Međunarodna pravda/MKSJ: avgust/septembar 2011.

Piše: Ekipa novinara IWPR-a (TU br. 715, 28. oktobar 2011.)

Članak IWPR-a posvećen jugonostalgiji – koji je objavljen u septembru – izazvao je internet-debatu među čitaocima na Balkanu, koji su iznosili argumente u prilog ili protiv života u staroj socijalističkoj federaciji (tj. Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, SFRJ), koja se raspala pre dve decenije.

Taj članak, pod naslovom „Jugonostalgija – bijeg od surove stvarnosti“, napisao je mladi stažista IWPR-a, Mirza Ajnadžić, u sklopu projekta Priče o tranziciji, kojeg finansira holandska vlada.

Tekst se usredsređuje na fenomen koji je vidljiv u mnogim delovima Jugoslavije, među ljudima koji žale zbog raspada SFRJ, tvrdeći da je ta država bila mnogo bolja od novih, koje su nastale početkom devedesetih.

Kao država koja je trajala preko četrdeset i pet godina, SFRJ se nasilno raspala početkom devedesetih: države koje su je činile težile su nezavisnosti, a nakon te borbe usledila je i teška ekonomska tranzicija iz socijalizma u kapitalizam.

Od šest nekadašnjih jugoslovenskih republika, za sada je samo Slovenija ušla u Evropsku Uniju (EU), gde uživa relativan prosperitet, dok se ostale još uvek bore sa siromaštvom, nezaposlenošću, korupcijom i posledicama rata.

Posmatrači tvrde da je upravo surova svakodnevica u ovim novonastalim državama ono što ljude nagoni da se sa setom prisećaju vremena kada je bilo manje pritisaka i kada su se mogli osloniti na državu više nego sada. U samom regionu mnogi čuvaju uspomene i žale za prošlošću u kojoj su ljudi različitih nacionalnosti živeli manje-više zadovoljno u jednoj državi – što je osećanje koje je postalo poznato kao „jugonostalgija“.

Članak Mirze Ajnadžića o jugonostalgiji preneo je 30. septembra popularni srbijanski portal e-novine, nakon čega se među čitaocima otvorila burna rasprava u kojoj su izneti argumenti kako u prilog, tako i protiv života u staroj socijalističkoj federaciji.

U više desetina komentara, koji su postavljeni u periodu od svega nekoliko dana nakon što je tekst objavljen, pojedini su čitaoci tvrdili da je u SFRJ-u bilo daleko bolje i lakše, jer su ljudi svih nacionalnosti bili jednaki i svi su se osećali bezbedno; dok su drugi tvrdili da je SFRJ bila veštačka državna tvorevina, nametnuta svojim stanovnicima i osuđena na to da pre ili kasnije propadne.

„Svi znaju da je politički sistem u SFRJ bio daleko od savršenog, ali sama ideja koja je stajala iza te zajedničke države nije bila loša. Možda će doći vreme kada će se političari iz bivše Jugoslavije osvrnuti i potražiti rešenja iz doba SFRJ, jednostavno zato što su ona funkcionisala“, napisao je jedan čitalac u svom komentaru.

„Kada je 1980. [bivši predsednik Jugoslavije, Josip Broz] Tito umro, na njegovu sahranu je došlo 150 predsednika država i vlada. Ta činjenica govori već sama za sebe. SFRJ je u ono vreme nešto značila ostatku sveta. Bilo je mnogo lakše živeti u njoj, nego u nekoj od država koje su nastale iz nje, i koje u velikoj meri zavise od Evropske Unije, SAD-a i Rusije“, napisao je drugi.

„Jugonostalgija je najgori mogući način odnošenja prema prošlosti, jer iz njega ne može proisteći ništa pozitivno. Nije sramota priznati da je u SFRJ-u bilo dobro imati besplatno zdravstveno, socijalno i obrazovanje, ali umesto jadikovanja  zbog gubitka beneficija koje smo nekada imali, trebalo bi da ih ponovo zahtevamo“, tvrdi jedan čitalac.

Anajdžićev članak je prenet i na jednom veoma popularnom portalu u Republici Srpskoj,  Buka.

Čitaoci koji su poslali komentare na ovaj tekst gaje slična osećanja kao i oni iz Srbije, te ukazuju na dobre i loše strane života u bivšoj Jugoslaviji.

„Uvijek mi se sviđaju ove jugoslovenske priče, jer se nadam da ću naći nešto i za sebe. Kao i mnogi koji su pomenuti u tekstu, ni ja ne osjećam da pripadam bilo kojoj posebnoj naciji – svejedno da li je u pitanju srpska, hrvatska ili bošnjačka – i mislim da razlog zbog kojeg se mladi ljudi sa nostalgijom okreću SFRJ-u leži u činjenici da je ona bila multikulturna država sa jakim kulturnim centrima. Mislim da je SFRJ bila najbolje rješenje za vrijeme u kojem je postojala, a jedini problem je u tome što tranziciju iz socijalizma u kapitalizam nije izvršila na miran način – poput drugih zemalja bivšeg istočnog bloka, kakve su Mađarska, Čehoslovačka, Poljska itd. – nego je prošla kroz krvave ratove pre no što se u potpunosti raspala“, napisao je anonimni čitalac na veb-sajtu Buka, nakon što je pročitao Ajnadžićev članak.

A Muhamed Kopić je, kao bosanski novinar koji danas živi u Sjedinjenim Državama, napisao: „Kada poredim SFRJ sa SAD, vidim da je moja bivša domovina bila u mnogo čemu naprednija od SAD-a. U SFRJ-u sam mogao, ako sam htio, prespavati cijelu noć u parku, bez ikakvog straha za svoju sigurnost, što se u Sjedinjenim Državama nikada ne bih usudio učiniti. U SFRJ-u su svi imali zdravstveno osiguranje, a u SAD-u svi moraju da ga plate iz vlastitog džepa (a ono košta čitavo bogatstvo). Ljudi koji žive u onome što je ostalo od SFRJ-a imaju veoma malo koristi od onoga što su naslijedili od SFRJ-a, a većina ljudi je siromašna. Napustio sam komunističku partiju i u mnogim se stvarima nisam slagao sa svojim kolegama i šefovima dok sam živio u SFRJ-u, ali nisam pretrpio nikakve posljedice. Čak sam bio i unaprijeđen i postao izvještač TV Sarajeva i sarajevskog Dnevnog lista. Izvještavao sam iz svih velikih centara bivše Jugoslavije – Beograda, Ljubljane, Zagreba i ostalih – i kritikovao bivši režim, ali nikada nisam bio kažnjen zbog toga.“

Urednica e-novina, Žarka Radoja, kaže da nije iznenađena velikim brojem komentara koji su na njihov sajt stigli povodom Ajnadžićevog članka.

„Izgleda da su teme koje se tiču SFRJ veoma interesantne čitaocima e-novina – kako onima u Srbiji, tako i onima iz inostranstva. Hrvatska se mršti na svaki pomen SFRJ, i ta tema je gotovo zabranjena u javnom diskursu. Ni u Srbiji nema prevelike diskusije o SFRJ, ali mnogi ljudi koji se sećaju nekadašnje države smatraju da su u ono vreme bolje živeli, i nisu imuni na jugonostalgiju“, kaže Radoja.

Dodala je i da su „komentari ljudi na ovu temu obično veoma emotivni. Oni se osećaju nezadovoljno zbog činjenice da ne mogu da izraze vlastita osećanja o bivšoj državi, a da ne budu napadnuti od onih koji ne dele ta osećanja.

„Njihova osećanja je najbolje opisala jedna poznata glumica iz doba SFRJ-a, Mirjana Karanović: ’Da, moja domovina više ne postoji, ali dozvolite mi da je se makar sećam.’“

Samo nekoliko sedmica nakon što je IWPR objavio članak o jugonostalgiji, Radio Slobodna Evropa (RSE) emitovao je polučasovnu emisiju na istu temu, koja je među slušaocima sa Balkana izazvala reakcije koje su u još većoj meri bile pomešane.

Producent te emisije, Omer Karabeg – poznati novinar iz Beograda – kazao je da mu se zaista dopada Ajnadžićev članak.

„Mislim da je odmeren i izbalansiran. U njemu je dobro opisan fenomen jugonostalgije. Činjenica da je taj članak napisao tako mlad izveštač kojeg je obučio IWPR predstavlja veliki kompliment ovoj organizaciji i dokaz da IWPR zaista dobro obučava izveštače iz regiona“, kazao je Karabeg.