Srbi i Dalje Odlaze
Zivot postaje sve tezi za malobrojne preostale Srbe na Kosovu.
Srbi i Dalje Odlaze
Zivot postaje sve tezi za malobrojne preostale Srbe na Kosovu.
"A sada, jednu pesmu za Makedonsku armiju! - uzviknuo je, negde oko ponoci, pevac malog orkestra u restoranu "Obala", u Gracanici, srpskoj enklavi na Kosovu, udaljenoj desetak kilometara od Pristine.
Gosti su digli ruke u vazduh, neki su se popeli i na stolove, i odusevljeno zapevali. Tih dana makedonska je vojska povela zestoku ofanzivu protiv albanskih gerilaca oko Tetova, nekih 60 kilometara juzno od Gracanice. Srbi, vodjeni poznatom izrekom kako je neprijatelj mog neprijatelja istovremeno i moj prijatelj, slavili su napredovanje te vojske.
Sa svih strana okruzeni albanskim naseljima, Srbi u Gracanici, enklavi u cijem je sredistu jedan od najpoznatijih srpskih srednjevekovnih manastira, ne osecaju se nimalo ugodno. Oni sada placaju cenu promasene politike koju je citavu deceniju vodio Slobodan Milosevic.
Vojnici iz svedskog kontingenta KFOR-a cuvaju prilazne puteve i detaljno kontrolisu sve koji ulaze u to izolovano podrucje. No, to je varljiva sigurnost. Cinjenica da su nepozeljni i da ih Albanci smatraju krivim za sve sto se proteklih godina na Kosovu dogodilo, osecaj je kojeg medjunarodne snage ne mogu promeniti.
A te poruke, kaze jedan Srbin iz Gracanice, ne moraju dolaziti direktno - dovoljno je da vam svaki cas nestane struje ili da su cesto u prekidu telefonske linije, pa da shvatite kako nije rec o kvarovima, vec o jasnim porukama. ''Ako u susednim albanskim selima, kojima smo okruzeni, navece gore svetla, a kod nas nema struje, jasno je o cemu se radi'', kaze on.
Kada prodjete kontrolni punkt koji, oklopnim transporterima, zicanim preprekama i zaklonima nacinjenim od vreca punih peska, cuvaju pripadnici svedske vojske, ulazite u naselje Gracanicu. Na fasadama mnogih kuca videcete cirilicne natpise "Ovo je Srbija" i cetiri velika cirilicna "S", koja kao da prkose cinjenici kako je od Srbije, na Kosovu, zaista jos samo to ostalo.
U malim radnjama, kojih je bezbroj uz glavnu ulicu, uglavnom je roba iz Srbije, kakvu vise nigde na Kosovu necete pronaci. Moze se pronaci sve sto je potrebno za svakodnevni zivot. No, putevi kojima ta roba stize u Gracanicu, cine je skupom za ionako siromasne ljude.
Pivo u konzervi nemoguce je pronaci ispod tri marke; salata od mesanog svezeg povrca u restoranu "Obala" stoji sedam nemackih maraka, a cena vecere za sestoclano, ne odvec zedno i gladno drustvo u restoranu "Obala" stajala je 350 maraka, koliko je ne biste platili ni u ekskluzivnom restoranu usred Zagreba.
Srbi u Gracanici tvrdoglavo odbijaju da priznaju sadasnje stanje na Kosovu, pa su na registarskim tablicama svojih dotrajalih automobila ostavili oznaku "PR", s malom srpskom trobojnicom izmedju slova i brojki. Tako su dobrovoljno postali zatocenici svoje enklave: pojave li se s tim automobilom bilo gde na Kosovu, svakome ce biti jasno odakle stizu.
Svi ostali automobili imaju oznaku "KS", prema odluci predstavnika medjunarodne zajednice. Kad smo pitali jednog Srbina zasto nije prihvatio tablice koje bi mu omogucile kretanje po Kosovu, on je odgovorio: ''Tamo gde cemo mi jos jedino putovati, tablice s oznakom "PR" i srpskom trobojnicom nece nikome smetati''. Njegov gorak odgovor jasno aludira na cinjenicu da Srbi ovde nece jos dugo ostati, i da je jedina destinacija - Srbija.
Gotovo svakog jutra, nekoliko automobila, nakrcano svim onim sto u njih moze stati, pod pratnjom oklopnih kola KFOR-a, krece nepovratno put Srbije. Niko pouzdano ne zna koliko je trenutno Srba u Gracanici, no u jedno su sigurni - svakim ih je danom sve manje.
''Ni sam ne znam šta jos cekam, ne znam dokle cu izdrzati, osecam se kao u kavezu. Kako da objasnim deci da nikud odavde ne mogu i da ce ih, na koju god stranu podju, smatrati neprijateljima. Zato sto su Srbi'', govori Srbin koji je do 1995. ziveo u Hrvatskoj.
Dosao je ovamo iz Knina, nakon ofanzive hrvatske vojske u akciji "Oluja", u avgustu 1995. Dve se godine potucao po izbeglickim kampovima u Srbiji i na kraju, privucen obecanjima Miloseviceve politike kako ce Srbima koji se odluce ziveti na Kosovu, drzava u tome nesebicno pomoci, odlucio je da s porodicom dodje u Gracanicu. Sada je ovde talac, bez ikakve nade da ce za njega i njegove sunarodnike ovde ikada vise biti zivota.
No, on je atipican primer: vecina Srba iz Gracanice ovdje je rodjena i Kosovo smatra svojom domovinom. Mit o Kosovu kao kolevci srpstva u njima je duboko usadjen i oni svoj odlazak dozivljavaju bolno, ne samo kao licnu tragediju, vec kao i cin nacionalne izdaje.
''Nikome nista nisam ucinio i ne znam zasto bih morao odavde'', kaze starac sa srpskom sajkacom na glavi. ''A opet, nema mi tu zivota. Ovo je postala siptarska zemlja i u njoj nema mesta za Srbe''.
Sutradan prepodne, na terasi jednog kafica u sredistu Pristine, gde se uglavnom skupljaju predstavnici medjunarodne zajednice, jedan mladji covek, Italijan, cuvsi da sam novinar iz Hrvatske, gotovo sapatom mi je saopstio da ni za zivu glavu ne progovaram hrvatski. "Sve sto lici na srpski ovde je opasno. Jedan Bugarin, pre nekog vremena ovde je ubijen samo zato sto je na ulici govorio bugarski i sto je to neko zamenio sa srpskim", upozorio me je.
Takva upozorenja cuo sam i u Hrvatskoj, pre nego sto sam avionom slovenackog "Adria Airwaysa" iz Ljubljane doleteo u Pristinu. Ipak, na recepciji hotela "Grand", cim je video moj hrvatski pasos, recepcionar je progovorio mesavinom srpskog i hrvatskog.
Bilo mi je tada zao taksiste, kojeg sam neposredno pre toga, dok me vozio od aerodroma do hotela u centru Pristine, mucio na engleskom. Da sam mu se obratio na hrvatskom, jezikom koji mu je, mada lici na srpski, mnogo blizi od engleskog, mozda bih platio manje od 40 maraka, koliko je trazio za 20 minuta voznje u svom starom, sasvim zardjalom mercedesu.
No, nije tesko zamisliti kako se u Pristini oseca onih nekoliko stotina Srba, koliko ih je jos, prema tvrdnjama nasih albanskih sagovornika ostalo u tom gradu. Njima verovatno ni na kraj pameti ne pada progovoriti svojim maternjim jezikom. Albanski uglavnom ne znaju, pa je vec i zbog toga, stanje ovde za njih neizdrzivo.
Dragutin Hedl je rukovodilac IWPR projekta u Hrvatskoj.
