivzakonite radnje.
Takav istancan pristup, cini se, prevazilazi njene sposobnosti. Vlada je raspolagala sa dovoljno vremena da pripremi teren za takvu strategiju i pre no sto je bila suocena sa zapecacenim optuznicama Del Ponteove. Umesto toga, ona je protracila citavih godinu i po dana.
Za to vreme, desnicarske, antihaske snage preokrenule su skorasnje dogadjaje u vlastitu korist. Buduci da im socijalne prilike kao sto su nezaposlenost i ekonomija idu na ruku, one su konsolidovale svoje oslabljene redove, postajuci sve glasnije u citavoj zemlji. Lativsi se teme ratnih zlocina, one su optuzile vlasti za izdaju, tvrdeci da ce same fizicki spreciti hapsenje i izrucenje optuzenih generala.
Ocigledno se zakasnilo sa pripremom javnog mnjenja za suocavanje sa potpunom istinom o ratnim zlocinima. Beograd je spremao svoju javnost za izrucenje njenog ratnog vodje tako sto je na televiziji emitovao dokumantarni film o srpskim ratnim zlocinima. Ne postoje takve emisije u Hrvatskoj. Pitanje zlocina pokrece jedino stampa, dok se nacionalna televizija, kao daleko najuticajniji medij, jos uvek koncentrise na okupljanje desnice i politicke proteste.
Ukratko, posttudjmanovska vlast nije iskoristila sansu da se stavi tacka na tudjmanizam. Njen neuspeh nije posledica nedostatka politicke volje, vec i misljenja da taj raskid sam po sebi nije neophodan. A posto je propustila priliku da promeni pretezno negativan stav o saradnji s Tribunalom za ratne zlocine, haski problem ce i dalje iznova progoniti hrvatsku vladu.
Jelena Lovric je dopisnik rijeckog dnevnika "Novi list".
