Komentar: Srbija dosla do dna
U Srbiji postoji zelja za promenama. Ova zelja ne potice iz Beograda, vec iz centralne Srbije. To je zelja ljudi pritisnutih nedacama i politicki aktivnih studenata spremnih na velike rizike. Rezim i opozicija ne nude nista.
Komentar: Srbija dosla do dna
U Srbiji postoji zelja za promenama. Ova zelja ne potice iz Beograda, vec iz centralne Srbije. To je zelja ljudi pritisnutih nedacama i politicki aktivnih studenata spremnih na velike rizike. Rezim i opozicija ne nude nista.
Srbija polako stize do samog dna. Dok se rezim upusta u beskorisno zaostravanje represije: batinjanje i hapsenje studenata i drugih i zatvaranjem opozicionih medija, opozicija je pasivna i rizikuje da bude potpuno potisnuta kao bitan nosilac promena.
Glavni problem je u nedostatku politicke alternative. Otkako je Haski tribunal optuzio jugoslovenskog predsednika za ratne zlocine, zemlja je prakticno usla u postmilosevicevski period. Nedavni dogadjaji upucuju na to da rezim gubi orijentaciju i da se sve vise udaljava od civilizovanog resenja.
Retorika vlasti postaje sve agresivnija, posebno kada se odnosi na zapadne sile. Tako je porast broja nedavnih ubistava vodecih politicara pripisala teroristickim akcijama "NATO sluga" i Haski tribunal nazvala "simbolom prostitucije". Domace neprijatelje je okarakterisala kao "NATO placenike" i "teroriste placene da uniste Jugoslaviju". U medjuvremenu, zbog pritiska koji su vlasti izvrsile na medije, veliki deo stanovnistva je prakticno u informativnom mraku.
Ipak, rezim ostaje najdinamicniji faktor na politickoj sceni. Sledeci korak u još zescem obrusavanju na opoziciju bice serija strogih zakona. U njih se ubrajaju: antiteroristicki zakon, zakon o oruzju, kao i moguce donosenje zakona o zabrani finansiranja nevladinih organizacija stranim kapitalom.
Ali organizovana opozicija je ta koja sprecava pronalazenje izlaza. Njeni ciljevi su sve nejasniji, sa izuzetkom ocigledne zelje da zadrzi svoje tesko stecene pozicije. U tom smislu, njeni interesi su identicni sa interesima rezima.
Gradjani su sve vise razocarani mitinzima opozicije, a ona, zbog svoje nespremnosti da se ukljuci u konkretne akcije, rizikuje da postane potpuno nevazna.
Zbunjenost i slabost opozicije jos je ociglednija nakon posete njenih lidera Rusiji. Rusija ne podrzava demokratske procese u Srbiji, a Srbiju vidi samo kao sredstvo za zastitu sopstvenih tradicionalnih interesa na Balkanu.
U zemlji postoji zelja za promenama, ali ta zelja ne dolazi iz glavnog grada koji je rezim uvek posebno stitio kako bi sprecio politicke nemire. Ljudi iz unutrasnjosti su spontano i na pravi nacin reagovali na unistavanje zemlje, cak i u toku NATO intervencije. Opozicija u unutrasnjosti, mada politicki zbunjena i nedosledna, ipak ima vise inicijative i aktivnija je od one u glavnom gradu, zbog cega je bila podvrgnuta okrutnijoj represiji.
Dogadjaji u Pozarevcu, Milosevicevom rodnom gradu, primorali su njega i njegovu porodicu da se po prvi put suoce s novonastalom stvarnoscu u Srbiji. Nedavni okrsaji u Pozarevcu izmedju ljudi bliskih predsednikovom sinu i aktivista "Otpora", u toku kojih je prebijeno nekoliko mladih ljudi, razbuktali su masovno narodno nezadovoljstvo.
Lokalne sudije su se usprotivile zahtevima da se aktivistima "Otpora" sudi za pokusaj ubistva. Posteri sa slikama pretucene pozarevacke mladezi iznad parole "Lica Srbije" delovali su na ljude mnogo jace nego bilo kakve medijske kampanje. Dogadjaj u "njihovom gradu" zapanjio je porodicu na vlasti i pojacao njihov strah od zivota izvan licne, izolovane, virtuelne stvarnosti.
Novi preteci uzvik iz dubine duse srpskog naroda nije izazvan pristrasnim politickim interesima, vec necim mnogo licnijim: socijalnom i finansijskom propascu samih pojedinaca. Zemlja je opustosena i u izolaciji, a njena privreda nije vredna ni pomena. Gradjani su sve vise nezadovoljni, kako rezimom, tako i opozicijom i svesni su da ni jedni ni drugi ne mogu da udovolje njihovim potrebama za stvarnim, konkretnim poboljsanjem zivota.
Ovakva situacija stvorila je uslove za pojavu novog aktera na politickoj sceni. Rec je o "Otporu", koji dobija sve vecu podrsku medju masama. Postupci ovog buntovnog pokreta, koji odrazava rastuce nezadovoljstvo naroda, stihijski su i nepredvidivi i pozivaju na pruzanje otpora rezimu "svuda i na svakom mestu."
"Otpor" je reagovao na rastucu represiju i gotovo svakodnevno batinjanje svojih clanova osnivanjem "timova za brzo reagovanje" koji ce organizovati pravnu zastitu i pomoc. Do sada se u pritvoru naslo vise od 1000 clanova "Otpora". Prema njihovim svedocenjima, policija ih je odmah otpustala i cak se pokazala saosecajnom.
"Otpor" se odlucio za mastovita, mada donekle naivna sredstva izrazavanja protesta, kao sto se vidi iz njihovih parola: "Peticija protiv represije, agresije i tiranije koja se sporvodi prema medijima", "Kucnuo je cas", "Trazi se predsednik", "Zakopajmo ratne sekire i popusimo lulu mira".
Ali, u "Otporu" imaju duha i istinske energije, zbog cega opozicija, umorni akademici i crkva nastoje da im se priblize i tako prikupe novu snagu. Ovo je slucaj samo van glavnog grada, gde "Otpor" i organizovana opozicija uspesno saradjuju.
Elita, posebno ona beogradska, ne shvata da se Srbija duhovno i teritorijalno vratila na pocetak dvadesetog stoleca.
Tesko je predvideti sta ce doneti aktuelna pobuna clanova "Otpora" i ostalih gradjana. Nedostatak politicke volje za promenama, oslanjanje iskljucivo na upotrebu surove sile i odsustvo postovanja za ostale narode Jugoslavije, doveli su Srbiju do samounistenja koje jos nije zavrseno. Kao sto je rekla Latinka Perovic: "Nakon sto se ostvario, nacionalizam preti da ugrozi i sam opstanak nacije."
Sonja Biserko je predsedavajuci Helsinskog komiteta u Srbiji.
